Божићни обичаји купрешких Срба, као и код свих Срба, одишу древношћу која зрачи из складног споја хришћанских и предхришћанксих обреда што се изводе у кући, за божићном трпезом и око куће. Судећи по организацији и редоследу божићних обредних радњи и по поређењима са божићним обичајима у суседним и неким даљим крајевима, чини се да су купрешки Срби, захваљујући географској изолованости предела у којима су живели, сачували бројне обреде који су се били усталили још у време средњовековне босанске државе.,

БОЖИЋНИ ОБИЧАЈИ КУПРЕШКИХ СРБА               (Христово рођење или обнављање младог сунца)
12.1.2021.

ЈОВО  БАЈИЋ

 

 

БОЖИЋНИ ОБИЧАЈИ КУПРЕШКИХ СРБА

              (Христово рођење или обнављање младог сунца)

 

 

Божићни обичаји купрешких Срба, као и код свих Срба, одишу древношћу која зрачи из складног споја хришћанских и предхришћанксих обреда што се изводе у кући, за божићном трпезом и око куће. Судећи по организацији и редоследу божићних обредних радњи и по поређењима са божићним обичајима у суседним и неким даљим крајевима, чини се да су купрешки Срби, захваљујући географској изолованости предела у којима су живели, сачували бројне обреде који су се били усталили још у  време средњовековне босанске државе.,

На основу божићних обреда купрешких Срба и појединих магијских радњи које се тада изводе, могу се потврђивати све три до сада прихваћене научне претпоставке етнолога о траговима неких претхришћансих обреда у божићним празновањима. По за нас  најприхватљивијој претпоставци, чији су најизразитији представници етнолози Сима Тројановић и Натко Нодило, божићни празници садрже у себи и слојеве паганских обреда некадашњег празновања поводом рађања младог сунца, које је како је казао Тројановић, замишљено као живо биће које се бори, а онда се "почиње ослобађати непријатеља и враћати се својим старим путем".1 Таква славља одржавала су се  у Давнини када се обожавао бог Перун.2 И за Натка Нодила били су то празници рађања младог сунца.3 Према старинском веровању, мишљење је др Бранимира Малеша, божићни празници који се јављају у време краткодневице представљају празновање нове године. То су заправо они тренуци које је прастари мит означио као борбу између светлости и таме, када сунце побеђује и када доживљава ускрснуће, а са њим и живот.4 Према Шпири Кулишићу, већина тих божићних магијских обреда има вегетативни карактер чиме се доприносило побољшању рода на пољима,5 док за Веселина Чајкановића "Божић је пре свега празник из култа предака којима се тих дана... даје прилика да се нахране и огреју,"6  што је доказ да се у претхришћанско време тога дана очекивао долазак божанства које је имало "карактеристике српског претхришћанског бога, које смо овде само на кратко у стању да наговестимо."7

И на Купрешкој висији, као и код свих Срба, припреме за Божић почињале су рано. У посебно одељење у стаји одвојио би се ован или овца намењени за божићну печеницу где би се засебно хранили да добију на тежини. Размишљало би се на време и о пшеничном брашну за чесницу, о божићном сирцу. Припремао би се и восак за свеће, набављала ракија. И за све време би се постило и празновали предбожићни празници. Али права ужурбаност почињала би на Туциндан, када би се клала печеница и секао први зелени бадњак.7

Уочи Бадњице, пред сам мрак, један или двојица мушкараца кренули би у оближњу шуму да одсеку први бадњак – младо гранато стабло смрче, висине до два метра. Претходно би га засули житом из рукавице , а онда засецајући га са источне стране, оборили на земљу и поткресали најниже гране. Посечено стабло би један од њих ставио на раме , донео пред кућу и прислонио на зид са источне стране поред врата. Ујутро рано на Бадњицу, пре рађања сунца и доручка, неко од мушкараца, најчешће домаћин, навукао би рукавице на руке, узео бадњак и унео га у кућу, обраћајући се укућанима: „Добро јутро. Добро нам дошло бадње јутро!“ Укућани би му угалс одговорили: „И с тобом заједно!“ Одмах после тога домаћица би  бадњак три пута посула шаком зоби или јечма из рукавице. Од бадњака би одломила једну гранчицу коју би заденули за икону на зиду. Мушкарац би затим унео бадњак на сред собе у којој ће сутрадан бити постављена божићна трпеза, крупним замасима на све четири стране крстио кућу изговарајући: „У име Оца и Сина...“ Бадњаку би убрзо пришла женска чељад која би га украшавала раније припремљеним украсима – ресама израђеним од разнобојног конца, тканине и папира у боји. Бадњак би се затим изнео напоље  и  приковао на кућу, на источној страни, где би као кућна амајлија или украс ту стајао све до Малог Божића.

