Преко друштвене мреже „Месинџер“ јавила ми се недавно Хазема Мемић, ћерка Росина. Хаземина мајка Роса рођена је у Вуковску неколико година пре Другог светског рата. Оца Јове Золотића, који је убијен у рату, једва се сећа. Остало јој је у сећању да јој се мајка, која је пре рата умрла, звала Јованка. Роса је детињство провела у домовима за ратну сирочад. Знала је да је имала и две старије сестре – Мару и Раду. Мара се, како јој је неко причао, после рата удала, муж јој је био из породице Радић, док је сестра Рада Золотић своје ратно и поратно детињство провела у домовима за ратну сирочад, није дуго поживела, умрла је у тридесет четвртој години. Росина ћерка Хазема ме је питала да ли је могуће да се нешто више сазна о најближој родбини њене мајке, о вуковској породици Золотић и њиховом страдању током Другог светског рата. Успео сам да у Пожаревцу и Ердевику нађем Росине комшије: Миодрага Поповића и Сару Цвијановић, рођену Золотић, који памте Росине родитеље, браћу и сестре и ширу родбину. Њихова казивања упоредио сам и употпунио подацима са списка Вуковљана који су животе изгубили током Другог светског рата. Захваљујући томе списку покушао сам да склопим причу о Росиној ужој и широј породици, о њиховим страдањима у Другом светском рату. Када сам моје истраживање приводио крају, послао сам Хаземи поруку да сам дошао до извесних података о породици њене мајке, и да ћу се ускоро јавити са опширнијом причом. Од Хаземе сам добио одговор: „Моја мајка је умрла 14. маја.“ Овај извештај послао сам Росиној ћерки Хаземи. Ј. Бајић

ОДГОВОР ХАЗЕМИ МЕМИЋ: ТРАГЕДИЈА ВУКОВСКИХ ЗОЛОТИЋА
19.6.2020.

Поштована Хазема,

 

Податке о породици Ваше мајке Росе, рођене Золотић, пружио нам је Миодраг Поповић (1925) који је све до јесени 1994. године, до егзодуса Срба са Купрешке висоравни, живео у доњовуковском засеоку Кудиљи, када је са женом Радојком избегао у Пожаревац у Србију код ћерке Софије, где и данас живи. Иако је у дубокој старости он се добро сећа својих комшија Золотића из предратних година али и тешких страдања у време Другог светског рата.

Росин отац Јово  Золотић, син Перин,  познат по надимку Шећа, био  је ожењен из Рилића, његову жену, према селу у коме је рођена, звали су Рилићка, крштено име јој је Миодраг заборавио (Роса се сећа да јој се мајка звала Јованка).  Шећа и Рилићка имали су петоро деце, синове Војина и Раду и ћерке Мару, Раду (Радмилу) и Росу.  Рилићка (Јованка) умрла је пред рат. Шећа је имао два брата, Крстана и Цвију. Крстан је био слабијег здравља, оженио се из Херцеговине, жену су му звали Ерцеговка. Миодраг се сећа њиховог сина Станка. Други Шећин брат звао се  Цвијо, учествовао је у Првом светском рату, био је српски, солунски добровољац.  Цвијина жена звала се Цвита, изродили су четири сина: Луку, Славка, Перу (Перицу) и Митра.

Јове Золотића Шеће и његових кћери сећа се и Сара Золотић (1932), удата Цвијановић, која живи у сремском, фрушкогорском селу Ердевику. Сара је ћерка Комлена Золотића, који се после драматичних ратних збивања после Другог светског рата доселио у Ердевик са синовима Душаном и Божом и кћеркама Саром и Љубом. Сви су се они скућили у Срему, у Ердевику, и засновали породице.

