Božićni običaji kupreških Srba, kao i kod svih Srba, odišu drevnošću koja zrači iz skladnog spoja hrišćanskih i predhrišćanksih obreda što se izvode u kući, za božićnom trpezom i oko kuće. Sudeći po organizaciji i redosledu božićnih obrednih radnji i po poređenjima sa božićnim običajima u susednim i nekim daljim krajevima, čini se da su kupreški Srbi, zahvaljujući geografskoj izolovanosti predela u kojima su živeli, sačuvali brojne obrede koji su se bili ustalili još u vreme srednjovekovne bosanske države.,

BOŽIĆNI OBIČAJI KUPREŠKIH SRBA               (Hristovo rođenje ili obnavljanje mladog sunca)
12.1.2021.

JOVO  BAJIĆ

 

 

BOŽIĆNI OBIČAJI KUPREŠKIH SRBA

              (Hristovo rođenje ili obnavljanje mladog sunca)

 

 

Božićni običaji kupreških Srba, kao i kod svih Srba, odišu drevnošću koja zrači iz skladnog spoja hrišćanskih i predhrišćanksih obreda što se izvode u kući, za božićnom trpezom i oko kuće. Sudeći po organizaciji i redosledu božićnih obrednih radnji i po poređenjima sa božićnim običajima u susednim i nekim daljim krajevima, čini se da su kupreški Srbi, zahvaljujući geografskoj izolovanosti predela u kojima su živeli, sačuvali brojne obrede koji su se bili ustalili još u  vreme srednjovekovne bosanske države.,

Na osnovu božićnih obreda kupreških Srba i pojedinih magijskih radnji koje se tada izvode, mogu se potvrđivati sve tri do sada prihvaćene naučne pretpostavke etnologa o tragovima nekih prethrišćansih obreda u božićnim praznovanjima. Po za nas  najprihvatljivijoj pretpostavci, čiji su najizrazitiji predstavnici etnolozi Sima Trojanović i Natko Nodilo, božićni praznici sadrže u sebi i slojeve paganskih obreda nekadašnjeg praznovanja povodom rađanja mladog sunca, koje je kako je kazao Trojanović, zamišljeno kao živo biće koje se bori, a onda se "počinje oslobađati neprijatelja i vraćati se svojim starim putem".1 Takva slavlja održavala su se  u Davnini kada se obožavao bog Perun.2 I za Natka Nodila bili su to praznici rađanja mladog sunca.3 Prema starinskom verovanju, mišljenje je dr Branimira Maleša, božićni praznici koji se javljaju u vreme kratkodnevice predstavljaju praznovanje nove godine. To su zapravo oni trenuci koje je prastari mit označio kao borbu između svetlosti i tame, kada sunce pobeđuje i kada doživljava uskrsnuće, a sa njim i život.4 Prema Špiri Kulišiću, većina tih božićnih magijskih obreda ima vegetativni karakter čime se doprinosilo poboljšanju roda na poljima,5 dok za Veselina Čajkanovića "Božić je pre svega praznik iz kulta predaka kojima se tih dana... daje prilika da se nahrane i ogreju,"6  što je dokaz da se u prethrišćansko vreme toga dana očekivao dolazak božanstva koje je imalo "karakteristike srpskog prethrišćanskog boga, koje smo ovde samo na kratko u stanju da nagovestimo."7

I na Kupreškoj visiji, kao i kod svih Srba, pripreme za Božić počinjale su rano. U posebno odeljenje u staji odvojio bi se ovan ili ovca namenjeni za božićnu pečenicu gde bi se zasebno hranili da dobiju na težini. Razmišljalo bi se na vreme i o pšeničnom brašnu za česnicu, o božićnom sircu. Pripremao bi se i vosak za sveće, nabavljala rakija. I za sve vreme bi se postilo i praznovali predbožićni praznici. Ali prava užurbanost počinjala bi na Tucindan, kada bi se klala pečenica i sekao prvi zeleni badnjak.7