У неким селима у суседству, у околини Бугојна, овако донесен бадњак нису прикивали за кућу него би га забадали у ђубрењак. Прича се да у турско вереме потурчењаци, турски бегови, светећи се вери коју су преверили,  нису дозвољавали православним Србима да  украшавају куће. Могли су то да чине само под условом  да га пободу у ђубре. Тадашњи прваци сматрали су да је боље прихватити такво понижење него се одрећи обичаја. Код православних Срба из околине Јајца као бадњак би послужила лескова или  храстова грана која би се на исти начин уносила у кућу, а онда  би мушкарац који је држао у рукама њоме замахивао и  крстио плафон, после би тај бадњак забадали у ђубрењак.9

Зелени бадњак купрешких Срба, сличан пример нисмо нашли у неком другом месту, представља занимљиву појаву. Могао би то бити остатак древног обичаја када се зеленилом зимзеленог дрвета у хладне божићне дане исказивала вера у непобедивост живота, када се употребом зеленила у обреду преносила вегетативна снага младог биља, што је уједно имало и амајлијска обележја и штитило од злих сила.10 Не само Срби него и остали словенски народи, зеленој грани, симболу новог, обновљеног живота приписивали су изузетну моћ. Забележено је и то да су се српске куће у Херцеговини китиле на Божић зеленим бршљаном и ловорикама.12 Бршљаном су се на црногорском приморју китили бадњаци, а у Рисну ловориком.13 У Буковици у Далмацији чесница се украшавала зеленим гранчицама.14 Тамо где је било обиља четинара за ритуално божићно зеленило коришћене су јеле које су наши преци поштовали и у другим приликама и под њима се, као у црквама, молили Богу.15 Купрешки зелени бадњаци немају везе са новогодишњим јелкама које су, како подсећа Чајкановић, у последње време ушле у моду са западних страна.16

 

Одмах пошто би први зелени бадњак био прикован за кућу, један или два мушкарца пожурила би у шуму да тамо пре сунца усеку и донесу кући друге бадњаке. Остало је писано сведочанство богослова Марка Поповића, потоњег купрешког свештеника, о томе како су православни са Купреса крајем прошлог века секли бадњак. Мушкарци који би са секиром кренули у шуму понели би зоби којом би посули одабрано буково дрво погодно за бадњак (на купрешким висинама не расте храст). "Који ће први да почне сијећи дрво прекрсти се три пута окренувши се према истоку. Онда узме зоб и њоме посипа оно дрво које намјеравају посијећи. Сјеку овако да им дрво падне према истоку. Прву тријеску дигне један за стопаницу, која ће је метнути за здјелу за кајмак, да јој се јачи кајмак хвата. Посјечено дрво исцјепају код куће на пет дијелова, па их прислоне уза зид, близу кућних врата. Кад се смркне, обуче домаћин рукавице па изиђе да унесе три бадњака. Преостала два остану до Малог Божића."17

За протеклих сто година обичаји су се унеколико изменили. У међувремену су се распале породичне задруге па би у шуму по бадњак углавном ишао по један мушкарац, најчешће домаћин. Поступак сече бадњака био је исти као и пре сто година, само би оборено дрво најчешће ту исекли на три дела, три бадњака дужине до једног метра, а онда би их домаћин ставио на раме, донео кући, усправио их уза зид поред врата где би дановали и сачекали први мрак.

