Тема овога текста јесте још један Маловчак а то је Ђоко Марић звани Ђокица који је био је у своје вријеме најзначајнији чиновник из Доњег Малована па га шерети као што је кнез Маринко Марић, Вукан Јањкића и још неки прозваше маловањски амбасадор у Купресу. Коме год би било шта требало у Купресу најприје се обраћао Ђокици па би даље ишао да остварује нека своја права. Ђокица је био не само државни чиновник него и много више што ћемо обрадити у наставку.

Ђоко Марић зван Ђокица маловањски амбасадор у Купресу
6.9.2020.

Мало је маловчана послије онога Другог свјетског рата радило у државној служби односно у општинским органима управе, а посебно доњечана јер су таддашње власти у најмању руку заобилазиле Малован, да не кажем неку тежу ријеч а све из добро познатих разлога а то је идеолошка различитост, власти су биле комунистичке а маловчани су више били проројалстички орјентисани. Али ето могао се наћи понеки државни службеник из Малована а  један од њих који ће бити тема овога текста јесте Ђоко Марић звани Ђокица син Саве који  је након завршене средње школе добио запослење у општинској администрацији у Купресу на пословима, социијалног радника, за борачка питања да би касније био прекомандован у Општински штаб територијалне одбране одакле је и пензионисан. Ђоко звани Ђокица био је у то вријеме најзначајнији чиновник из Доњег Малована па га шерети као што је кнез Маринко Марић, Вукан Јањкића и још неки прозваше маловањски амбасадор у Купресу. Коме год би било шта требало у Купресу најприје се обраћао Ђокици па би даље ишао.

Ђокца човјек немирна духа, много људи га је познавало, са купрешке општине све до деведесетих година прошлог вијека чини ми се да га је сваки човјек познавао, па и мало дијете а такође из сусједних опшрина Бугојна, оба Вакуфа, Травника, Ливна Дувна, те Посушја, Груда, Мостара, Сплита, Макарске, Београда, Новог Сада да не заборавим Гламоч јер је то Ђокичина тазбина и многих других  градова бивше нам земље. Навешћу само два примјера Један је да су Ђокица и Раде Дувњак једно вријеме становали у истој згради и ујутро када крену на посао Ђокица мало, мало, па застане рукује се са неким од пролазника, то Ради дојадило па га прозва Остоја, зашто, па зато што мало па остане са неким се рукује, Раде стигне на посао и кафу попије а Ђокица тек долази након што би се са многима руковао. Други примјер исприча ми Радован Чегар, из Гламоча, геометар, једне прилике кренуше Ђокица са возачем Штефом Малкочем у Добој а са њима ће и Чегар својим послом  тако преко Бугојна, Доњег Вакуфа, Турбета,  Травника, Витеза, Зенице, у сваком мјесту Ђокица каже  Штефу да се зауставе и да посјете  једнога Ђокичиних пријатеља, када прођоше Зеницу Чегар мислећи да га на даљем путовању људи не знају рече, "Ако још једном застанемо и неко те буде познао плаћам ручак", није прошло дуго заустављају се негдје у околини Жепча кафана "Галеб" улазе унутра, ма чим су ушли устаје газда прилази Ђокици и љуби се са њим и говори "Здраво Ђоко поштена људино", Чегар наравно изгубио опкладу, било је тих примјера стварно много. Људи су цијенили њега а и он њих дружио се са људима свих струка, конфесија народа и народности за њега није било препрека без обзира што  је његов отац Саво убијен од стране усташких формација са још неколико његових Марића, био је варен и печен са многим људима али никада није сазнао гдје су сахрањени уморени Марићи међу њима и његов отац Саво и без сазнања о гробу оца отишао је и на онај свијет. Kao ратно сироче одрхранила га тетка чини ми се Стоја и тетак Лазо Канлић звани Лазија, тако да је Ђокица доста био  везан за Канлиће, а касније му се  и сестра Боја звана Бојица удала за Живојина Канлића. Ожењен је био из Гламоча Милком са којом је имао три кћерке Свјетлану звану Екана, Стојанку звану Стоја и Бојану звану Буца. А имао је наш амбасадор Ђокица и унука Сањина сина од Стојанке којег је Ђокица волио, ама буквално више него своје очи, водио га је онако малог плавокосог свугдје по чаршији гдје се стигао, шалио се изводио вицеве скупа са дидиним малићканом,  знала је дидиног унука цијела чаршија. Сањин као одрастао човјек а дидин првјенац сада живи негдје у Шведској.

