У суботу 15. августа на београдском гробљу Лешће, у гробницу у којој је почивала његова жена Светлана, сахрањен је Слободан Јарчевић кога би, због његовог живота и дела, ми купрешки Срби требало да памтимо.

 IN MEMORIAM СЛОБОДАН JАРЧЕВИЋ (1942.2020)
17.8.2020.

Рођен је у Равном 1942. године у време највећих ратних страдања. Који месец после његовог рођења на Купрешку висораван, у српска спаљена села, стигле су партизанске пролетерске бригаде комунистчког антифашистичког покрета у чијем саставу је било и православних попова. Равно је запосела Друга пролетерска бригада чији је свештеник Владо Зечевић служио опела над неопојаним гробовима и крштавао новорођену децу, међу којом је био је и Слободан Јарчевић.

После свршетка рата „возовима без возног реда“ кренуле су у колонизацију у Војводину многе српске купрешке породице, а међу њима и породица Слободана Јарчевића. Зауставили су се у Новим Козарцима, селу близу Кикинде и румунске границе. Прeдели у које су се населили босански колонисти,  рељеф клима и начин живота у потпуности су се разликовали од живота на босанским крашким пољима и висијама. Међу новопридошлим колонистима раширила се туберкулоза која је 1949. године однела Слободановог оца Маринка, демобилисаног партизанског борца Девете крајишке бригаде. Бригу о тројици синова, Слободану, Стеви и Млађи преузела је мајка Љубица, рођена Свитлица. Хранила их је и школовала радиће тешке послове у сеоској земљорадничкој задрузи. Живео се нови живот у банатској равници, али није било дана када се није причало о старом купрешком завичају.

После завршене осмогодишње школе у Новим Козарцима Слободан је похађао средњу школу у Кикинди, где су му  историја и српски језик били омиљени предмети. За писмене саставе редовно је добијао одличне оцене. После завршене средње школе једно време провео је у Новим Козарцима повремено радећи у земљорадничкој задрузи. Почео се тада бавити новинарством, био је дописник новосадског „Дневника“.

У то време ондашње Министарство иностраних послова расписало је конкурс за пријем младих људи који би, после одређених припрема, ступили у дипломатску службу. Конкурсна комисија разговарала је са кандидатима и одабрала најбоље, међу којима је био и Слободан Јарчевић. Тако је почела његова дипломатска каријера, службовао је у Кенији, Кувајту, Грчкој, Румунији и Белорусији. У међувремену је завршио и Факултет политичких наука у Београду.

Целога живота Јарчевић је био човек са два завичаја, планинским купрешким кога је највише знао из прича мајке Љубице и банатским  завичајем у коме је одрастао. Кад год му се пружила прилика, долазио је у  Равно и Вуковско. Био је тамо и у другој половини августа 1990. године када су из јаме на Боровом пољу вађене кости побијених Срба. Дошао је са камером и помно бележио шта се све догађало над великом отвореном гробницом на Боровом пољу, његове „живе слике“ сведоче о великој погребној колони која се кретала преко Купрешког поља, о сахрани посмртних остатака побијених Срба код вуковске Цркве Благовештења пресвете Богородице. На срећу, сачуван је тај његов снимак у трајању од око два сата. 

Купрешка висораван и купрешки Срби нашли су се  у вртлогу верско-грађанског рата који је у Босни и Херцеговини избио у пролеће 1992. године. Поновила су се страдања из Другог светског рата, погибије, рањавања, паљевине и разарања. Купрешки Срби  који су живели у Београду и Србији, међу њима је предњачио Слободан Јарчевић, настојали су, колико су могли, да се нађу на услузи купрешким избеглицама приспелим у Србију. Посебна пажња поклањана је рањеницима и болесницима којима је помагано да се лакше и брже сместе у болнице.

Борба за опстанак српског народа у Републици Српској Крајини, током ратова који су трајали од 1991. до 1995. године, захтевала је, колико се то могло у онако сложеним условима, и дипломатско деловање. За такву врсту посла тражило се дипломатско знање и искуство. Тога тешког и ризичног посла прихватио се Слободан Јарчевић, одрекавши се спокојног живота у неком од дипломатских представништава у свету ондашње крње југословенске државе. Био је и сведок одбране Слободана Милошевића пред судом у Хагу. На том суђењу Јарчевић је бриљантно бранио Милошевића и српску истину.

