Још једно лице из Малована, које је дало печат нашем селу Маловану а које ни у ком случају неби требало заборавити а да се не напише бар нешто јесте Митар. Ради се о Митру Рађену сину Пере из Доњег Малована рођеном негдје око 1910. Године као потпуно здраво дјете и кратко вријеме након рођења остаје потпуно слијеп.

Рађен Митар, маловчак, гуслар, пјесник, живио живот из ината
28.5.2016.

 Митрова посебност и карактеристика се огледа у многим стварима, иако слијеп од прве године живота том истом животу се максимално супротставио, a живот га није ни мало мазио. Женио се два пута и оба пута из доњег ливањског поља, прва жена му је била Марија Ненадић, умрла је на породу, иза ње је остала дјевојчица којој су дали име по мајци. Друга жена му је била Смиља Михајло из села Прово са којом је породио троје дјеце, Перу који је нешто након рођења умро, те Митра званог Момчило (дали му име по оцу јер је први син умро па се по традицији давало име оца како би дијете преживјело) и кћерку Бојану.  Радио је послове као и сви мушкарци његовог доба а то значи да је у шуми сјекао дрвеће, код куће цијепао дрва, на ливади косио траву, оштрио косу кованицу и клепао, односно откивао. У шуму је знао отићи сам иако није ни мало видјео, одсјећи дрво, вратити се кући опремити коња ормом и отићи са коњем до одсјеченог дрвета, закачити дрво и довући га кући, након тога распремити коња, испилати дрво и исцјепати, а све сам. Да ли је то могуће - јесте свједоци су многи маловчани а и писац ових редова не једном је то гледао. Митар је поред свакодневних сеоских послова радио и друге много суптилније послове, писао је пјесме, како писао када не види, он је пјесме смишљао и урезивао у своју меморију до краја живота а уз гусле пјевао те исте пјесме.

Славарицу која се у свакој кући и Маловану читала за славу знао је Митар напамет, не само славарицу него и пригодну причу за ломљење славског колача у нашој кући сваке године за Мратиндан Митар је читао славу и ломио славски колач јер је био наш кршњак иначе ујак од моје мајке.

Често је сам одлазио, док му дјеца нису одрасла до Купреса, Шујице, Ливна, Дувна, Бугојна, а до самог магистралног пута Купрес-Ливно морао је пјешачити око 2 км кроз шуму преко локалитета Малињак до гостионе на Стржању коју је дуго година држао Марић Тривун такође маловчак.

Знао је много људи не само из Малована него из Купреса и купрешких села, Шујице, Ливна Дувна и кога је једном чуо и након неколико година када би га поново срео препознао би га по гласу и запамтио име. Био је страшно интелигентан мада се о коефицијенту интелигенције тада мало и знало и причало али по томе колико је пјесама знао напамет, прича и других текстова које би му неко само једном прочитао или испричамо Митар би запамтио.

Митар је био велики вјерник, православац, иакоје живио у вријеме када се о вјероисповјести углавном шапутало, он је све постове редовно постио, ниједан  до самог краја живота није пропустио а живио је до 1985. године.

Ми дјеца често смо сједили поред њега а он нам је причао разне приче које му је раније неко испричао или прочитао. Много пута нам је причао о Великом Стржању старом Римском и средњевјековном граду у близини на нашега Малована и легендама везаним за Стржањ.Затим нам је причао како су његови преци дошли у Малован, један брат остао ту а други продужио на подручје данашње општине Шипово, Јањску висораван, досељавању Дувњака и других племена у Малован као и многе друге приче.

Умро је негдје у децембру 1985. године у родном Маловану гдје је и сахрањен.  Иза Митра је остало насњдника, дјеце унучади а и праунучади, а једино његова кућа је из протеклог рата остала у доста добром стању у засеоку Јовића крај у Доњем Маловану и још увијек пркоси времену.

 
Зоран Дувњак

Вукан Јањкића Дувњак, у Маловану познатији као Вукан Мандин
22. окт 2016.

Вукан Јањкића Дувњак, у Маловану познатији као Вукан Мандин

Вукан Јањкића Дувњак, шалџија каковог на далеко од Малована није било, рођен је давне 1914. године у Доњем Маловану а умро 2006. године такође у свом Маловану. У своје 92 године живота преживио је ни мање ни више него три рата. Лулу пушио дуги низ година, због тога су га неки звали и лулаш.

Рађен Митар, маловчак, гуслар, пјесник, живио живот из ината
28. мај 2016.

Рађен Митар, маловчак, гуслар, пјесник, живио живот из ината

Још једно лице из Малована, које је дало печат нашем селу Маловану а које ни у ком случају неби требало заборавити а да се не напише бар нешто јесте Митар. Ради се о Митру Рађену сину Пере из Доњег Малована рођеном негдје око 1910. Године као потпуно здраво дјете и кратко вријеме након рођења остаје потпуно слијеп.

Марић Тривун маловчак великог срца
22. јан 2016.

Марић Тривун маловчак великог срца

Још једно лице из Mалована које се ни по коју цијену не смије заборавити а памте га многи по доброти и срцу које имао велико као Малован о њему се препричавало по свим републикама бивше нам земље Југославије а ради се о Марић Тривуну званом Тришко, који је рођен у засеоку Марића Долина, Доњи Малован а већи дио свога живота је провео на Стржању гдје је држао на далеко чувену и у то вријем најпознатију кафану „Одмор“.

Momo Milojkov-Bećar
12. јан 2016.

Momo Milojkov-Bećar

Momo Milojkov zvani Bećar, a pravo ime mu je bilo Dušam Marić, mnoge malovčane da pitamo ko je to i čiji je ne bi znali, a radi se o još jednom poznatom liku ne samo u Malovanu nego, prije svega u Šujici, Kupresu i kupreškim selima kako, pravoslavnim, tako katoličkim i muslimanskim. Oni su ga poznavali po nadimku Bećar dok smo ga mi u Malovanu zvali Momo Milojkov.

Маринко Марић маловањски кнез
07. феб 2015.

Маринко Марић маловањски кнез

Марић Маринко звани Кнез или Горетић (на овај други надимак се мало и љутио), како су га многи маловчани звали, био је један од најомиљенијих и најпризнатијих људи међу маловчанима а и купрешкој висоравни. Рођен 20-и неке године прошлог вијека, о њему су многе приче испричане, био је шерет, знао се нашалити, али исто тако и помоћи својим комшијама, пријатељима, знанима и незнанима, имао је и кумова више него можда и један маловчак, коме је год требало да се вјенча на брзину Маринко се ту нашао да буде кум, могим дјечацима је баш он био узор. Током дугих зимскик купрешких ноћи када бура дуне и суне, направи сметове велике и по неколико метара, када прекине саобраћај Купрешким пољем код Маринка су многи путници намјерници потражили спас, огријали се, нахранили, напојили, преноћили, и све, нормално, без икакве новчане накнаде, а о изненадним гостима се највише у то вријеме бринула Маринкова маћеха Влајка, коју је он посебно цијенио, више него неки што су пазили рођене мајке.О Маринку је тешко писати а да се нешто не заборави, а био је маловчак, увијек је то истицао и волио је Малован.