Колико нас сања родни крај, а онда када дође обишао би сваки дио...Купрес, Малован, Ливно, Цинцар па опет Малован, Шујица, Јањске отоке, Jajце...Aли Малован је у срцу, чврсто стојим и гледам своје корене овде на Маловану и у Маловану ја сам ја.

Данијела Дувњак Марковић, У походе завичају
14.7.2021.

Одакле почети... Свакако не од првог сусрета са Купресом, након пуних 25 година, и суза које су те 2016-е године у потоцима текле још од Травника. Можда од сусрета коме сам се надала пре 5 година, сусрета са Бибцем и Туном. Овај пут путеви су нам се ипак укрстили, без икаквог договора. И била сам срећна, јер сам у њима видела део оног мог Купреса, веселог и безбрижног, са улицама пуним познатих људи и парком пуним деце и младих. Али од тада је прошло много, много година. Када смо се сакупили код Бибца у кафићу, Туна као да се вратио у те године, па онако још увек весео од претходне вечери, рече да добро изгледам, али сада већ као жена. Подсетила сам га да ја сада немам 20-ак година, колико сам имала када смо се задњи пут видели, него да имам 50 и кусур година. А мој годишњак Бибац, да би био прецизан, рече да је тај његов и мој кусур тачно 6 година. Између, кад сабереш и одузмеш 36, на нашим лицима и коси, насликаних година. Но, без обзира на толике године, човек се осећа срећно када види људе који су му били драги и са којима је делио многе лепе тренутке. На крају наздрависмо за неки нови сусрет и ново дружење, али у мало већем броју. 
И док идемо ка Ливну, успомене навиру. Ево ту је Чајуша са које смо се једне зиме Сања Крстић и ја пешке вратиле по снегу и сметовима који су били виши од нас... Па део Купрешког поља према Рилићу, који се знао белети од зеленкаде (нарциса)...Стржањ, где је била кафана у коју сам са татом ишла на печење... Борова глава, која бејаше завејана када је тата одвезао маму у Ливно, а вратили се са мојим братом Чаславом... Сећања прекиде сусрет са Тонијем, нашим водичем из ПД „Цинцар“ који је кренуо испред нас и одведео нас до планинарског дома „Крузи“, где нам је била база за ову акцију.
Први дан акције био је посвећен Цинцару. Са својих 2006 метара над морем, то је највиша планина у мом ширем завичају, како смо учили у школи. Моћна и непредвидива планина која нам је раширила руке и примила нас као најрођеније. 
Моје превелика жеља и узбуђење, али и мањак кондиције, једног тренутка одузели су ми дах и осетила сам да не могу даље. И таман када сам хтела да одустанем од успона, на сцену су ступиле дивне докторке, сестре Милева и Добрила, које су ми дале, како рекоше, природну инфузију у виду банане, лимуна, краставца, парадајза и јабуке, којом су ме подигле на ноге.
Па полако, уз Милкино бројање до фифтy и Тонијеву и Караџину несебичну подршку, попесмо се заједно на врх. А са врха поглед на Ливањско, Купрешко и Гламочко поље, на Троглав, највиши врх Динаре, па на Прењ, Радушу, Чврсницу, Вран и Малован. 
Осим тог прелепог видика са врха Цинцара, још једна слика ме је оставила без даха. Десетине дивљих коња, пасло је по бескрајним пашњацима Цинцара и напајало се на појилу код Швабиних штала. Таман када помислиш да си видео најлепшег коња, пажњу ти привуче још лепши. А тек ждребад која су весело трчкарала. 
Бити окружен тим предивним и моћним животињама просто је један незабораван осећај, који ни грмљавина, која је најављивала кишу, није могла да поквари.
Осећајући стрепњу због сутрашњег успона, као дете послушала сам све Милевине и Добрилине савете. Хидрирала сам се чајем и водом цело поподне и вече, попила све таблете које су ми дале, да би се смирила нервоза у стомаку, и одмарала сам, молећи Бога да ми да снаге за сутрашњи успон на Малован, на који сам безусловно морала да се попнем.  
И дође и то јутро. Из дома полазимо ка Маловану. Како се приближавамо, срце све јаче и јаче бије, као да хоће да искочи и стигне пре мене, а ја му не дам и смирујем га. Не може срце без мене, јер у њему је сва љубав према моме тати Илији. Како бих се ја без те љубави попела на његов и мој Малован?  
Стижемо код Давида, код кога нас је чекао Зоран Дувњак. Данас ће се два Маловчана, два Дувњака попети на Малован. 
Нису се сви Маловчани попели на Малован иако су цео живот провели испод и на његовим обронцима. Остало им као неостварена жеља. А Малован обасјан сунцем винуо се ка небу и зове. 
Крећемо ка врху, а прву паузу правимо на Марином поду. Користим прилику да прочитам песму „Шуичкиња Мара“, а Зоран нас упознаје са трагичном љубавном причом са планине Малована, где, како је рекао Јован Цвијић, живе ,,људи плахе решљивости, „вруће крви“, којима „крв брзо јурне у главу“, и одмах бурно реагују, што се по правилу трагично завршава. Љубавна прича, коју је забележио и Вук Караџић, највероватније се десила у седамнаестом веку. Главни ликови су два брата Јакшића из Малована који су се истовремено загледали у лепу чобаницу Шуичкињу Мару, чија је кућа била на Златарицама код теснаца Стржања, ниже Доњег Малована. 
Мари су се свиђала оба Јакшића. Љубавни троугао је морао да се разреши, а Мара је могла да припадне само једноме, што значи да је морао да се изабере бољи, а како другачије него трком, старом обичају са Купрешке висоравни. Победнику би припала девојка, а побеђеном пешкир или везена марама. За трку је изабрана тешка стаза од извора Беговца до данашњег Мариног пода. Мара је са Мариног пода махнула марамом и браћа Јакшићи су почела да трче, прво пољем, а онда окомитом планинском падином. На стази дугој око два километра срца браће Јакшић нису издржала. И како песма каже „један црче на Марину крилу, други црче на корак од Маре".  А Мара, када је видела шта се догодило, узима нож једног од Јакшића и забада га себи у срце. 
Како легенда каже и данас на Марином поду, где се догодила несрећа, стоје једва видљиви гробови Шуичкиње Маре и два брата Јакшића. Према предању, у ширем гробу сахрањени су брат који је стигао први и Шуичкиња Мара која му је припала као победнику, а у другом гробу брат који је стигао на циљ други, а са њим је сахрањена и везена марама коју је добио на трци. 