Uoči Badnjice, pred sam mrak, jedan ili dvojica muškaraca krenuli bi u obližnju šumu da odseku prvi badnjak – mlado granato stablo smrče, visine do dva metra. Prethodno bi ga zasuli žitom iz rukavice , a onda zasecajući ga sa istočne strane, oborili na zemlju i potkresali najniže grane. Posečeno stablo bi jedan od njih stavio na rame , doneo pred kuću i prislonio na zid sa istočne strane pored vrata. Ujutro rano na Badnjicu, pre rađanja sunca i doručka, neko od muškaraca, najčešće domaćin, navukao bi rukavice na ruke, uzeo badnjak i uneo ga u kuću, obraćajući se ukućanima: „Dobro jutro. Dobro nam došlo badnje jutro!“ Ukućani bi mu ugals odgovorili: „I s tobom zajedno!“ Odmah posle toga domaćica bi  badnjak tri puta posula šakom zobi ili ječma iz rukavice. Od badnjaka bi odlomila jednu grančicu koju bi zadenuli za ikonu na zidu. Muškarac bi zatim uneo badnjak na sred sobe u kojoj će sutradan biti postavljena božićna trpeza, krupnim zamasima na sve četiri strane krstio kuću izgovarajući: „U ime Oca i Sina...“ Badnjaku bi ubrzo prišla ženska čeljad koja bi ga ukrašavala ranije pripremljenim ukrasima – resama izrađenim od raznobojnog konca, tkanine i papira u boji. Badnjak bi se zatim izneo napolje  i  prikovao na kuću, na istočnoj strani, gde bi kao kućna amajlija ili ukras tu stajao sve do Malog Božića.

U nekim selima u susedstvu, u okolini Bugojna, ovako donesen badnjak nisu prikivali za kuću nego bi ga zabadali u đubrenjak. Priča se da u tursko vereme poturčenjaci, turski begovi, sveteći se veri koju su preverili,  nisu dozvoljavali pravoslavnim Srbima da  ukrašavaju kuće. Mogli su to da čine samo pod uslovom  da ga pobodu u đubre. Tadašnji prvaci smatrali su da je bolje prihvatiti takvo poniženje nego se odreći običaja. Kod pravoslavnih Srba iz okoline Jajca kao badnjak bi poslužila leskova ili  hrastova grana koja bi se na isti način unosila u kuću, a onda  bi muškarac koji je držao u rukama njome zamahivao i  krstio plafon, posle bi taj badnjak zabadali u đubrenjak.9

Zeleni badnjak kupreških Srba, sličan primer nismo našli u nekom drugom mestu, predstavlja zanimljivu pojavu. Mogao bi to biti ostatak drevnog običaja kada se zelenilom zimzelenog drveta u hladne božićne dane iskazivala vera u nepobedivost života, kada se upotrebom zelenila u obredu prenosila vegetativna snaga mladog bilja, što je ujedno imalo i amajlijska obeležja i štitilo od zlih sila.10 Ne samo Srbi nego i ostali slovenski narodi, zelenoj grani, simbolu novog, obnovljenog života pripisivali su izuzetnu moć. Zabeleženo je i to da su se srpske kuće u Hercegovini kitile na Božić zelenim bršljanom i lovorikama.12 Bršljanom su se na crnogorskom primorju kitili badnjaci, a u Risnu lovorikom.13 U Bukovici u Dalmaciji česnica se ukrašavala zelenim grančicama.14 Tamo gde je bilo obilja četinara za ritualno božićno zelenilo korišćene su jele koje su naši preci poštovali i u drugim prilikama i pod njima se, kao u crkvama, molili Bogu.15 Kupreški zeleni badnjaci nemaju veze sa novogodišnjim jelkama koje su, kako podseća Čajkanović, u poslednje vreme ušle u modu sa zapadnih strana.16

 

