Koliko nas sanja rodni kraj, a onda kada dođe obišao bi svaki dio...Kupres, Malovan, Livno, Cincar pa opet Malovan, Šujica, Janjske otoke, Jajce...Ali Malovan je u srcu, čvrsto stojim i gledam svoje korene ovde na Malovanu i u Malovanu ja sam ja.

Danijela Duvnjak Marković, U pohode zavičaju
14.7.2021.

Odakle početi... Svakako ne od prvog susreta sa Kupresom, nakon punih 25 godina, i suza koje su te 2016-e godine u potocima tekle još od Travnika. Možda od susreta kome sam se nadala pre 5 godina, susreta sa Bibcem i Tunom. Ovaj put putevi su nam se ipak ukrstili, bez ikakvog dogovora. I bila sam srećna, jer sam u njima videla deo onog mog Kupresa, veselog i bezbrižnog, sa ulicama punim poznatih ljudi i parkom punim dece i mladih. Ali od tada je prošlo mnogo, mnogo godina. Kada smo se sakupili kod Bibca u kafiću, Tuna kao da se vratio u te godine, pa onako još uvek veseo od prethodne večeri, reče da dobro izgledam, ali sada već kao žena. Podsetila sam ga da ja sada nemam 20-ak godina, koliko sam imala kada smo se zadnji put videli, nego da imam 50 i kusur godina. A moj godišnjak Bibac, da bi bio precizan, reče da je taj njegov i moj kusur tačno 6 godina. Između, kad sabereš i oduzmeš 36, na našim licima i kosi, naslikanih godina. No, bez obzira na tolike godine, čovek se oseća srećno kada vidi ljude koji su mu bili dragi i sa kojima je delio mnoge lepe trenutke. Na kraju nazdravismo za neki novi susret i novo druženje, ali u malo većem broju. 
I dok idemo ka Livnu, uspomene naviru. Evo tu je Čajuša sa koje smo se jedne zime Sanja Krstić i ja peške vratile po snegu i smetovima koji su bili viši od nas... Pa deo Kupreškog polja prema Riliću, koji se znao beleti od zelenkade (narcisa)...Stržanj, gde je bila kafana u koju sam sa tatom išla na pečenje... Borova glava, koja bejaše zavejana kada je tata odvezao mamu u Livno, a vratili se sa mojim bratom Časlavom... Sećanja prekide susret sa Tonijem, našim vodičem iz PD „Cincar“ koji je krenuo ispred nas i odvedeo nas do planinarskog doma „Kruzi“, gde nam je bila baza za ovu akciju.
Prvi dan akcije bio je posvećen Cincaru. Sa svojih 2006 metara nad morem, to je najviša planina u mom širem zavičaju, kako smo učili u školi. Moćna i nepredvidiva planina koja nam je raširila ruke i primila nas kao najrođenije. 
Moje prevelika želja i uzbuđenje, ali i manjak kondicije, jednog trenutka oduzeli su mi dah i osetila sam da ne mogu dalje. I taman kada sam htela da odustanem od uspona, na scenu su stupile divne doktorke, sestre Mileva i Dobrila, koje su mi dale, kako rekoše, prirodnu infuziju u vidu banane, limuna, krastavca, paradajza i jabuke, kojom su me podigle na noge.
Pa polako, uz Milkino brojanje do fifty i Tonijevu i Karadžinu nesebičnu podršku, popesmo se zajedno na vrh. A sa vrha pogled na Livanjsko, Kupreško i Glamočko polje, na Troglav, najviši vrh Dinare, pa na Prenj, Radušu, Čvrsnicu, Vran i Malovan. 