После промена у Србији, које су се десиле 5. октобра 2000. године Јарчевић се повукао из Министарства иностраних послова, када се могао посветити својој старој љубави, историји српског народа. Био је присталица старе српске аутохтонистичке историјске школе која је нудила доказе да су Срби најстарији народ на Балкану и да су на овим просторима били одувек.  Двадесетак година бавио се овим послом. У ауторском каталогу Народне библиотеке Србије, забележено је око сто педесет библиографских јединица (чланака и књига) које је објавио Слободан Јарчевић, од тога око тридесет књига. Неке књиге  писане су у традиционалном српском десетерцу, где се епски казивач јавља под именом Вид Маливук.

Јарчевић је био даровит писац, добар стилиста, знао је мајсторски да уобличи своје излагање, да употреби доказе како би поткрепио своје тврдње. Његова реченица је лепршава, налазио је праве изразе. Таква је био и на научним и политичким трибинама, умео је да занимљиво беседи.

На испраћају Слободана Јарчевића на београдском гробљу Лешће окупила се Јарчевићева родбина, саборци пријатељи и поштоваоци који су присуствовали опелу у гробљанској капели, а затим су га испратили до вечног почивалишта. Над отвореним гробом говорила су тројица Јарчевићевих пријатеља који су указивали на један узбудљив и частан живот који се управо завршио.

              

                                            Јово Бајић

 

 

 
Joво Бајић

Ваш коментар на текст:




Поља означена са * су обавезна за унос
Уредници сајта www.malovan.net не одговарају за садржај порука и коментара посјетиоца овог сајта. Уредници задржавају право да поруке и коментаре са увриједљивим, вулгарним и непримјереним садржајем бришу или мијењају. Уколико мислите да је нека од објављених порука или коментара по било ком основу увриједљива за вас, молимо да нас контактирате на адресу info@malovan.net са захтјевом да уклонимо непримјерени текст.
Коментари посјетилаца:
Poštovani, kako radim istraživanje o porodicama Trninić iz ex-YU, molio bih Vas da mi pošaljete e-mail publiciste i novinara, g-dina Jove Bajića. zeljko.trninic@gmx.net, unapred hvala
mr. željko trninić, prof., Banjaluka, V.H.Vene 2, 03. нов 2020.
Slobodan nije sluzbovao u Keniji nego u Zambiji, vodila sam tamo Klub Yugoslovena pri Ambasadi i bila s njim u vezi 49 godina, i po njegovoj želji zadnjeg dana njegovog života. Ispratila ga na večni počinak. Neka ga dragi Bog nagradi za sva dobra dela koja je učinio i primi ga u svoje kraljevstvo nebesko a nama koji tugujemo za njim utjehu da cemo se opet sresti.
Slavica Kraljić, Crikvenica, 14. сеп 2020.
Neka mu vjecna svijetlost svijetli i neka pociva u miru.Fantastican covjek,toliko sam od njega naucila o pravoj i istinitoj povijesti srbskog naseg naroda.Hvala mu zauvijek!
Marija Radosavljevic, Australija, 11. сеп 2020.
Prva diplomatska sluzba mu je bila u Zambiji a ne u Keniji, tamo smo se upoznali i radili zajedno. 1977.bila sam s njim u Ravnom i tad se upisao u maticnu knjigu rođenih jer su knjige u razu izgorile i nije bio upisan do tad. Hvala mu za sve zajednicki provedene dane i pokoj vječni.
Slavica Kraljić, Crikvenica, 03. сеп 2020.
Nije sluzbovao u Keniji nego u Zambiji u Lusaki, tamo sam radila i ja, vodila klub Jugoslovena kojeg je on osnovao. Bila sam s njim 1977.godine u Ravnom.
Slavica Kraljić, Crikvenica, 19. авг 2020.

Facebook коментари