Odmah pošto bi prvi zeleni badnjak bio prikovan za kuću, jedan ili dva muškarca požurila bi u šumu da tamo pre sunca useku i donesu kući druge badnjake. Ostalo je pisano svedočanstvo bogoslova Marka Popovića, potonjeg kupreškog sveštenika, o tome kako su pravoslavni sa Kupresa krajem prošlog veka sekli badnjak. Muškarci koji bi sa sekirom krenuli u šumu poneli bi zobi kojom bi posuli odabrano bukovo drvo pogodno za badnjak (na kupreškim visinama ne raste hrast). "Koji će prvi da počne sijeći drvo prekrsti se tri puta okrenuvši se prema istoku. Onda uzme zob i njome posipa ono drvo koje namjeravaju posijeći. Sjeku ovako da im drvo padne prema istoku. Prvu trijesku digne jedan za stopanicu, koja će je metnuti za zdjelu za kajmak, da joj se jači kajmak hvata. Posječeno drvo iscjepaju kod kuće na pet dijelova, pa ih prislone uza zid, blizu kućnih vrata. Kad se smrkne, obuče domaćin rukavice pa iziđe da unese tri badnjaka. Preostala dva ostanu do Malog Božića."17

Za proteklih sto godina običaji su se unekoliko izmenili. U međuvremenu su se raspale porodične zadruge pa bi u šumu po badnjak uglavnom išao po jedan muškarac, najčešće domaćin. Postupak seče badnjaka bio je isti kao i pre sto godina, samo bi oboreno drvo najčešće tu isekli na tri dela, tri badnjaka dužine do jednog metra, a onda bi ih domaćin stavio na rame, doneo kući, uspravio ih uza zid pored vrata gde bi danovali i sačekali prvi mrak.

Dan ranije, na Tucindan, pripremala se božićna pečenica. Klao bi se i na ražanj naticao uhranjen ovan ili ovca jalovica, a ražanj bi se stavljao na vatru sutradan na Badnjicu. Dok se negde u dvorištu na žaru okretala pečenica, na vatru se pristavljao i lonac kiselog kupusa sa suvim mesom, prosejavalo se brašno za česnicu, pite, uštipke i ostale vrste kolača što će se peći u noći između Bldnjice i Božića. Domaćin bi stavio na jedno mesto ranije pripremljen metalni novčić, ranije izdeljan minijaturni jaram, soju i čavo za potkivanje konja, sve je to trebalo da se zamesi u česnicu. Neko od iskusnijih članova domaćinstva greja bi vosak oko fitilja od lanenog konca, obavijao ga oko fitilja, okrećući ga među dlanovima, sve dok novoformirana sveća ne  dobije željenu debljinu: Izrađivale su se četiri božićne sveće od kojih se jedna palila na Badnje veče.

Badnjaci bi se unosili u kuću čim padne mrak. Činio bi to muškarac, obično domaćin koji bi prethodno navukao rukavice na ruke, izlazio pred kuću i unosio jedan po jedan badnjak, i prekoračivši kućni prag, govorio: "Dobro veče. Dobro nam Badnje veče došlo.“ Ukućani bi odgovarali: „I s tobom zajedno.“ 18  Istovremeno bi ga domaćica tri puta posula žitom iz rukavice. Domaćin bi prilazio vatri na ognjištu i  ukrštao oblice badnjaka, ostavivši ih ih da celu noć gore. Sutradan bi odabrao najveću glavnju preostalu od sagorelih badnjaka i osgavio je za Mali Božić.

Kupreški Srbi sekli su i ložili badnjak onako kako je  je to činila većina Srba, slično kao u Livanjskom polju19,  u Bukovici u Dalmacnji,20 okolini Visokog u centralnoj Bosni,21 Starom Drobnjaku na Dutmitoru.22  Obred vezan loženje badnjaka i u ovom slučaju potvrđuje učenje Crkve o tri drveta koje su u pećinu, u kojoj je ležao novorođeni Hristos donela trojica čobana i naložila vatru. Istovremeno u ovim badnjacima etnolozi  vide daleke mitske, prethrišćanske poruke. Tako Sima Trojanović smatra da su to idoli koji su u vreme Perunovih svečanosti žrtvovani da bi se rodilo i obnovilo mlado sunce23, koje je kratkodnevnica gotovo bila ugasila. Dok ti badnjaci sagorevaju, čeka se novo sunce24. Za Špiru Kulišića badnjak je plodotvorno božanstvo  vegetacije,25 od koga se,  prema Branku Ćupurdiji, očekuje da pospeši plodnost polja, napredak stoke, ali i cele porodice.26