Osim tog prelepog vidika sa vrha Cincara, još jedna slika me je ostavila bez daha. Desetine divljih konja, paslo je po beskrajnim pašnjacima Cincara i napajalo se na pojilu kod Švabinih štala. Taman kada pomisliš da si video najlepšeg konja, pažnju ti privuče još lepši. A tek ždrebad koja su veselo trčkarala. 
Biti okružen tim predivnim i moćnim životinjama prosto je jedan nezaboravan osećaj, koji ni grmljavina, koja je najavljivala kišu, nije mogla da pokvari.
Osećajući strepnju zbog sutrašnjeg uspona, kao dete poslušala sam sve Milevine i Dobriline savete. Hidrirala sam se čajem i vodom celo popodne i veče, popila sve tablete koje su mi dale, da bi se smirila nervoza u stomaku, i odmarala sam, moleći Boga da mi da snage za sutrašnji uspon na Malovan, na koji sam bezuslovno morala da se popnem.  
I dođe i to jutro. Iz doma polazimo ka Malovanu. Kako se približavamo, srce sve jače i jače bije, kao da hoće da iskoči i stigne pre mene, a ja mu ne dam i smirujem ga. Ne može srce bez mene, jer u njemu je sva ljubav prema mome tati Iliji. Kako bih se ja bez te ljubavi popela na njegov i moj Malovan?  
Stižemo kod Davida, kod koga nas je čekao Zoran Duvnjak. Danas će se dva Malovčana, dva Duvnjaka popeti na Malovan. 
Nisu se svi Malovčani popeli na Malovan iako su ceo život proveli ispod i na njegovim obroncima. Ostalo im kao neostvarena želja. A Malovan obasjan suncem vinuo se ka nebu i zove. 
Krećemo ka vrhu, a prvu pauzu pravimo na Marinom podu. Koristim priliku da pročitam pesmu „Šuičkinja Mara“, a Zoran nas upoznaje sa tragičnom ljubavnom pričom sa planine Malovana, gde, kako je rekao Jovan Cvijić, žive ,,ljudi plahe rešljivosti, „vruće krvi“, kojima „krv brzo jurne u glavu“, i odmah burno reaguju, što se po pravilu tragično završava. Ljubavna priča, koju je zabeležio i Vuk Karadžić, najverovatnije se desila u sedamnaestom veku. Glavni likovi su dva brata Jakšića iz Malovana koji su se istovremeno zagledali u lepu čobanicu Šuičkinju Maru, čija je kuća bila na Zlataricama kod tesnaca Stržanja, niže Donjeg Malovana. 
Mari su se sviđala oba Jakšića. Ljubavni trougao je morao da se razreši, a Mara je mogla da pripadne samo jednome, što znači da je morao da se izabere bolji, a kako drugačije nego trkom, starom običaju sa Kupreške visoravni. Pobedniku bi pripala devojka, a pobeđenom peškir ili vezena marama. Za trku je izabrana teška staza od izvora Begovca do današnjeg Marinog poda. Mara je sa Marinog poda mahnula maramom i braća Jakšići su počela da trče, prvo poljem, a onda okomitom planinskom padinom. Na stazi dugoj oko dva kilometra srca braće Jakšić nisu izdržala. I kako pesma kaže „jedan crče na Marinu krilu, drugi crče na korak od Mare".  A Mara, kada je videla šta se dogodilo, uzima nož jednog od Jakšića i zabada ga sebi u srce. 
Kako legenda kaže i danas na Marinom podu, gde se dogodila nesreća, stoje jedva vidljivi grobovi Šuičkinje Mare i dva brata Jakšića. Prema predanju, u širem grobu sahranjeni su brat koji je stigao prvi i Šuičkinja Mara koja mu je pripala kao pobedniku, a u drugom grobu brat koji je stigao na cilj drugi, a sa njim je sahranjena i vezena marama koju je dobio na trci. 

