Трећи април 1992. године, петак као и данас, наше мало село Малован, нашу висораван из буновног сна пробудише топовске салве, чију плотуни одјекиваше од уснули Малован, кишица је ромињала, будио се уснули народ, ваља бјежати од зла, куда из родне куће, са родног огњишта. Двадесетосам година прође од тога кобног дана.

Трећи април 1992.- трећи април 2020. заборави ако можеш
26.3.2020.

Трећи април 1992. године, петак као и ове 2020., наше мало село Малован, нашу висораван из буновног сна пробудише топовске салве, чији плотуни одјекиваше од уснули Малован, тога дана кишица је ромињала, будио се уснули народ, ваља бјежати од зла, куда из родне куће, са родног огњишта. Кренуше већ спремним ТАМ-ићима, ту изнад кућа, на кућним праговима дочекаше их рафали, од кога, зашто, шта су скривили, погинуше Владо, Светозар, Даринка, Митар, Милош, Митар млађи, Душан, Нико, Жикица, Маринко, Милан... рањени бијаше Миришан, Бојануша... Остали народ збуњен повређен врти се у круг бјежи, не зна ни сам куда. Многе одведоше, зашто их одведоше, шта ће тамо то није њихов крај, њихово станиште. И тако пролазе године, нижу се трећи априли, Малован и данас, након 28 година у неком магновењу, нешто наших се вратило, врло мало, вратили се на своје али нема их, неки помрли, неки се расули по цијелом свијету, тако је и са осталим мјестима наше висоравни, Рилићем, Равним, Вуковском, Кукавицама, Ботуном, Купресом, Благајем...И тако тукосмо се ми са њима, они са нама, они са њима, они између себе, када ми са њима ратовасмо мало нам ко поможе али било је помоћи, када они са њима ратоваше ми помагасмо једнима па другима и тако четири године. Сви смо говорили да смо у прави, и они и ми, па опет они трећи. Ми на крају бијасмо отјерани, протјерани са наше висоравни, осташе они, кажу на њиховоме, па и они послије извјесног времена кренуше одлазити иако их је по попису из 2013. године било више него 1971. године, што је у најмању руку чудно али, одлазе масовно и њихови и наши, празни се наша и њихова висораван, кажу треба ићи овдје нема среће и одоше многи. Од априла 1992. до априла 2020. обогатише се многи на не баш легалан начин, подигоше виле и градове,  опет на рачун свога народа, мисле само они су у праву, а не знају да са собом на онај свијет ништа неће моћи однијети, завлада нека проклетиња која мораде бити кажњена, сва  богатства одједном посташе безвриједна. Што би писац рекао „Паметни заћутише, будале проговорише а фукара се обогати“, стварно тако бијаше, али дуго и трајаше. И онда се деси опет неки рат, сада много другачији, много опаснији, рат невидљиве силе против свих нас, нападе нешто и нас и њих, на све једнако, сиромашне и богате, нико се не осјећа сигурним, опет се Бог позива у помоћ, а многе ствари урадисмо мимо Бога и Божијих принципа...

Шта рећи а да емоције не прораде и након двадесетосам година, шта ново рећи а утјешити њихове потомке, њихове најмилије, нема ријечи,  нека им је лака земља и надајмо се да су рају  да нас гледају, да моле Бога за нас грешне, нека је вјечна слава и хвала нашим мученицима!  A о свему свједочи "Читуља за Купрес" на  интернет адреси: https://www.youtube.com/watch?v=E4_0dicKaiQ

 

 
Зоран Дувњак

Ваш коментар на текст:




Поља означена са * су обавезна за унос
Уредници сајта www.malovan.net не одговарају за садржај порука и коментара посјетиоца овог сајта. Уредници задржавају право да поруке и коментаре са увриједљивим, вулгарним и непримјереним садржајем бришу или мијењају. Уколико мислите да је нека од објављених порука или коментара по било ком основу увриједљива за вас, молимо да нас контактирате на адресу info@malovan.net са захтјевом да уклонимо непримјерени текст.
Коментари посјетилаца:

Тренутно нема коментара на овај текст.

Facebook коментари