Не блиједе сјећања на 3. април 1992. године, дан нашега страдања

Двадесет седам година, више од пола вијека  од страдања Срба на Купресу, почетка рата у Бих, погибије Канлића, Дувњака, Марића,Вавана, Иваза, Спрема, Свитлица, Зубића, Боснића, Челебића, Павловића, Лугоња, Машића, и многих других што положише животе за наше боље сутра за своје потомке, за Републику Српску, нека им је вјечна слава и хвала, да почивају у миру у царству небеском.

У сриједу, 3.4.2019. у цркви Светог мученика кнеза Лазара у Маловану, са почетком у 10 часова бићe служена Литургиja а након Литургиjе парастос за страдале Маловчане у току рата (1992-1995).

Након толико година, шта се промијенило, неки се маловчани вратише у свиј Малован, јутрос се присјећају 3.априла 1992. године, са језом у срцу пале свијеће својим на тај дан погинулим, присуствују парастосу у својиј цркви Лазарици у Маловану, неки су далеко од Малована, али и они се сјећају, те догађаје и осјећаје никада неће избирисати из памћења, Славко - Прле на Флориди, то јутро бијаше заробљен на кућном прагу а изгину  му пола породице Отац Милан, дјед Владо, касније стриц Мирко, баба Бојануша би рањена, Борота и Мишко у далекој Аустралији то јутро им одведоше оца Ђоку којег смо од миља звали Буго и дан данас ни вијести о њему, Мирјана, Јелица, Драга, Ружа, Стана  и мајка им Мара у РС из чије продице настрадаше све три мушке главе Милош, Митар и Миле, Симо и Милица Кикића у околини Прњавора чији једињак Душан положи живот у Маловану, Канлић Петар и Зорка умријеше негдје у околини Зрењанина чији Нико,  иако није служио редовну војску узе пушку да брани родни праг и положи живот у Маловану на привији-рампи, Миришан  деведесетогодишњи старац, који рањен прође голготу Томиславграда, Ливна, Лоре, Љубушког,  чија супруга Даринка положи живот као прва жена жртва на Купресу a могуће и у цијелој БиХ, Жељко са породицом чији отац Митар такође погину то јутро у Маловану.  Николе Дувњака, Савиног  супруга Рада, кћерке љепотице Милица и Јелена већ одрасле а Јелена се и удала и има двоје дјеце, чини ми се једну Николину, ех да је дјед види, Душан-Дука Дувњак као и Никола би одведен из Малована жив и здрав и до данас ни трага ни гласа, такође Спасоја Пајо Канлић (и његова дјеца већ одрасла,  кћерка му се  се ускоро удаје) њихов комшија би такође заробљен и одведен у Херцеговину и РХ  како онда тако и дан дани, никада ни једне информације, Гојко и Боја Канлић за својим Војином и дан данас плачу, али суза нема више, једина им утјеха су два Војинова сина сокола Гојко и Горан, Биља Ране Марића Маринкова која остаде удовица у 29. години живота баш као и њена баба по оцу у оном рату, горке ли судбине на овом крвавом Балкану. Мирко Канлић на великим мукама испусти душу, Светко Дувњак син Симе Тадијина погину са својим комшијама и пријатељима код ровања у Маловану, Маринко Дувњак, Жикица  и многи други који своје животе дадоше и уградише у темеље Републике Српске, надајмо се да није узалудно ... 

Многи су на жалост отпутовали за својим на данашњи дан погинулим комшијама, члановима породица, кумовима, пријатељима. Малован сваким даном све празнији, остали само старци и старице, који чекају  ред да се придруже својим најмилијима, који тога крвавог трећеаприлског јутра 1992. године нас напустише.

Шта рећи а да емоције не прораде и након више од четврт вијека, шта ново рећи а утјешити њихове потомке, њихове најмилије, нема ријечи,  нека им је лака земља и надајмо се да су рају  да нас гледају, нека је вјечна слава и хвала нашим мученицима! Они који то урадише и данас тврде да су маловчани њих напали те да су се само бранили, нека им буде на част. а о свему свједочи "Читуља за Купрес" на  интернет адреси: https://www.youtube.com/watch?v=E4_0dicKaiQ