Дан раније, на Туциндан, припремала се божићна печеница. Клао би се и на ражањ натицао ухрањен ован или овца јаловица, а ражањ би се стављао на ватру сутрадан на Бадњицу. Док се негде у дворишту на жару окретала печеница, на ватру се пристављао и лонац киселог купуса са сувим месом, просејавало се брашно за чесницу, пите, уштипке и остале врсте колача што ће се пећи у ноћи између Блдњице и Божића. Домаћин би ставио на једно место раније припремљен метални новчић, раније издељан минијатурни јарам, соју и чаво за поткивање коња, све је то требало да се замеси у чесницу. Неко од искуснијих чланова домаћинства греја би восак око фитиља од ланеног конца, обавијао га око фитиља, окрећући га међу длановима, све док новоформирана свећа не  добије жељену дебљину: Израђивале су се четири божићне свеће од којих се једна палила на Бадње вече.

Бадњаци би се уносили у кућу чим падне мрак. Чинио би то мушкарац, обично домаћин који би претходно навукао рукавице на руке, излазио пред кућу и уносио један по један бадњак, и прекорачивши кућни праг, говорио: "Добро вече. Добро нам Бадње вече дошло.“ Укућани би одговарали: „И с тобом заједно.“ 18  Истовремено би га домаћица три пута посула житом из рукавице. Домаћин би прилазио ватри на огњишту и  укрштао облице бадњака, оставивши их их да целу ноћ горе. Сутрадан би одабрао највећу главњу преосталу од сагорелих бадњака и осгавио је за Мали Божић.

Купрешки Срби секли су и ложили бадњак онако како је  је то чинила већина Срба, слично као у Ливањском пољу19,  у Буковици у Далмацнји,20 околини Високог у централној Босни,21 Старом Дробњаку на Дутмитору.22  Обред везан ложење бадњака и у овом случају потврђује учење Цркве о три дрвета које су у пећину, у којој је лежао новорођени Христос донела тројица чобана и наложила ватру. Истовремено у овим бадњацима етнолози  виде далеке митске, претхришћанске поруке. Тако Сима Тројановић сматра да су то идоли који су у време Перунових свечаности жртвовани да би се родило и обновило младо сунце23, које је краткодневница готово била угасила. Док ти бадњаци сагоревају, чека се ново сунце24. За Шпиру Кулишића бадњак је плодотворно божанство  вегетације,25 од кога се,  према Бранку Ћупурдији, очекује да поспеши плодност поља, напредак стоке, али и целе породице.26

Чим би наложио бадњаке, домаћин би у кућу унео бреме сламе. Опет би се, прекорачивши кућни праг, обратио укућанима: "Добро вече, добро нам Бадње вече дошло“ "И с тобом заједно" - отпоздравили би укућани. Сламу би ставио у угао просторије у којој ће се вечерати. Одмах после тога домаћин и домаћица пришли би слами и у њу би бацали орахе, јабуке, суве смокве и шљиве, коцке шећера. Деца би нестрпљиво чекала да им домаћин дâ знак да појуре према слами и, опонашајући гласове свих домаћих животиња, разбацивали би сламу и тражили слаткише. Све би то било пропраћено дечјом грајом. Од деце се захтевало да сламу разнесу по целој кући -  све до прага улазних кућних врата.

Када би деца обавила свој обред, на ред би дошла вечера. Пре тога домаћин би узео једну божићну свећу, поставио је испред иконе и запалио. Затим би му принели кадионицу са жаром на коју би он ставио тамјан а онда окадио икону, затим целу кућу и чељад. После би се сви гласно помолили Богу и сели да вечерају. Одрасли мушкарци би попили по чашицу ракије. На трпези би била посна јела. После вечере сви би пожурили да прилегну.