Čim bi naložio badnjake, domaćin bi u kuću uneo breme slame. Opet bi se, prekoračivši kućni prag, obratio ukućanima: "Dobro veče, dobro nam Badnje veče došlo“ "I s tobom zajedno" - otpozdravili bi ukućani. Slamu bi stavio u ugao prostorije u kojoj će se večerati. Odmah posle toga domaćin i domaćica prišli bi slami i u nju bi bacali orahe, jabuke, suve smokve i šljive, kocke šećera. Deca bi nestrpljivo čekala da im domaćin dâ znak da pojure prema slami i, oponašajući glasove svih domaćih životinja, razbacivali bi slamu i tražili slatkiše. Sve bi to bilo propraćeno dečjom grajom. Od dece se zahtevalo da slamu raznesu po celoj kući -  sve do praga ulaznih kućnih vrata.

Kada bi deca obavila svoj obred, na red bi došla večera. Pre toga domaćin bi uzeo jednu božićnu sveću, postavio je ispred ikone i zapalio. Zatim bi mu prineli kadionicu sa žarom na koju bi on stavio tamjan a onda okadio ikonu, zatim celu kuću i čeljad. Posle bi se svi glasno pomolili Bogu i seli da večeraju. Odrasli muškarci bi popili po čašicu rakije. Na trpezi bi bila posna jela. Posle večere svi bi požurili da prilegnu.

Večera uoči Božića, prema Veselinu Čajkanoviću. predstavlja je gozbu koja se priređuje precima "gde slama za bogove i za duše predaka ima naročito privlačnu snagu".27 Dok božićna slama za Špiru Kulišića "predstavlja usjeve pa se stoga njena mađijska snaga prenosi i na zemljoradnička oruđa".28 Rasuta po kući slama je u stvari njiva čija "plodotvorna snaga prenosi se na oruđa i semenje s kojima dolazi u dodir".29

U noći između Badnjice i Božića u kući se ne bi gasilo svetlo. Domaćica bi bdela pripremajući hranu. Odmah iza ponoći budili bi se odrasli članovi domaćinstva pripremajući se za crkvu. Pre nego što bi oni krenuli, domaćica bi zamesila česnicu dok bi domaćin, dok ona mesi, u testo ubacio ranije pripremljeni metalni novčić, jarmić za volove, soju i čavao. Deo testa domaćica bi prethodno odvojila za šuplji volovski kolač koga bi pekla zajedno sa česnicom. Pre nego što bi česnicu stavila na vatru, domaćica bi je išarala praveći na testu kružiće vrhom čaše i utiskujući slova kojima se ukrašava i slavski kolač. Česnica bi bila pečena ujutro i topla bi se iznosila na božićnu trpezu.

Magijsku ulogu u božićnom obredu imala je i česnica koja je simbolično predstavljala useve i delovala na poboljšanje roda.30  Za Simu Trojanovića česnica je žrtva pripremana nekom božanstvu,31 dok ovakav božićni hleb, kako smatra Veselin Čajkanović, predstavlja žrtvu namenjenu precima."32

Božićna trpeza se postavljala rano pre sunca, odmah pošto bi se čeljad vratila iz crkve sa bogosluženja. Domaćica bi prvo u tavi rastopila masla, zašećerila ga i izlila u najlepši tanjir koji je imala u kući i stavila ga na sred trpeze. U već pripremljeni varićak napunjen žitom zabadane su tri božićne sveće. Varićak bi se stavljao na stočić desno od trpeze, ispod slavske ikone. Domaćin bi zatim zapalio sveće, okadio božićnu trpezu, sveće, ikonu, posle bi svako od članova domaćinstva prilazio kadionici i domaćinovoj ruci, tri puta joj se klanjao, navodeći dlanom prema licu dim tamjana, izgovarajući reči: "Di se Hristovo kadilo kadilo, tu se Gospod Bog javio ”. Domaćin bi se zatim okrenuo prema ukućanima prekrstio i izgovorio: "Mir Božiji, Hristos se rodi!" A oni bi mu uglas uzvratili: "Zaista se rodi". Zatim bi nastalo mirboženje gde bi se svi ljubili u obraze izgovarajući reči: "Mir Božiji, Hristos se rodi".