Tužna priča o Šuičkinji Mari i braći Jakšića nije nas obeshrabrila i nastavili smo dalje ka vrhu. Sledeću pauzu, na Malom Malovanu, Zoran je iskoristio da grupu upozna sa životom i običajima Malovčana, pa je, između ostalog ispričao da je u ovom kraju bio običaj da devojke od čiste runske vune pletu nakurnjak i sa ostalim ruvom (opremom) nose ga u miraz. Jedan primerak otkupljen je 1925. godine od vlasnika i danas se nalazi u Etnografskom muzeju u Beogradu. Naravno da je ova tema svima bila interesantna, pa smo uz šaljive komentare nastavili ka vrhu. 

I polako, korak po korak, stigosmo do 1826 m visokog vrha Malovana. 

Prva misao mi je bila: „Tata, evo me na tvom i mom Malovanu!“ 

Pogled mi leti na sve strane. Ne mogu da se nagledam lepote. U daljini Cincar, naš jučerašnji „plen“. Na drugoj strani, podno Plazenice i Stožera, šćućurio se Kupres od koga počinje da se širi Kupreško polje kojim vijuga Milač, a pogled mi se preko Gornjeg zaustavlja na Donjem Malovanu. 
Čvrsto stojim i gledam moje korene, jer baš ovde na Malovanu i u Malovanu, ja sam ja. Vezana korenima koje niko ne može iščupati iz moga srca, iz moje duše, kojima pripadam i koji meni pripadaju. 
Volim ovaj pogled, ovo polje, ovu planinu, ovo selo ušuškano podno Malovana, volim ovaj miris koji mi donosi vetar. 
Volim što Duvnjaci potiču od Tvrtkovića, što su u XVIII veku najverovatnije iz okoline manastira Žitomislić u Hercegovini, došli ovde „malo van“ puta i što je petao baš tu zakukurikao. Volim što su se tu rodili moji preci, moje Lazice: Tvrtković - moj askurđel, Stojan - moj kurđel, Jovo - moj navrdeda, Lazo - moj čukundeda, Ilija - moj pradeda, Đuro - moj deda i Ilija - moj otac. 
Volim što su bili visoki i vitki, što su imali tamno smeđe oči i kosu i visoko čelo, što su bili pomalo grubi, ali osetljivi i osećajni, što su držali do ponosa i časti  i što svojim potomcima u nasleđe nisu ostavili nikakvu sramotu zbog koje bi se stideli i saginjali glavu. I volim što je dr. Kosta Duvnjak napisao knjigu o Donjem Malovanu, tek da se ne zaboravi. 

A ja nisam zaboravila da sam sa mojim tatom dolazila na Malovan i brala maline. Nisam zaboravila šumu koja prekriva deo planine iznad sela, pa sam predložila Zoranu da se sa vrha spustimo baš tom šumovitom stranom.  
 
Kada smo se spustili, ostalo je još da se od srca zahvalimo Zoranu na danu koji je odvojio za nas. Bio je divan domaćin, u šta nisam sumnjala, jer ipak je on Duvnjak. Mada, i on je bio srećan što se, kako je rekao sa svojih 60 godina, popeo na Malovan. 
U povratku, obišli smo Rimski most na reci Šujici, koja je naziv dobila najverovatnije po repu raka koji se u narodu naziva šuja. Preko reke se u luku pruža Rimski ili Osmanski most, zavisi od toga ko o njemu priča. Poznat je još i kao Galečka ćuprija i veruje se da je sagrađen još pre 2.000 godina.  

Posle  obilaska Rimskog mosta, vratili smo se nazad u Livno gde smo posetili Srpsku pravoslavnu crkvu Uspenja Presvete Bogorodice. Livanjski paroh (rodom iz Šipova) ispričao nam je da je crkva sagrađena 1859. godine za rekordnih mesec dana, da Turci ne bi prekinuli radove. 

Livanjska crkva ima jednu od najvećih zbirki ikona u Bosni i Hercegovini, nastalih u periodu od 15. do 19. veka. 

Veliki deo ikona i drugih crkvenih relikvija, u poslednjem nesrećnom ratu, od uništavanja je spasio livanjski župnik fra Marko Gelo, tako što ih je preneo u samostan Gorica u Livnu, i do 2000.-te godine čuvali su ih franjevci kada su ih  vratili matičnoj crkvi. O svom delu je rekao da su učinili šta su učinili i da ta dela ne pripadaju samo jednom narodu nego celom svetu. Ukratko, fra Marko Gelo, čovek sa velikim Č koji je shvatio suštinu čovečnosti i ljudskog postojanja. 

U porti crkve podignuta je kripta u koju su položene kosti velikomučenih Srba stradalih tokom II svetskog rata, tako što su bačeni u jame. Na zidovima kripte upisana su imena blizu 1600 žrtava, od kojih je 673 bilo ispod 18 godina, a od toga čak 248 dece do 6 godina. Broj žrtava nikada nije tačno utvrđen, a spisak nije potpun i konačan. Zidovi kripte su oslikani ikonama sa likovima stradalnika, koje su nastale na osnovu pronađenih fotografija. 