Сара се одмах сетила Јове Золотића који је имао надимак Шећа. Сетила се да је Шећа имао три кћери, Раду, Мару и још једну најмлађу (Росиног имена се није могла сетити). Сетила се  и једног Шећиног сина који је био старији од својих сестара, али се ни његовог имена није могла сетити. Сећа се да се она често играла са Радом и Маром. Њихове куће су биле у близини, Комленова испод, а Шећина изнад пута. Сећа се да је Шећа био удовац, да му је жена умрла коју годину раније. Сетила се да су Јову Золотића Шећу убили купрешки Хрвати, али да није настрадао почетком рата на Боровом пољу, него касније. Сећа се и тога да је негде погинуо и Шећин син, али да ни он није био убијен на Боровом пољу.

Међу 184 Србина које су у ноћи између 5. и 6. августа убили Хрвати, према списку Савеза бораца Народноослободилачког рата општине Купрес,  на Боровом пољу убијено је десет Золотића, а међу њима био је и Росин најстарији брат Војин (1915),  затим син Росиног стрица, Шећиног брата Крстана, Станојко (1911). Са њима је убијен и други Росин стриц, Цвијо (1890) са синовима Луком (1920) и Славком (1922). На Боровом пољу те ноћи убијена су још петорица мушкараца из овог рода: Золотић (Јове) Ђорђе (1898), Золотић (Илије) Љупко (1918), Золотић (Јове) Маринко (1897), Золотић (Марка) Саво (1890), Золотић (Глиге) Станко (1910). Золотићи су страдали и друге ратне, 1942. године, када је у суседном селу Кукавице убијен Росин отац Јово Золотић Шећа (1889). Палећи на Ђурђевдан 1942. године Вуковско, Италијани су убили Шећиног рођака и имењака Золотић (Тоше) Јову (1880). Исте године купрешки Хрвати убили су старину Золотић (Симе) Цвију (1872) и једно некрштено дете, рођено 1941. године, чије име није запамћено. На списку вуковских жртава Савезног завода за статистику је и Золотић (Цвије) Десанка, рођена 1910, убили су је Хрвати у селу 1942. године.

Тројица Золотића погинула су као борци партизанског покрета. Међу њима је и Росин брат Раде Золотић (1927)  који се у лето 1942. године прикључио једној од партизанских бригада  које су тада запоселе највећи део Купрешке висоравни. Погинуо је на Зеленгори 1943. године. Његово име забележено је на списку вуковских жртава Савезног завода за статистику. Поред Раде као војници партизанског покрета животе су изгубили и Золотић (Станка) Раде (1924), погинуо 1943. код Високог и Золотић (Саве) Српко (1924) погинуо 1944. године на  Сремском фронту.

Вуковско у коме је рођена Роса је старо насеље, помиње се у турским тефтерима (пописима пореских обвезника) у шеснаестом веку. У селу је у турско време, 1860. године, саграђена црква. Коју годину касније, док је још трајала турска управа, постојала је и школа. Пред Први светски рат аустроугарске власти саградиле су у селу нову школску зграду која је примила прве ђаке 1913. године. Било је то, за оно време,  напредно и богато село у коме је до Другог светског рата живело око две хиљаде становника. Убрајали су га међу најлепша крајишка села, туристичка организација Босне и Херцеговине, крајем осамдесетих година двадесетог века, прогласила је Вуковско најлепшим селом  Босне и Херцеговине.

Золотићи из којих потиче Роса, мајка Хаземе Мемић,  су стари вуковски род који је овде од средњег века. Једно време преци Золотића презивали су се Кнежевићи, а после Павловићи. Из Павловића су се, поред Золотића, разгранали још неки вуковски родови. Куће су им биле у западном делу Вуковска. Академик Боривоје Ж. Милојевић бележи 1920. године да је у доњовуковском засеоку Кудиљи било груписано пет кућа Золотића, живело се тада задружним животом, кућу (задругу) обично су чинили отац и два и више синова са њиховим породицама. Воду су пили са извора Зечево врело који је извирало испод кућа.

Золотићи су по свом изгледу лепи маркантни  људи, Добре су нарави, осећајни су и даровити, добро им иде школа. Вредни су и истрајни у послу. Из овога рода има доста школованих људи.