Domaćin bi, preuzevši ulogu kućnog sveštenika,33 i dalje vodio božićnu svečanost. Nastupio bi najuzbudljiviji trenutak suočavanja sa sudbinom, ogledanje nad tanjirom sa rastopljenim maslom koje se, obasjano jutarnjom zimskom svetlošću, caklilo kao ogledalo. Ko bi video svoje lice u tanjiru - dočekaće idući Božić! Prvo se nad tanjir saginjao domaćin, onda bi se pomerio u stranu i mesto nad tanjirom ustupio drugima. Kada bi se izređala sva čeljad, domaćin bi uzeo česnicu, izlomio je na onoliko delova koliko ima članova domaćinstva i svakome podelio po komad. Zatim bi domaćin od svog komada otkinuo parče, zamočio ga u rastopljenu mast, stavio u usta i omrsio se. Na isti način bi se omrsila i ostala čeljad. a među poslednjima, razume se, deca.

Ogledanje u maslu bio je, dakle, magijski obred gde se u kućnom proročištu, na božićnoj trpezi, nastojalo proniknuti u sudbinu svakog člana domaćinstva do idućeg Božića. Proricanje budućnosti, ogledanje u maslu rastopljenom na živoj vatri jeste, kako kaže Sima Trojanović, obred u kome se svakom ukućaninu pružila mogućnost da se sam uveri "da će živeti i svim bolestima odoleti."34 Kao i Kuprešani nad maslovarom (cicvarom) ogrezlom u rastopljenom maslu ogledali su se na Božić i Srbi u Livanjskom polju.35 U Starom Drobnjaku u rastopljenom maslu koje je plivalo po božićnoj cicvari tražili su se toga jutra momci i devojke, koji bi, zavisno od toga koliko su jasno videli svoj lik, gatali da li će im godina do idućeg Božića proteći u sreći i napretku.36 Na Božić ujutro. u Janju koji je u kupreškom susedsgvu, čeljad se ogledala u posudi u kojoj je bio rastopljen med, pomešan sa lojem isceđenim iz božićne pečenice.37 U centralnoj Bosni u visočkom kraju, pošto bi upalili božićne sveće, ukućani bi svoju sudbinu "tražili" na zidu po kome su tražili senke. Onaj ko na zidu uoči svoju senku - živeće do idućeg Božića.38

Pošto bi se svi ukućani ogledali u tanjiru sa rastopljenim maslom i omrsili, domaćin bi nalio čašu rakije i svima nazdravio poželevši da im svima pomogne Bog i Hristovo rođenje, da donese zdravlje, blagoslov i svako obilje i njima i svakom bratu Srbinu, ma gde bio. Rakiju bi popili svi muški odrasli članovi domaćinstva a onda bi sedali za trpezu. U međuvremenu pred njih bi bila iznesena pečenica i sva ostala jela. Za božićnom trpezom jeo bi šta ko želi i koliko želi. Najviše radoznalosti izazivali su komadi česnice koje su svi držali u rukama. Svako bi zagledao svoj komad i u njemu tražio zamešene predmete. Onaj ko bi našao novac - tako se gatalo - mogao bi u predstojećoj godini uspešno trgovati, a ne bi zgoreg bilo da on upravlja porodičnim novcem. Onaj ko pronađe sojicu - mogao bi biti putnik i kiridžija, dok jaram predskazuje najboljeg težaka, a čavao konjušara. U međuvremenu se sa pečenice iseca plećka, a ogoljeno pleće dolazi u ruke onome ko zna da ga "čita" i vidi hoće li do idućeg Božića u ovom domu biti Božjeg blagoslova, bolesti, požara, štete, rake...