Био је активан у многим друштвеним дешавањима, много година је био једна од важнијих фигура на традиционалној манифестацији на Стрљаницама, на Купрешком пољу под називом Дан косидбе на Купресу, Купрешким данима културе, прослави првог лета Јосипа Броза са Благајског поља, Народног скупа под Равашницом, традиционалног марша Трагом батаљона „Искра“ од Шипова до Купреса,  приликом снимања култне емисије Радио Сарајева Село весело из Доњег Малована чији уредник и водитељ је био Златко Прленда. На снимању те емисије Ђокица је био главни организатор, приповједач, наратор, сатиричар а остала је и запамћена прича о Маловањском факултету коју је испричао на себи својствен начин и која се и данас далеко од родног краја препричава. Да је Малован био на не баш добром гласу у општинској власти говори и једна опаска када су након снимања емисије Село весело гостопримљиви домаћни угостили екипу емисије и општинске функционере са печеним овном и ракијом гроздом и када су се разилазили један од чиновника након што се подобро најео и напио више за себе али су многи чули изговорио једну не тако популарну узречицу „Маловане да те није... (а наставак је гласио Не би било реакције),  Ђокица је то чуо али је прећутао, такво вријеме било, а маловчани су подобро осјећали неправду која се према њима у то вријеме проводила.

Волио је Ђокица униформу, војни, позив, чинове (штерне) свој позив у Територијалној одбрани више, чини ми се него ни један човјек, био је сав сретан када обуче унифотму и капу накриви, за њега као да је прављена она пјесма Жене воле официре, која каже „Кад обучем униформу загледа ме свака жена, шта да радим кад ми брате стоји као саливена...“, е за њега је баш била. Често би шерети преприпчавали догађај који се није догодио, као једном су Ђокицу видјели у униформи на једном рамену чин поручника а на другом капетана прве класе, што наравно није тачно, али у шаљиво је звучало. Да је Ђокица био привржен служби у  ујвјерио се и писац ових редова који је ни крив ни дужан 1988. године као млад потпоручник распоређен на мјесто на којем је Ђокица годинама бивствовао, радио стварао, али ето неки људи који су тада одлучивали урадише да тако буде и нађосмо се на истим пословима. Од Ђокице сам доста научио, много добрих  ствари, мудрих ријечи али и оних бећарских ствари са њим Лазом Ваваном, Џимом, Зрком, Баштићем, Марицаном... Било је доста лијепих тренутака, али Бога ми и тешких, доста промашаја животних као и сваки човјек. Један од тежих ако не и најтежи му је била саобраћајна незгода у Купрешком пољу која је за посљедицу имала и смртин случај једног од учесника, то је Ђокицу дуго прогањало. Након одласка у пензију пред сами рат деведесетих година, година превирања и турбуленција у цијелој нам држави а и нашем Купресу Ђокица је нестао из Купреса, није се много причало гдје је, свако се некако забавио о себи својој безбједности и својој породици да би негдје у априлу 1992. године  након уласка наших снага појавио у Купресу са камионом наоружања које је подијелио ненаоружаним борцима  и отишао. Те 1995. године када се наш избјегли народ слио у Бања Луку пун туге, безнађа,  жалости за родним крајем и својим погинулим најмилијима, ту сретошмо нашега амбасадора Ђокицу у униформи. Тих дана и у Бања Луци је било конфузно, тешко, неко безнађе, причало се све је издато, продато пада и Бања Лука, аркановци хапсе по граду, шишају до нуле воде људе негдје на фронт, нађосмо се Ђокица, ја, Чегар Радован и још неко од наших. Ђокица нас одведе у неки ресторан кроз споредне улице у близини Дома ВРС, каже појефтина чорба, ту једосмо пописмо по неку ракијицу, евоцирасмо неке од успомена, размијенисмо податке о нашим земљацима, ко је жив ко погинуо, ко нестао. Још неколико пута смо се срели и он наш амбасадор је отишао даље, за Београд гдје се и упокоји, тамо је и сахрањен. Задњи пут сам га видио на сахрани његовог течића Стојана Дувњака у Бања Луци негдје 1998. Године.

Почивај у миру далеко од свога и нашега Малована, Купреса, Тиквица, Јарма, Канлића косе, Марића Долине драги наш амбасадоре Ђоко, Ђокица, нека ти је лака црна земља.

 
Зоран Дувњак

Ваш коментар на текст:




Поља означена са * су обавезна за унос
Уредници сајта www.malovan.net не одговарају за садржај порука и коментара посјетиоца овог сајта. Уредници задржавају право да поруке и коментаре са увриједљивим, вулгарним и непримјереним садржајем бришу или мијењају. Уколико мислите да је нека од објављених порука или коментара по било ком основу увриједљива за вас, молимо да нас контактирате на адресу info@malovan.net са захтјевом да уклонимо непримјерени текст.
Коментари посјетилаца:
Predivna priča,pozdrav za sve naše Kuprešane i Malovčane.
Soro Stojan, Banatski Despotovac, 08. сеп 2020.
SRECNO LIJEPO POZDRAV ZA SVE IZ DONJEG MALOVANA I FAMILIJU MOJU MARIC
DUVNJAK ZKATKO, CRNA GORA, 06. сеп 2020.

Facebook коментари