Велику трагедију Вуковско је доживело у ноћи између 5. и 6. августа 1941. године, када су на Боровом пољу, између Шујице и Ливна, над тек ископаном јамом, Хрвати убили 184. Вуковљка. Са губилишта је успео да побегне Тодор Никић, који је у своје село донео вест о томе шта се догодило на Боровом пољу. Само који дан раније сви Срби Купрешке висоравни, а  са њима и  Вуковљани, мушкарци од шеснаест до шездесет година, позвани су да на Илиндан дођу у Купрес, да се пријаве новој хрватској власти, да се попишу и тиме докажу да мирно живе у својим селима. Обећано им је, а то су им гарантовале и њихове комшије, купрешки Хрвати, да ће истога дана бити пуштени кућама.  Вуковљани су у Купресу, у Павића авлији, задржани неколико дана, затим на превару повезани, убачени у камионе и одвезени на Борово поље.

Нову  трагедију Вуковско је доживело на Ђурђевдан, 6. маја 1942 године када су италијанска и хрватска војска до темеља спалила село, спаљене су црква и школа. Паљени су чак и дрвљаници пред кућама и гомиле врљика које припремљене за ограде. Убијано је све што се кретало,  чак и мачке. Већина сељака, после похода италијанске и хрватске војске, остала је на голој ледини без игде ичега, стока побијена, зграде спаљене, многи без хране, без зрна жита.

У лето 1942. године, на Купрешку висораван са истока стижу партизанске пролетерске бригаде и њихова главна команда. Многи вуковски младићи, али и понека девојка, приступају партизанским јединицама, а међу њима је био и Раде, син Јове Золотића Шеће, који је са још десетак Вуковљана погинуо 1943. године на Сутјесци. Крајем 1942. године, како бележи партизански партијски радник Јанко Лопичић, у  Доњем Вуковску било је без крова 150 породица, у Горњем Вуковску 40,  суседном Рилићу 167, Равном 170,  међу тим породицама 115 нису имале ама баш ништа, ни крова над главом, ни стоке, ни хране. Сам Бог зна како су они презимили дугу купрешку зиму која траје од краја  новембра до почетка априла. У јесен 1943. године, како сведочи Лопичић, партизанска власт организовала је прву ратну колонизацију када је око две стотине људи са Купрешке висоравни, махом из Вуковска, пребачено у Подгрмеч и околину Приједора где су их  по подгрмечким српским селима прихватили домаћини чије куће нису биле спаљене. Ту су многи Вуковљани презимили зиму и избегли смрт од глади.

Кроз Вуковско су током рата пролазиле разне војске, и сејале смрт. За то време више од стотину српске купрешке деце остало је без оба родитеља, о њима се, колико је могла, бринула  родбина. Крајем рата бригу о ратној сирочади  преузела је нова партизанска власт. Познавао сам машинског инжењера Станислава Никића који је радио у Фабрици трактора (ИМТ) у Новом Београду. Станислав је рођен у Вуковску, почетком рата остао је без оба родитеља. Био је међу оном децом коју су савезници авионима пребацили у Италију, а онда у једно шаторско прихватилиште за децу на Синају у Африци. Нова власт, одмах по свршетку рата, отварала је  домове за ратну сирочад у које су доспела Роса и њена сестра Рада. Ти домови су постојали и у Бугојну и Ливну.

По свршетку рата, пре него што је почела обнова села, готово трећина вуковских породица колонизована је у Војводину, највише у Младеново, Банатски Деспотовац и Нове Козарце. У Младеново су се доселиле три породице из рода Золотића: шесточлана породица  Марте Золотић, удовице Савине, шесточлана породица Золотић (Марка) Занфира, трочлана породица  Золотић (Јове) Лазе. У Нове Козарце населила се удовица Золотић С. Љубица, њена породица је бројала шест чланова. У Шајкаш у Бачкој доселиле су се три породице: седмочлана породица Золотић (Јове) Данила,  седмочлана породица Золотић Маре, удовице Станојкове, и четворочлана породица Золотић Десанке, удовице Дамјанове. Већ смо помињали породицу Комлена Золотића у Ердевику. Неке удовице из рода Золотића преудале су се у купрешка села Равно, Рилић и Вуковско, њих две су у нове породице довеле и децу рођену  у претходном браку.