Po završetku božićnog doručka, sve dok su se držali volovi, u kuću se uvodio prvi položnik 39 - vo. Obično bi se birao mirniji junčić koga bi neko od ukućana, ko ga hrani, domamio pred kuću, a onda bi ga prosto ugurali preko praga. Ako vo nikako ne bi hteo da uđe u kuću, dovoljno bi bilo da bar prvim nogama prekorači kućni prag. Kada bi se životinja našla na kućnim vratima, domaćin bi je tri puta posuo žitom i rekao joj: "Dobro nam Božić došao", a neko od čeljadi u ime vola bi odgovorio: "I s tobom zajedno". Zatim bi se domaćin mirbožio s volom, ljubeći ga ispod očiju. Domaćica bi onda prišla volu i na desni rog mu natakla šuplji kolač koji je umesila od testa božićne česnice, a na levi rog bi mu vezala raščešljanu vlas konoplje ili lana. Vola bi posle vodili u staju i vezivali za jasle. On bi ubrzo, češući se o zid, pokušao da zbaci sa roga kolač kojim je bio darivan, a njegovi pratioci, koji se nisu odvajali, nestrpljivo bi motrili kako će kolač pasti - na lice ili naličje, po čemu se gatalo kakva će godina biti. Kolač bi natakli na poseban ekser zaboden za tu priliku u gredu u štali, koji tu tako tu ostao do Malog Božića. Tu ga ne bi mogli da ga dohvate ni stoka ni miševi.

Oko podne se čekao ljudski položnik. Obično bi se unapred znalo ko bi to mogao biti. Priželjkivalo se muškarac, pa bi tu ulogu obično igrali dečaci iz komšiluka ili šire rodbine. Kada se položnik oglašavao na vratima, domaćin bi izašao pred njega i tri puta ga posuo žitom. Položnik bi, ušavši u kuću, sve pozdravio božićnim pozdravom: "Mir božiji, Hristos se rodi", a domaćini bi mu otpozdravili. Zatim bi prišao vatri i počeo da džara vatru izgovarajući: "Koliko iskrica toliko ovčica, koliko varnica - toliko kravica, koliko žara - toliko para." Onda bi se mirbožio sa svim ukućanima, posle bi ga domaćin posadio na najlepše mesto za trpezom gde bi ga nutkali jelom i pićem. Kada bi malo posedeo, položnik bi izjavio da mora da krene dalje, pa bi ga domaćica darivala, prišivši mu na leđa vlas konoplje i čarape dok bi mu domaćin gurnuo u džep sitnog novca. Ako položnik ne dođe na Božić, čekali bi ga sve do Malog Božića. To zvanje poneo bi prvi čovek sa strane koji uđe u kuću. Ako bi u kući bilo napretka - smatralo se da u tome ima i položnikove zasluge.

Položnik je, kako smatra Veselin Čajkanović, "u stvari božanski gost - on je inkarnacija mitskog pretka", gde je položnik u davnini bila životinja, a onda je počeo da dolazi i položnik čovek.40 Mišljenje da je položnik vo stariji od položnika čoveka prihvatio je i Špiro Kulišić,41 pri čemu je za njega taj božićni gost predstavljao žitno božanstvo.42 Vo i čovek koji na Božić prekorače kućni prag sa sobom donose i ostavljaju magijsku snagu što se prenosi na oruđa kojima se obrađuje zemlja i obezbeđuje dobar rod i svaki napredak.43

Posle podne bi mladež izlazila iz kuće i upućivala se prema crkvi gde bi se svi mirbožili, igrali u kolu, pevali i veselili se. Pred veče bi se vratili kući i rano legli, da bi ujutro rano ustali. I sutradan a i preksutradan mladež bi se skupljala kod crkve ili na nekom drugom mestu. Prvi dan posle Božića zvao se Prvi božiji dan, a zatim bi usledio - Drugi božiji dan ili Sveti Stefan. Za sve to vreme trpeza se ne bi dizala niti bi se kuća mela.

