Малован тридесетједна година послије (03.04.1992-03.04.2023)

Дођоше нека тешка времена, након много  тензија поче се држава распадати западне републике Југославије се одвојише, Малован опет на некој вјетрометини, започе рат и у Босни, одмах послије Босанског Брода и Малован настрада, дође 3. април 1992. године, нападоше јаке непријатељске јединице, село у пламену, гори, падају атриљеријски пројектили равнају Доњи Малован, Пољце, Привију, Анишђе и Ланишће, Горњи Малован, Чајушу све у захвату магистралног пута, пјешадија улази у село из правца Борове Главе, преко Бабица.  Тога 03. априла 1992. године, након првих артиљеријских пројектила кренуше цивили у збјег својим тамићима, али непријатељ пресјече колону баш на локалитету Кућетина[1] гдје Биле Твртковић родоначелник Дувњака застаде са својим караваном 1820. и неке године и ту се насели, Боже мили чудне подударности. Прекиде се колона отворише ватру по тамићима гине народ, неколико наших маловчана покушало је како би заштитили цивиле, али не могаше ништа учинити знатно бројнијем непријатељу и страдаше. То јутро погинуше Даринка, дјевојачки Зубић (1935-1992) прва жена цивилна жртва на Купресу, а можда и у цијелој Босни и Херцеговини, Светозар-Светко (1962-1992) Симин, Владе (1907-1992) Аћимов, Милан (1936-1992) Владин, Милош (1925-1992) Митров, његов син Митар (1967-1992), Митар (1940-1992) Данин, Душан (1967-1992) Симин, Маринко (1922-1992) Лукин, све Дувњаци из рода Твртковића, те Нико Канлић (1957-1992) Петров, Жикица Максимовић (1966-1992), након дан два Мирко (Душанов) (1950-1992) и Војислав-Војин Канлић (1955-1992) Гојков, Илија Ваван (1950-1992) Гојков, Владо Дувњак (1945-1992) Драгомиров из рода Лазичића, нешто касније Ране Марић (1956-1992) Маринков, Миле Дувњак Митров звани Миле Ружин (1918-1992) непосредно након ослобађања из заробљеништва умрије, бијаше рањени Мирко-Миришан и Љубица-Бојануша Дувњак, они што имадоше више среће избјегоше у правцу Хрбљина и Гламоча, многи бијаше заробљени њих више од 90 маловчана а укупно купрешких Срба око 180, још увијек се не зна за судбину седамнаест купрешких Срба међу њима и маловчана Николе-Нике (1957-) Савиног из рода Пржића и Душана-Дуке Дувњака (1965-) Владиног из рода Ђорђића, Спасоје-Паје Канлић (1956-) Јовиног, те Ђоке-Буге Марића (1933-) Радиног, Душана-Дуле (1937-) Канлића Војковог иако је готово тридесет година од тога дана прошло. И код породице Машића родом из Малована ратови, као код многих наших породица,  углавном нанесоше велике губитке. Како  су  Мале и Миле Машић као војници краљеве војске на почетку Другог свјетског рата заробљени и одведени у логоре у Аустрију и Њемачку и цијели рат провели у заробљеништву , тако и  њихови синови у протеклом рату 1992-1995 године још гору судбину доживљавају. Наиме, у априлу мјесецу 1992. године синови Мале Машића Ратко (1953) и Марко(1951) те синови Милини Миливој-Миме (1954) и Драган(1960)  са осталом поменутом сабраћом бивају заробљени и одведени  у Шујицу, затим Томиславград, Сплит, па поново Томиславград (Дувно) гдје су задњи пут виђени те им се губи сваки траг и никада се није тачно сазнало за њихову судбину[1].

[1] Купрешки саборник, Београд-Нови сад 2004. године страна 187-212

Током рата погунуше и маловчани Бајило Марко (1945-1994) Рајков, Мирко Ваван (1949-1994) Митров, Сава Дувњак (1937-1993) Анђелков, Слободан Дувњак (1942-1995) Јовин, Младен Дувњак (1958-1993) Митров, Петар Канлић (1975-1994) Марков, Драган-Цака Колоња (1972-1995) Давидов, Војислав Колоња (1952-1995) Славков, Предраг Марић (1951-1992) Светков, Мирко Дувњак (1933-1993) Владин умрије непосредно након ослобађања, рат га затекао у болници у Травнику, Душан Иваз (1965-1995) Богољубов, Милорад Марић (1949-1995) Бранков убијен након заробљавања у Бужиму код Босанске Крупе, Љиљана Дувњак, дјевојачки Велемир (1969-1994) Владимирова, Ђука Канлић, дјевојачки Милишић (1968-1994) Славкова, Радојка  Марјановић, дјевојачки Дувњак (1952-1994) Вуканова, Анђа Спремо, дјевојачки Марић (1935-1992) Илијина. Село постаде прва борбена линија, ипак у лошем има и доброга, скупа бране село маловчани из Доњег и Горњег Малована, Благаја, Купреса не упадоше у замку из Другог свјетског рата. Након 1995. године Малован опет остаде празан, становници избјегоше, куће спаљене, порушене, стока отјерана, тамићи углавном такође одвезени, опљачкани,  ријетко који је остао. Маловчани се разиђоше по бијелом свијету, има их на готово свим континентима, али сви су у једном јединствени носе Малован у срцу.

ПОКОЈ ДУШИ СВИМ НАШИМ НОВОМУЧЕНИЦИМА!

И на крају шта рећи прође 31 година, ратне ране тешко зацјеливају толико људу положи животе, онај ко је изгубио своје најмилије никада и  неће заборавити, о рату нисмо одлучивали ни једни, други, трећи, купрешка висораван након толико проливене крви са свих страна и данас некако тмутна, празна без становника посебно младих као и наш Малован а и сама чаршија Купрес исто тако,  млади свијет свакодневно одлази, неки који су још остали углавним старци и старице, пензионери чекају последњи воз за вјечност са сјетом причају о протеклим данима и годинама. Све више се у данашњем  свијету прича о новом рату који траје већ годину дана на подручју Европе неки су за Украјину, други за Русију, да ли ће се рат прошитити, да ли ће и нас као и у претходним ратовима без наше сагласности у исти увући, да ли ће данашњи сукоб прерасти у рат великих размјера живи били па видјели, а ко преживи, ако ико преживи причаће. Да ли је човјек живећи на овој земаљској кугли толико учинио да сам себе уништи велике су могућности. 

[1] др. Коста Дувњак, Хроника стр. 73,