Тужна прича о Шуичкињи Мари и браћи Јакшића није нас обесхрабрила и наставили смо даље ка врху. Следећу паузу, на Малом Маловану, Зоран је искористио да групу упозна са животом и обичајима Маловчана, па је, између осталог испричао да је у овом крају био обичај да девојке од чисте рунске вуне плету накурњак и са осталим рувом (опремом) носе га у мираз. Један примерак откупљен је 1925. године од власника и данас се налази у Етнографском музеју у Београду. Наравно да је ова тема свима била интересантна, па смо уз шаљиве коментаре наставили ка врху. 

И полако, корак по корак, стигосмо до 1826 м високог врха Малована. 

Прва мисао ми је била: „Тата, ево ме на твом и мом Маловану!“ 

Поглед ми лети на све стране. Не могу да се нагледам лепоте. У даљини Цинцар, наш јучерашњи „плен“. На другој страни, подно Плазенице и Стожера, шћућурио се Купрес од кога почиње да се шири Купрешко поље којим вијуга Милач, а поглед ми се преко Горњег зауставља на Доњем Маловану. 
Чврсто стојим и гледам моје корене, јер баш овде на Маловану и у Маловану, ја сам ја. Везана коренима које нико не може ишчупати из мога срца, из моје душе, којима припадам и који мени припадају. 
Волим овај поглед, ово поље, ову планину, ово село ушушкано подно Малована, волим овај мирис који ми доноси ветар. 
Волим што Дувњаци потичу од Твртковића, што су у XВИИИ веку највероватније из околине манастира Житомислић у Херцеговини, дошли овде „мало ван“ пута и што је петао баш ту закукурикао. Волим што су се ту родили моји преци, моје Лазице: Твртковић - мој аскурђел, Стојан - мој курђел, Јово - мој наврдеда, Лазо - мој чукундеда, Илија - мој прадеда, Ђуро - мој деда и Илија - мој отац. 
Волим што су били високи и витки, што су имали тамно смеђе очи и косу и високо чело, што су били помало груби, али осетљиви и осећајни, што су држали до поноса и части  и што својим потомцима у наслеђе нису оставили никакву срамоту због које би се стидели и сагињали главу. И волим што је др. Коста Дувњак написао књигу о Доњем Маловану, тек да се не заборави. 

А ја нисам заборавила да сам са мојим татом долазила на Малован и брала малине. Нисам заборавила шуму која прекрива део планине изнад села, па сам предложила Зорану да се са врха спустимо баш том шумовитом страном.  
 
Када смо се спустили, остало је још да се од срца захвалимо Зорану на дану који је одвојио за нас. Био је диван домаћин, у шта нисам сумњала, јер ипак је он Дувњак. Мада, и он је био срећан што се, како је рекао са својих 60 година, попео на Малован. 
У повратку, обишли смо Римски мост на реци Шујици, која је назив добила највероватније по репу рака који се у народу назива шуја. Преко реке се у луку пружа Римски или Османски мост, зависи од тога ко о њему прича. Познат је још и као Галечка ћуприја и верује се да је саграђен још пре 2.000 година.  

После  обиласка Римског моста, вратили смо се назад у Ливно где смо посетили Српску православну цркву Успења Пресвете Богородице. Ливањски парох (родом из Шипова) испричао нам је да је црква саграђена 1859. године за рекордних месец дана, да Турци не би прекинули радове. 