Božićne svečanosti završavale su se na Mali Božić. Toga dana čeljad bi ustajala rano. Ložila bi se vatra u koju bi se stavljala sačuvana glavnja od Božićnog badnjaka. Istovremeno domaćin bi uzeo slamu koja je bila unesena u kuću još na Badnjicu uveče, a posle bila skupljena i sačuvana za ovu priliku. Izneo bi je u sepetu na arman (gumno) i rasuo po snegu oko stožine, praveći vršaj. Mladež se u međuvremenu pripremala za ritualnu vršidbu. Pokupili bi zvona koja bi se leti stavljala stoci na vrat dok idu na ispašu pa su ih stavljali sebi oko vrata. Iz štale je sa eksera skidan i na arman iznošen šuplji volovski kolač ispečen od testa česnice koji je tamo čekao još od Božića. Iz kuće be se pojavio domaćin koji bi u mašicama nosio raspaljenu glavnju badnjaka i u pratnji mlađe čeljadi iznosio je na armen i stavljao na stožinu. Onda bi mu dali u ruke šuplji kolač od koga bi on za svakog od prisutnih otkinuo komadić koji bi stavili u usta i progutali (ostatak se istoga dana mrvio i davao svoj stoci). Kao u pravom vršaju, domaćin bi podviknuo i zamahnuo bičem ili prutom a mladež bi uz vrisku i klepetanje zvona, gazeći slamu i sneg, kao konji u vršaju pravili krugove po armanu. Iste scene mogle bi se videti po celom selu gde je na armanima odjekivala vriska i u tami svetlili badnjaci na stožinama.

Posle vršidbe, pre nego što se razdani, mladež bi ulazila u kuću gde bi ržući opsedali domaćicu, tražili "zob", doručak koji bi se sastojao od suvog mesa, kajmaka, sira. Obed bi morao biti završen pre rađanja sunca, pre nego što bi neko tuđi mogao da uđe u kuću.44

Vršidba koja se izvodila na Mali Božić na gumnu imala je magijski karakter, jer se tim činom želelo uticati na rod useva.45 Magijske radnje što su se tada obavljale predstavljale su kratki podsetnik božićnih običaja. Kao na Kupreškoj visoravni Mali Božić se slavio i u susednom Janju gde se još na tobožnji vršaj izvodio i vo položnik kome je tu na armanu, na desni rog stavljan šuplji kolač.47 Na sličan način ovo jutro praznovalo se i u Bukovici gde bi na gumnu oko stožera optrčavala cela porodica.48 U okolini Visokog deca bi na gumno iznosila božićnu slamu, i razbacujući je oko stožera, oponašala glasove domaćih životinja. Na gumnu se lomio božićni kolač, a jedan komad se naticao volu na rog.49

 

Jovo Bajić, Perunov trag na Lupoglavskom jezeru, Svetovi, Novi Sad, 1995, str. 69 – 82.

 

 

 

 

 

 

                                                  NAPOMENE

 

 

 