Вуковско се после Другог светског рата споро обнављало. Многе породице биле су затрте и многа кућишта остала су необновљена. На баштини Золотића обновљена је само кућа Цвите Золотић, удовице Цвијине (Цвијо је био брат Јове Золотића Шеће). Цвита је живела са синовима Пером и Митром. Перо се оженио из комшилука Смиљаном Баштић и са њом је изродио пород. Био је предузимљив човек,  подигао је пилану која је радила све до краја 1992. године. Живео је у Вуковску све до почетка октобра 1994. године када је становништво Вуковска морало кренути у избеглиштво. Убрзо је умро у избеглиштву.  Митар се оженио Српкињом из Дувна, преселио се у њену кућу, на њено имање и са њом је  тамо живео све до 1992. године. После Дејтонског споразума Вуковско је припало Хрватима. Сеоске куће у којима нико није живео постојале су све до краја лета лета 1996. године када су, у организацији купрешких општинских власти, спањене и разорене. Остала је, чудом Божијим, на сред села само стара црква. У цело Вуковско вратило се десетак породица, углавном старијих људи. Али у оном делу села, које се зове Кудиљи, где су живели Золотићи  – нико се није вратио.

У Горњем Вуковску, како сведочи академик Боривоје Ж. Милојевић, у крајњем источном засеоку Бућовача, у турско време у првој половини деветнаестога века живело је неколико муслиманских породица, међу њима и једна са презименом Мемић, која је одселила у Травник. (Боривоје Ж. Милојевић, Купрешко, Вуковско, Равно и Гламочко поље, Српски етнографски зборник, Српска краљевска академија, Београд, 1923, страна 94.). У породицу са презименом Мемић удала се и Роса Золотић. Да подсетимо на крају да је из овога вуковског рода хајдук Крстан Золотић о коме се крајем деветнаестог и почетком двадесетог века причало не само у Вуковску него и у широј околини ( Јово Бајић, Једно вуковско предање о убиству Бега Љубовића, из књиге Перунов траг на Лупоглавском језеру, Светови, Нови Сад, 1995, страна 117 – 134). Књига се може наћи  у пдф формату, на Интернет адреси:  www.krajinaforce.com) .

Поред овог писма, поштована Хазема,  шаљемо Вам неколико фотографија Вуковска: 1. Део Вуковска где су се изнад и испод пута пре Другог светског рата уздизале Золотића куће. 2. Вуковско снимљено седамдесетих година двадесетог века. На левој страни слике били су Золотићи; 3. Вуковска црква Благовештења Пресвете Богородице, сазидана 1860. године, у којој су се крштавали и венчавали Золотићи; 4. Остаци вуковске школе коју су 1996. године спалили и разорили купрешки Хрвати; 5. Споменик на Боровом пољу где је била ископана гробница у којој су почивали Вуковљани убијени у ноћи између 5. и 6. августа 1941. године. Њихове кости пренесене су у августу 1990. године у Вуковско;  6. Остаци споменика на коме су била уклесана имена страдалих Вуковљана у Другом светском рату; 7. Душан Золотић (1928 – 2016) из Ердевика.

                                                                                       Јово Бајић

 

 

 
Јово Бајић

Ваш коментар на текст:




Поља означена са * су обавезна за унос
Уредници сајта www.malovan.net не одговарају за садржај порука и коментара посјетиоца овог сајта. Уредници задржавају право да поруке и коментаре са увриједљивим, вулгарним и непримјереним садржајем бришу или мијењају. Уколико мислите да је нека од објављених порука или коментара по било ком основу увриједљива за вас, молимо да нас контактирате на адресу info@malovan.net са захтјевом да уклонимо непримјерени текст.
Коментари посјетилаца:

Тренутно нема коментара на овај текст.

Facebook коментари