Otprilike, kada su Srbi od Turaka dobili dozvolu da izgrade crkvu, dozvolu za gradnju crkve dobili su i Hrvati. Zanimljivost je da je za izgradnju crkve od sultana dobijen ferman (odobrenje) da se može izgraditi crkva veličine jedne volovske kože. Tadašnji fra Lovro se dosetio, celu noć sekao kožu praveći oputu i ujutro tom oputom opasao povelik prostor, a sultanova naredba se morala poštovati i tako je počela gradnja. 
Danas, u okviru samostana, postoji muzej u kome se mogu videti veoma dobro postavljene arheološke, etnografske i sakralne zbirke, čiji su eksponati postavljeni kao jedna veoma lepa istorijska priča ovoga kraja. Deo nuzeja posvećen je livanjskom slikaru Gabrijela Jurkića, koji je svoje poslednje godine sa suprugom proveo upravo u ovom samostanu. 
Pored prelepih slika Jurkića, poseban utisak na mene ostavio je takozvani Kupreški čovek, star oko 4000 godina, koji je pronađen prilikom iskopavanjem jednog tuluma na području Kupreškog polja.
Ono što se u Livnu ne sme preskočiti, svakako je Duman, izvor reke Bistrice. Pretpostavlja se da je upravo Duman bio kolevka života na području Livna, a naziv mu potiče od turske reči duman koja znači dim ili magla. Po onako vrelom danu tako primaljivo su izgledale kuće, koje su ranije bile vodenice,  sa terasicama okruženim rekom. 
Voda je toliko čista i bistra, da se može piti, što smo i učinili. Čisto da se osvežimo pre povratka u planinarski dom.
U domu su nas dočekali gostoljubivi domaćini iz PD „Cincar“ sa roštiljem i pesmom. Nekoliko nas pokušalo je da prati Antuna, čiji se predivni glas, te junske noći, širio  Cincarom. 
Ujutro, pozdravili se sa ljubaznim domaćinima i pozvali ih da na sledećem susretu zamenimo uloge.
A nas je put vodio do Janjskih otoka, mesta u blizini Šipova gde voda planinske reke Janj „otiče“ ili bolje rečeno razliva se na desetine brzih potočića kroz bajkovitu i bujnu šumu, stvarajući kaskade i vodopade.  Preko tih potočića napravljeni su drveni mostići, a može se videti i poneka vodenica koja još uvek melje brašno.
Na putu od Janjskih otoka do Jajca zaustavljamo se na Plivskom jezeru, najvećem prirodnom jezeru u BiH, a ujedno i jednom od najlepših. Iako nas je mamilo da uronimo u njegovu smaragdno zelenu vodu, ipak smo morali da nastavimo dalje ka Jajcu.
U jedinstvenom muzeju na otvorenom – gradu Jajcu, obišli smo tvrđavu Kotromanića i vodopad na reci Plivi, za koji kažu da je jedan od 12 najlepših na svetu. Prema količini sedre, smatra se da je nastao pre 50.000 godina. To je jedini vodopad na svetu koji se nalazi u centru grada, što ga čini specifičnim i jedinstvenim u svetu. 
Bez obzira odakle gledate vodopad, prizor je fantastičan, a njegov huk i milioni sitnih kapljica stvaraju nesvakidašnji osećaj moći prirode. 
Da bi se Jajce, prestonica srednjovekovne Bosne, bolje upoznalo potrebno je mnogo više vremena nego što smo mi imali na raspolaganju, pa ćemo to ostaviti za neki drugi put.

I kao kad lupiš dlanom o dlan, prođe ova akcija. U vazu sam stavila kovilje, koje sam nabrala između Kupresa i Livna, da me podseća na prelepe trenutke provedene u mom rodnom kraju sa divnim društvom. 

 
Danijela Duvnjak Marković

Vaš komentar na tekst:




Polja označena sa * su obavezna za unos
Urednici sajta www.malovan.net ne odgovaraju za sadržaj poruka i komentara posjetioca ovog sajta. Urednici zadržavaju pravo da poruke i komentare sa uvrijedljivim, vulgarnim i neprimjerenim sadržajem brišu ili mijenjaju. Ukoliko mislite da je neka od objavljenih poruka ili komentara po bilo kom osnovu uvrijedljiva za vas, molimo da nas kontaktirate na adresu info@malovan.net sa zahtjevom da uklonimo neprimjereni tekst.
Komentari posjetilaca:

Trenutno nema komentara na ovaj tekst.

Facebook komentari