Вечера уочи Божића, према Веселину Чајкановићу. представља је гозбу која се приређује прецима "где слама за богове и за душе предака има нарочито привлачну снагу".27 Док божићна слама за Шпиру Кулишића "представља усјеве па се стога њена мађијска снага преноси и на земљорадничка оруђа".28 Расута по кући слама је у ствари њива чија "плодотворна снага преноси се на оруђа и семење с којима долази у додир".29

У ноћи између Бадњице и Божића у кући се не би гасило светло. Домаћица би бдела припремајући храну. Одмах иза поноћи будили би се одрасли чланови домаћинства припремајући се за цркву. Пре него што би они кренули, домаћица би замесила чесницу док би домаћин, док она меси, у тесто убацио раније припремљени метални новчић, јармић за волове, соју и чавао. Део теста домаћица би претходно одвојила за шупљи воловски колач кога би пекла заједно са чесницом. Пре него што би чесницу ставила на ватру, домаћица би је ишарала правећи на тесту кружиће врхом чаше и утискујући слова којима се украшава и славски колач. Чесница би била печена ујутро и топла би се износила на божићну трпезу.

Магијску улогу у божићном обреду имала је и чесница која је симболично представљала усеве и деловала на побољшање рода.30  За Симу Тројановића чесница је жртва припремана неком божанству,31 док овакав божићни хлеб, како сматра Веселин Чајкановић, представља жртву намењену прецима."32

Божићна трпеза се постављала рано пре сунца, одмах пошто би се чељад вратила из цркве са богослужења. Домаћица би прво у тави растопила масла, зашећерила га и излила у најлепши тањир који је имала у кући и ставила га на сред трпезе. У већ припремљени варићак напуњен житом забадане су три божићне свеће. Варићак би се стављао на сточић десно од трпезе, испод славске иконе. Домаћин би затим запалио свеће, окадио божићну трпезу, свеће, икону, после би свако од чланова домаћинства прилазио кадионици и домаћиновој руци, три пута јој се клањао, наводећи дланом према лицу дим тамјана, изговарајући речи: "Ди се Христово кадило кадило, ту се Господ Бог јавио ”. Домаћин би се затим окренуо према укућанима прекрстио и изговорио: "Мир Божији, Христос се роди!" А они би му углас узвратили: "Заиста се роди". Затим би настало мирбожење где би се сви љубили у образе изговарајући речи: "Мир Божији, Христос се роди".

Домаћин би, преузевши улогу кућног свештеника,33 и даље водио божићну свечаност. Наступио би најузбудљивији тренутак суочавања са судбином, огледање над тањиром са растопљеним маслом које се, обасјано јутарњом зимском светлошћу, цаклило као огледало. Ко би видео своје лице у тањиру - дочекаће идући Божић! Прво се над тањир сагињао домаћин, онда би се померио у страну и место над тањиром уступио другима. Када би се изређала сва чељад, домаћин би узео чесницу, изломио је на онолико делова колико има чланова домаћинства и свакоме поделио по комад. Затим би домаћин од свог комада откинуо парче, замочио га у растопљену маст, ставио у уста и омрсио се. На исти начин би се омрсила и остала чељад. а међу последњима, разуме се, деца.

Огледање у маслу био је, дакле, магијски обред где се у кућном пророчишту, на божићној трпези, настојало проникнути у судбину сваког члана домаћинства до идућег Божића. Прорицање будућности, огледање у маслу растопљеном на живој ватри јесте, како каже Сима Тројановић, обред у коме се сваком укућанину пружила могућност да се сам увери "да ће живети и свим болестима одолети."34 Као и Купрешани над масловаром (цицваром) огрезлом у растопљеном маслу огледали су се на Божић и Срби у Ливањском пољу.35 У Старом Дробњаку у растопљеном маслу које је пливало по божићној цицвари тражили су се тога јутра момци и девојке, који би, зависно од тога колико су јасно видели свој лик, гатали да ли ће им година до идућег Божића протећи у срећи и напретку.36 На Божић ујутро. у Јању који је у купрешком суседсгву, чељад се огледала у посуди у којој је био растопљен мед, помешан са лојем исцеђеним из божићне печенице.37 У централној Босни у височком крају, пошто би упалили божићне свеће, укућани би своју судбину "тражили" на зиду по коме су тражили сенке. Онај ко на зиду уочи своју сенку - живеће до идућег Божића.38