  1. Sima Trojanović, Glavni srpski žrtveni običaji - Starinska srpska jela i pića, Beograd, 1983, str. 214-215.
  2. Isto, 213.
  3. Natko Nodilo, Stara vjera Srba i Hrvata, Split, 1981, str. 204.
  4. Dr Branimir Maleš, Početak godine u prastaroj kulturi našeg naroda, separatni otisak iz Prosvetnog glasnika, br. 1-2,1942, str. 1, 2, 14.
  5. Špiro Kulišić. Iz stare srpske religije, Beograd, 1970, str. 35, 43,45,82,220.
  6. Veselin Čajkanović, Mit religija kod Srba, Beograd, 1973. str. 219-220.
  7. Isto, 222.
  8. O božićnim običajima kupreških Srba na Preobraženje, 19. avgusta 1994. godine na Kupreškoj visoravni kazivali su: Ruža Knežić (1919), Triša Knežić (1920), Koviljko Škobić (1926) i Vojislav Lugonjić (1934).
  9. Abdulah Škaljić, O običajima i vjerovanjima u srezu jajačkom, Bilten za proučavanje folklora, sv. 2, Sarajevo, 1953, str. 227.
  10. Branko Ćupurdija, Agrarna magija u tradicionalnoj kulturi Srba, Beograd, 1982, str. 43.
  11. Špiro Kulišić, Stara slovenska religija u svjetlu najnovijih istraživanja, posebno balkanološki.h, Sarajevo, 1979, str. 71-72.
  12. Trojanović, Žrtveni običaji, 216.
  13. Veselin Čajkanović, Rečnik srpskih narodnih verovanja o bi kama, Beograd, 1990, str. 56.
  1. Vladimir Ardalić, Bukovica – narodni život i običaji, Benkovački magazin, br. 2, 1994, str. 51.
  2. Pavle Solarić Niševljanin,  Glavnije bilje u i pevanju kod nas Srba,, Beograd. 19^1 str
  3. Čajkanović, Rečnik o biljkama. 123
  4. Badnji dan i Božić (veliki i mali) u istočno pravoslavnih, Vjerske starine iz Bosne i Hercegovine, priopćio Emilijan Lilek, profesor Velike gimnazije u Sarajevu,  Glasnik Zemaljskog muzeja u Bosni i Hercegovini, Sarajevo, jul – septembar, 1894, sveska 4, str. 328.
  5. Gotovo iste reči prilikom unošenja badnjaka izgovarane su i u Bukovici u Dalmaciji, Ardalić. Bukovaca.
  6. Radmila Kajmaković, Božićni običaji, Etnološka i folkloristička ispitivanja u Livanjskom polju.  Glasnik Zemaljskog muzeja u Sarajevu, etnologija, nova serija, Sarajevo, 1961, str. 224 – 226.
  7. Ardalić, Bukovica, 49.
  8. Dr Milenko Filipović, Život i običaji naroda u Visočkoj nahiji, Beograd, 1949, str. 125.
  9. Đorđe M. Ostojić, Božićni praznici, Raskovnik, 69 -70,1992, str. 52.
  10. Trojanović, Žrtveni običaji, 188, 227, 231.
  11. Nodilo, Stara vjera, 203.
  12. Kulišić, Iz stare religije, 35, 45, 82.
  13. Ćupurdija, Agrarna magija,  43.
  14. Čajkanović, Mit i religija,  205.
  15. Kulišić, Iz stare religije. 45.
  16. Ćupurdija, Agrarna magija, 47.
  17. Š. Kulišić. P. Ž. Petrović. N. Pantelić, Srpski mitološki rečnik, Beograd, 1970, str. 302-304.
  18. Trojanović, Žrtveni običaji. 27 2
  19. Čajkanović, Rečnik o bilju. 196
  20. Trojanović, Žrtveni običaji,  27, 226 - 227.
  21. Sima Trojanović, Vatra u običajima srpskog naroda, Beograd,  1930, str. 167.
  22. R. Kajmaković, Božićni običaji, 225.
  23. Ostojić, Božićni praznici, 56.
  24. Škaljić, O običajima i verovanjima, 228.
  25. Filipović, Visočka nahija, 127.
  26. Pored ređeg naziva položnik , češće se kaže:  položenik, polaženika, položajnik, polažajnik. Polaznik.
  27. Čajkanović, Mit i religija,  214 – 215.
  28. Kulišić. Iz stare religije, 118.
  29. Isto, 16,107,109, 118.

43- Ćupurdija, Agrarna religija. 58 – 59.

  1. Slama sa armana rasuta oko stožine na Mali Božić i glvnja od božićnog badnjaka ostavljena na stožini skupljala bi se u proleće kada okopni sneg, onda bi se odnosila na obližnju njivu i tamo spalila  pre oranja.
  2. Mitološki rečnik, 35.

.

  1. Isto, 213
  2. Škaljić, O običajima i verovanjima, 229.
  3. Ardalić, Bukovica, 53.
  4. Filipović, Visočka nahija, 130.

 

 

.

JOVO BAJIĆ

 

 
Jovo Bajić

Vaš komentar na tekst:




Polja označena sa * su obavezna za unos
Urednici sajta www.malovan.net ne odgovaraju za sadržaj poruka i komentara posjetioca ovog sajta. Urednici zadržavaju pravo da poruke i komentare sa uvrijedljivim, vulgarnim i neprimjerenim sadržajem brišu ili mijenjaju. Ukoliko mislite da je neka od objavljenih poruka ili komentara po bilo kom osnovu uvrijedljiva za vas, molimo da nas kontaktirate na adresu info@malovan.net sa zahtjevom da uklonimo neprimjereni tekst.
Komentari posjetilaca:

Trenutno nema komentara na ovaj tekst.

Facebook komentari