ИКАВИЗАМ У ГОВОРУ СРБА НА КУПРЕСУ Сажетак: потпуно икавски, у којима је поријекло икавизма могуће разли- чито тумачити. До сада је поријекло таквога рефлекса објашњавано међудијале- катским контактима, мада опште стање говора даје аргументе којима се такав икавизам може сматрати резултатом генетскога развоја. Кључне ријечи: континуанти јата, икавизам, међудијалекатске адаптације, генетски развој. * У описима западнијих српских говора централно мјесто у вокализму, по правилу, припада представљању стања континуаната јата. Томе је више разло- га. А опет, сви базирају на чињеници да се, иако изговорна вриједност јата ни- је сасвим позната, углавном полази од тога да је основна вриједност његова био дифтонг непотпуног образовања. И његове измјене су вршене у различита времена у разним крајевима. Континуанти су разнолики, по природи својој, али и по томе што се често различито перципирају – па тако и различито пред- стављају од стране различитих истраживача. Ипак, ма колико разноликих кон- тинуаната да је описивано, изговорна вриједност свакога од њих проистиче из претпостављене дифтоншке вриједности тога старога гласа, затворенога првог и отвореног другога дијела.

СРЕДЊОВЕКОВНИ ПРАВОСЛАВНИ МАНАСТИР ЛАБОСТИН НА ДУВАЊСКОМ ПОЉУ Српско - православна митрополија и архидијецеза херцеговачко - захумска (даље у тексту Херцеговачко - захумска митрополија), у чијем је саставу већим делом била и данашња Милешевска епархија, објавила је 1890. године свој први шематизам где су побројани сви њени манастири и дата њихова историја. Међу 16 наведених манастира на том великом простору, који су били живи или у рушевинама на 11. месту био је манастир Ваведенија пресвете Богородице на Дувањском пољу.[1]Разликовао се од осталих манастира[2]по томе што су његови темељи били преорани, али се зна где су били, камен од кога је био сазидан још постоји - уграђен је у једну стару дувањску џамију, а сачувао се кључ и манастирски печат. Манастирски печат, који му је био уступљен, обрадио је Вид Вулетић - Вукасовић[3], прочитавши и легенду са печатника: †.Манастирь Лабостјань* храмь* Вьведение* Престие* Бце[4].При томе је унеколико урађена ревизија првобитне легенде која је била обелодањена у Шематизму из 1890. године. Та измена се односила на назив манастира који је у првом читању гласио као LMOSTIN* (Мостине)[5], што је исправљено у Лабостјань* (Лабостин).[6]Име манастира - Лабостин прихватио је и Владимир Ћоровић.[7] [1]Шематизму Српске - православне митрополије и архидијацезе херцеговачко - захумске за годину 1890, Сарајево, 1890, стр. 46 - 47. [2]У херцеговачке манастире Шематизам убраја : Милешево, Тројице код Пљеваља, Житомишљић, Завалу, Добрићево, Дужи, Требињски манастир, Тврдош, Петров манастир, Мирилов, Мостина, Довоља, Аранђел, Немања, Дубочица, Сељани, Шематизам, 17 - 56. [3]“Печат од жуте тучи тежи грама 21; премјер му је 42 мм; средња дебљина 1 мм; висина петље 19 мм; дебљина јој је 2 мм. Петља је после додана; ја бих рекао да је старинска поправљена,” Вид Вулетић - Вукасовић, Стари манаст. печат из Дувна (Жупањца), Гласник Земаљског музеја у Босни и Херцеговини , Сарајево, 1891, књига друга, стр. 213 - 214; исто саопштење објављено је у Vjesniku hrvatskog arheološkog društva, XIII, 1891, стр. 19 - 20. [4]Вулетић - Вукасовић, стр. 213 - 214. [5]Према Шематизаму из 1890. легенда печата је овако представљена : †MAIASTNRX*LMOSTIN*HRAM*VAVDEININE*PRESTNE*BCE, стр. 46 - 47. [6]Вулетић - Вукасовић, 213 - 214. [7]Владимир Ћоровић, Херцеговачки манастири, Лабостин, Старинар, Београд, трећа серија, књига друга (за 1923) Београд, 1925, стр. 69.

Као што се из самога наслова види, овај материјал о поријеклу Зјајића (старо презиме Ђајићи) писан је уз писмо које је аутор упутио католичком свештенику Господину Џаји Опату Мирославу, у циљу доказа господин Џаји и доктору Драгановићу да нису у праву када у својој књизи Са Купрешке Висоравни (изданој 1970. године) хоће да побију констатацију Боривоја Милојевића, изасланика Српске Академије наука, који је 1920. и 1921. године пописао поријекло становништва на Купресу и констатовао да Ђајићи у Г. Маловану потичу из Херцеговине и да су ту од почетка XVII вијека.

Два пута у размаку од једне деценије: 1829. и 1838. године, на два поприлично удаљена краја на просторима где је тада живео српски народ, на Космају у Шумадији н у Сињу у Далмацији, Вук Караџић се срео са једним истоветним народим мотивом. Два момка се истовремено заљубљују у једну девојку, а она воли обојицу и не може да се одлучи кога да изабере. Онда све троје налазе решење. Договоре се да се девојка попне на врх планине, а да они остану испод планине и да, кад им девојка да знак, потрче, па ко први стигне до циља — девојка ће бити његова. Трка се трагично завршава. Заљубљена срца двојице младића не успевају да издрже паклени напор трке уз стрмину и падају мртви, један надомак циља, а други на циљу. Ни девојка у том тренутку не може да поднесе несрећу која се неочекивано догодила, а којој је она била узрок, па се истог тренутка убија.

Тачно је да је вуковска црква Благовештења Пресвете Богородице, сазидана 1860. године, једна од најстаријих хришћанских богомоља у овом делу Босне, стекла законске услове да буде проглашена за споменик културе и да се о њој брине држава. Ова црква је тај статус заслужила због своје старости, архитектуре и историјског значаја.