Пошто би се сви укућани огледали у тањиру са растопљеним маслом и омрсили, домаћин би налио чашу ракије и свима наздравио пожелевши да им свима помогне Бог и Христово рођење, да донесе здравље, благослов и свако обиље и њима и сваком брату Србину, ма где био. Ракију би попили сви мушки одрасли чланови домаћинства а онда би седали за трпезу. У међувремену пред њих би била изнесена печеница и сва остала јела. За божићном трпезом јео би шта ко жели и колико жели. Највише радозналости изазивали су комади чеснице које су сви држали у рукама. Свако би загледао свој комад и у њему тражио замешене предмете. Онај ко би нашао новац - тако се гатало - могао би у предстојећој години успешно трговати, а не би згорег било да он управља породичним новцем. Онај ко пронађе сојицу - могао би бити путник и кириџија, док јарам предсказује најбољег тежака, а чавао коњушара. У међувремену се са печенице исеца плећка, а огољено плеће долази у руке ономе ко зна да га "чита" и види хоће ли до идућег Божића у овом дому бити Божјег благослова, болести, пожара, штете, раке...

По завршетку божићног доручка, све док су се држали волови, у кућу се уводио први положник 39 - во. Обично би се бирао мирнији јунчић кога би неко од укућана, ко га храни, домамио пред кућу, а онда би га просто угурали преко прага. Ако во никако не би хтео да уђе у кућу, довољно би било да бар првим ногама прекорачи кућни праг. Када би се животиња нашла на кућним вратима, домаћин би је три пута посуо житом и рекао јој: "Добро нам Божић дошао", а неко од чељади у име вола би одговорио: "И с тобом заједно". Затим би се домаћин мирбожио с волом, љубећи га испод очију. Домаћица би онда пришла волу и на десни рог му натакла шупљи колач који је умесила од теста божићне чеснице, а на леви рог би му везала рашчешљану влас конопље или лана. Вола би после водили у стају и везивали за јасле. Он би убрзо, чешући се о зид, покушао да збаци са рога колач којим је био дариван, а његови пратиоци, који се нису одвајали, нестрпљиво би мотрили како ће колач пасти - на лице или наличје, по чему се гатало каква ће година бити. Колач би натакли на посебан ексер забоден за ту прилику у греду у штали, који ту тако ту остао до Малог Божића. Ту га не би могли да га дохвате ни стока ни мишеви.

Око подне се чекао људски положник. Обично би се унапред знало ко би то могао бити. Прижељкивало се мушкарац, па би ту улогу обично играли дечаци из комшилука или шире родбине. Када се положник оглашавао на вратима, домаћин би изашао пред њега и три пута га посуо житом. Положник би, ушавши у кућу, све поздравио божићним поздравом: "Мир божији, Христос се роди", а домаћини би му отпоздравили. Затим би пришао ватри и почео да џара ватру изговарајући: "Колико искрица толико овчица, колико варница - толико кравица, колико жара - толико пара." Онда би се мирбожио са свим укућанима, после би га домаћин посадио на најлепше место за трпезом где би га нуткали јелом и пићем. Када би мало поседео, положник би изјавио да мора да крене даље, па би га домаћица даривала, пришивши му на леђа влас конопље и чарапе док би му домаћин гурнуо у џеп ситног новца. Ако положник не дође на Божић, чекали би га све до Малог Божића. То звање понео би први човек са стране који уђе у кућу. Ако би у кући било напретка - сматрало се да у томе има и положникове заслуге.

Положник је, како сматра Веселин Чајкановић, "у ствари божански гост - он је инкарнација митског претка", где је положник у давнини била животиња, а онда је почео да долази и положник човек.40 Мишљење да је положник во старији од положника човека прихватио је и Шпиро Кулишић,41 при чему је за њега тај божићни гост представљао житно божанство.42 Во и човек који на Божић прекораче кућни праг са собом доносе и остављају магијску снагу што се преноси на оруђа којима се обрађује земља и обезбеђује добар род и сваки напредак.43

После подне би младеж излазила из куће и упућивала се према цркви где би се сви мирбожили, играли у колу, певали и веселили се. Пред вече би се вратили кући и рано легли, да би ујутро рано устали. И сутрадан а и прексутрадан младеж би се скупљала код цркве или на неком другом месту. Први дан после Божића звао се Први божији дан, а затим би уследио - Други божији дан или Свети Стефан. За све то време трпеза се не би дизала нити би се кућа мела.