Ливањска црква има једну од највећих збирки икона у Босни и Херцеговини, насталих у периоду од 15. до 19. века. 

Велики део икона и других црквених реликвија, у последњем несрећном рату, од уништавања је спасио ливањски жупник фра Марко Гело, тако што их је пренео у самостан Горица у Ливну, и до 2000.-те године чували су их фрањевци када су их  вратили матичној цркви. О свом делу је рекао да су учинили шта су учинили и да та дела не припадају само једном народу него целом свету. Укратко, фра Марко Гело, човек са великим Ч који је схватио суштину човечности и људског постојања. 

У порти цркве подигнута је крипта у коју су положене кости великомучених Срба страдалих током ИИ светског рата, тако што су бачени у јаме. На зидовима крипте уписана су имена близу 1600 жртава, од којих је 673 било испод 18 година, а од тога чак 248 деце до 6 година. Број жртава никада није тачно утврђен, а списак није потпун и коначан. Зидови крипте су осликани иконама са ликовима страдалника, које су настале на основу пронађених фотографија. 

Отприлике, када су Срби од Турака добили дозволу да изграде цркву, дозволу за градњу цркве добили су и Хрвати. Занимљивост је да је за изградњу цркве од султана добијен ферман (одобрење) да се може изградити црква величине једне воловске коже. Тадашњи фра Ловро се досетио, целу ноћ секао кожу правећи опуту и ујутро том опутом опасао повелик простор, а султанова наредба се морала поштовати и тако је почела градња. 
Данас, у оквиру самостана, постоји музеј у коме се могу видети веома добро постављене археолошке, етнографске и сакралне збирке, чији су експонати постављени као једна веома лепа историјска прича овога краја. Део нузеја посвећен је ливањском сликару Габријела Јуркића, који је своје последње године са супругом провео управо у овом самостану. 
Поред прелепих слика Јуркића, посебан утисак на мене оставио је такозвани Купрешки човек, стар око 4000 година, који је пронађен приликом ископавањем једног тулума на подручју Купрешког поља.
Оно што се у Ливну не сме прескочити, свакако је Думан, извор реке Бистрице. Претпоставља се да је управо Думан био колевка живота на подручју Ливна, а назив му потиче од турске речи думан која значи дим или магла. По онако врелом дану тако примаљиво су изгледале куће, које су раније биле воденице,  са терасицама окруженим реком. 
Вода је толико чиста и бистра, да се може пити, што смо и учинили. Чисто да се освежимо пре повратка у планинарски дом.
У дому су нас дочекали гостољубиви домаћини из ПД „Цинцар“ са роштиљем и песмом. Неколико нас покушало је да прати Антуна, чији се предивни глас, те јунске ноћи, ширио  Цинцаром. 
Ујутро, поздравили се са љубазним домаћинима и позвали их да на следећем сусрету заменимо улоге.
А нас је пут водио до Јањских отока, места у близини Шипова где вода планинске реке Јањ „отиче“ или боље речено разлива се на десетине брзих поточића кроз бајковиту и бујну шуму, стварајући каскаде и водопаде.  Преко тих поточића направљени су дрвени мостићи, а може се видети и понека воденица која још увек меље брашно.
На путу од Јањских отока до Јајца заустављамо се на Пливском језеру, највећем природном језеру у БиХ, а уједно и једном од најлепших. Иако нас је мамило да уронимо у његову смарагдно зелену воду, ипак смо морали да наставимо даље ка Јајцу.
У јединственом музеју на отвореном – граду Јајцу, обишли смо тврђаву Котроманића и водопад на реци Пливи, за који кажу да је један од 12 најлепших на свету. Према количини седре, сматра се да је настао пре 50.000 година. То је једини водопад на свету који се налази у центру града, што га чини специфичним и јединственим у свету. 
Без обзира одакле гледате водопад, призор је фантастичан, а његов хук и милиони ситних капљица стварају несвакидашњи осећај моћи природе. 
Да би се Јајце, престоница средњовековне Босне, боље упознало потребно је много више времена него што смо ми имали на располагању, па ћемо то оставити за неки други пут.

И као кад лупиш дланом о длан, прође ова акција. У вазу сам ставила ковиље, које сам набрала између Купреса и Ливна, да ме подсећа на прелепе тренутке проведене у мом родном крају са дивним друштвом. 

 
Данијела Дувњак Марковић

Ваш коментар на текст:




Поља означена са * су обавезна за унос
Уредници сајта www.malovan.net не одговарају за садржај порука и коментара посјетиоца овог сајта. Уредници задржавају право да поруке и коментаре са увриједљивим, вулгарним и непримјереним садржајем бришу или мијењају. Уколико мислите да је нека од објављених порука или коментара по било ком основу увриједљива за вас, молимо да нас контактирате на адресу info@malovan.net са захтјевом да уклонимо непримјерени текст.
Коментари посјетилаца:

Тренутно нема коментара на овај текст.

Facebook коментари