Божићне свечаности завршавале су се на Мали Божић. Тога дана чељад би устајала рано. Ложила би се ватра у коју би се стављала сачувана главња од Божићног бадњака. Истовремено домаћин би узео сламу која је била унесена у кућу још на Бадњицу увече, а после била скупљена и сачувана за ову прилику. Изнео би је у сепету на арман (гумно) и расуо по снегу око стожине, правећи вршај. Младеж се у међувремену припремала за ритуалну вршидбу. Покупили би звона која би се лети стављала стоци на врат док иду на испашу па су их стављали себи око врата. Из штале је са ексера скидан и на арман изношен шупљи воловски колач испечен од теста чеснице који је тамо чекао још од Божића. Из куће бе се појавио домаћин који би у машицама носио распаљену главњу бадњака и у пратњи млађе чељади износио је на армен и стављао на стожину. Онда би му дали у руке шупљи колач од кога би он за сваког од присутних откинуо комадић који би ставили у уста и прогутали (остатак се истога дана мрвио и давао свој стоци). Као у правом вршају, домаћин би подвикнуо и замахнуо бичем или прутом а младеж би уз вриску и клепетање звона, газећи сламу и снег, као коњи у вршају правили кругове по арману. Исте сцене могле би се видети по целом селу где је на арманима одјекивала вриска и у тами светлили бадњаци на стожинама.

После вршидбе, пре него што се раздани, младеж би улазила у кућу где би ржући опседали домаћицу, тражили "зоб", доручак који би се састојао од сувог меса, кајмака, сира. Обед би морао бити завршен пре рађања сунца, пре него што би неко туђи могао да уђе у кућу.44

Вршидба која се изводила на Мали Божић на гумну имала је магијски карактер, јер се тим чином желело утицати на род усева.45 Магијске радње што су се тада обављале представљале су кратки подсетник божићних обичаја. Као на Купрешкој висоравни Мали Божић се славио и у суседном Јању где се још на тобожњи вршај изводио и во положник коме је ту на арману, на десни рог стављан шупљи колач.47 На сличан начин ово јутро празновало се и у Буковици где би на гумну око стожера оптрчавала цела породица.48 У околини Високог деца би на гумно износила божићну сламу, и разбацујући је око стожера, опонашала гласове домаћих животиња. На гумну се ломио божићни колач, а један комад се натицао волу на рог.49

 

Јово Бајић, Перунов траг на Лупоглавском језеру, Светови, Нови Сад, 1995, стр. 69 – 82.

 

 

 

 

 

 

                                                  НАПОМЕНЕ

 

 

 

  1. Сима Тројановић, Главни српски жртвени обичаји - Старинска српска јела и пића, Београд, 1983, стр. 214-215.
  2. Исто, 213.
  3. Натко Нодило, Стара вјера Срба и Хрвата, Сплит, 1981, стр. 204.
  4. Др Бранимир Малеш, Почетак године у прастарој култури нашег народа, сепаратни отисак из Просветног гласника, бр. 1-2,1942, стр. 1, 2, 14.
  5. Шпиро Кулишић. Из старе српске религије, Београд, 1970, стр. 35, 43,45,82,220.
  6. Веселин Чајкановић, Мит религија код Срба, Београд, 1973. стр. 219-220.
  7. Исто, 222.
  8. О божићним обичајима купрешких Срба на Преображење, 19. августа 1994. године на Купрешкој висоравни казивали су: Ружа Кнежић (1919), Триша Кнежић (1920), Ковиљко Шкобић (1926) и Војислав Лугоњић (1934).
  9. Абдулах Шкаљић, О обичајима и вјеровањима у срезу јајачком, Билтен за проучавање фолклора, св. 2, Сарајево, 1953, стр. 227.
  10. Бранко Ћупурдија, Аграрна магија у традиционалној култури Срба, Београд, 1982, стр. 43.
  11. Шпиро Кулишић, Стара словенска религија у свјетлу најновијих истраживања, посебно балканолошки.х, Сарајево, 1979, стр. 71-72.
  12. Тројановић, Жртвени обичаји, 216.
  13. Веселин Чајкановић, Речник српских народних веровања о би кама, Београд, 1990, стр. 56.
  1. Владимир Ардалић, Буковица – народни живот и обичаји, Бенковачки магазин, бр. 2, 1994, стр. 51.
  2. Павле Соларић Нишевљанин,  Главније биље у и певању код нас Срба,, Београд. 19^1 стр
  3. Чајкановић, Речник о биљкама. 123
  4. Бадњи дан и Божић (велики и мали) у источно православних, Вјерске старине из Босне и Херцеговине, приопћио Емилијан Лилек, професор Велике гимназије у Сарајеву,  Гласник Земаљског музеја у Босни и Херцеговини, Сарајево, јул – септембар, 1894, свеска 4, стр. 328.
  5. Готово исте речи приликом уношења бадњака изговаране су и у Буковици у Далмацији, Ардалић. Буковаца.
  6. Радмила Кајмаковић, Божићни обичаји, Етнолошка и фолклористичка испитивања у Ливањском пољу.  Гласник Земаљског музеја у Сарајеву, етнологија, нова серија, Сарајево, 1961, стр. 224 – 226.
  7. Ардалић, Буковица, 49.
  8. Др Миленко Филиповић, Живот и обичаји народа у Височкој нахији, Београд, 1949, стр. 125.
  9. Ђорђе М. Остојић, Божићни празници, Расковник, 69 -70,1992, стр. 52.
  10. Тројановић, Жртвени обичаји, 188, 227, 231.
  11. Нодило, Стара вјера, 203.
  12. Кулишић, Из старе религије, 35, 45, 82.
  13. Ћупурдија, Аграрна магија,  43.
  14. Чајкановић, Мит и религија,  205.
  15. Кулишић, Из старе религије. 45.
  16. Ћупурдија, Аграрна магија, 47.
  17. Ш. Кулишић. П. Ж. Петровић. Н. Пантелић, Српски митолошки речник, Београд, 1970, стр. 302-304.
  18. Тројановић, Жртвени обичаји. 27 2
  19. Чајкановић, Речник о биљу. 196
  20. Тројановић, Жртвени обичаји,  27, 226 - 227.
  21. Сима Тројановић, Ватра у обичајима српског народа, Београд,  1930, стр. 167.
  22. Р. Кајмаковић, Божићни обичаји, 225.
  23. Остојић, Божићни празници, 56.
  24. Шкаљић, О обичајима и веровањима, 228.
  25. Филиповић, Височка нахија, 127.
  26. Поред ређег назива положник , чешће се каже:  положеник, полаженика, положајник, полажајник. Полазник.
  27. Чајкановић, Мит и религија,  214 – 215.
  28. Кулишић. Из старе религије, 118.
  29. Исто, 16,107,109, 118.

43- Ћупурдија, Аграрна религија. 58 – 59.

  1. Слама са армана расута око стожине на Мали Божић и глвња од божићног бадњака остављена на стожини скупљала би се у пролеће када окопни снег, онда би се односила на оближњу њиву и тамо спалила  пре орања.
  2. Митолошки речник, 35.

.

  1. Исто, 213
  2. Шкаљић, О обичајима и веровањима, 229.
  3. Ардалић, Буковица, 53.
  4. Филиповић, Височка нахија, 130.

 

 

.

ЈОВО БАЈИЋ

 

 
Јово Бајић

Ваш коментар на текст:




Поља означена са * су обавезна за унос
Уредници сајта www.malovan.net не одговарају за садржај порука и коментара посјетиоца овог сајта. Уредници задржавају право да поруке и коментаре са увриједљивим, вулгарним и непримјереним садржајем бришу или мијењају. Уколико мислите да је нека од објављених порука или коментара по било ком основу увриједљива за вас, молимо да нас контактирате на адресу info@malovan.net са захтјевом да уклонимо непримјерени текст.
Коментари посјетилаца:

Тренутно нема коментара на овај текст.

Facebook коментари