Svim domaćinima koji slave Svetog mučenika Stefana Dečanskog, kralja srpskog - Mratindan , neka je crećna i Bogom blagoslovena Krsna slava, a ostalim vjernicima neka je srećan i Bogom blagosloven praznik!

Srećna slava sv. mučenika Stefana Dečanskog, Mratindan
25.11.2018.

Svim domaćinima koji slave Svetog mučenika Stefana Dečanskog, kralja srpskog - Mratindan , neka je crećna i Bogom blagoslovena Krsna slava, a ostalim vjernicima neka je srećan i Bogom blagosloven praznik!

Kompletan tekst možete pročitati na sledećem linku: https://www.facebook.com/sasa.turkic.3/posts/10212707659787467?__xts__[0]=68.ARCw7c3oeWacLhkz4O4BcUFCfQZ7BymSUh4feZJcFQVJJfIDja0kP-kZXdyziAYG1NBukvJFcGKS2Nl4OGwtxKXvqISG2UfzLbu_GMxvFwP1btjAHQhENlzM78gVL2hfx5l8nqZhxBJl8LY3qARiKiWbfvGLL1mWZPc1tR_gzgIrChoykM0tCNu2WMMF70Mc3NTFGZ7Q_mgxCCoCZKEEY_doZFJ11mmYVFEwc2YB0so_WNzVVSQF7NxVxnRfplmQRo_JXdAAd4_l69JSCeAcntoTROwgtczbeL2BSM1ez_xYaTiwG1aZQ1aWmzqxeSftcDdLq6JMzB1PWkzBi47Bz5v3cA&__tn__=K-R

***

Tropar, glas 4: V terpjeniji dobpestradalnih podvig tvojih, mnogoobraznija rani preterpjel jesi: i po končinje svojej vjenec ot Boga s mučeničeskimi liki vosprijemlješi, i v zemlji krotkih dostojno vodvorjaješisja, blažene, o nas Hrista Boga moli, darovati dušam našim veliju milost.

Sin kralja Milutina i otac cara Dušana. Po naređenju neobaveštenog oca, bio oslepljen, a po naređenju lakomislenog sina bio u starosti udavljen. Pri oslepljenju javio mu se sveti Nikola u hramu na Ovčem polju, i pokazao mu njegove oči rekavši: „Stefane, ne boj se, evo tvojih očiju na mome dlanu, u svoje vreme ja ću ti ih vratiti”. Pet godina proveo u Carigradu kao zatočenik u manastiru Svedržitelja (Pantokratora). Svojom mudrošću i podvigom, krotkošću i blagočešćem, trpeljivošću i blagodušnošću prevashodio je Stefan ne samo sve monahe u manastiru nego i sav Carigrad. Kada se navrši 5 godina, javi mu se opet sveti Nikola i reče mu: „Došao sam da ispunim svoje obećanje”. I oseni slepog kralja krsnim znamenjem, i kralj progleda. Iz blagodarnosti Bogu sagradio hram Dečanski, jedno od retko divnih dela vizantijske umetnosti i jedan od najznamenitijih spomenika negdašnjeg srpskog blagočešća. Sveti kralj Stefan sa svetim Savom i svetim knezom Lazarom čini jednu prekrasnu trijadu od svetosti, blagorodstva i samopožrtvovanja, koje je narod srpski dao. Kao mučenik proživeo svoj zemni vek, i kao mučenik skončao 1336. godine primivši venac besmrtne slave od Svedržitelja, kome je verno poslužio.

ŽITIJE I PODVIZI SVETOG VELIKOMUČENIKA STEFANA DEČANSKOG, kralja Srpskog

SVETI Stefan Dečanski beše sin kralja Milutina i otac cara Dušana. Čedo pobožne kraljevske porodice, Stefan od najranijeg detinjstva bi vaspitan u hrišćanskoj pobožnosti. No njemu pade u deo da u ranim godinama svojim preživi mnoge teške nevolje. U ta vremena u Srbiji bivahu česte smutnje i međusobice, a i ratovi sa neprijateljima.

Neprijatelji Pravoslavlja Tatari, pokorivši pravoslavnu Rusiju, ustremiše se na druge slovenske pravoslavne zemlje. Naročito velika opasnost stade groziti slovenskim državama Balkanskog Poluostrva od strane Krimskog hana Nogaja. Tatarska vojska, šiljana od Nogaja, opustoši Bugarsku, pa stade upadati i u Srbiju. Bugarska na neko vreme pade pod vlast Tatara; a takav udes pretio je i Srbiji. Ali srpski kralj Milutin preduze odlučne mere. Pošto nije bio u stanju da se vojnom silom odupre moćnom tatarskom hanu, on stupi s njim u pregovore, i spreči najezdu Tatara, ali bi prinuđen da hanu da kao taoca svog desetogodišnjeg sina Stefana, i sa njim nekoliko znatnih srpskih velmoža. No Gospod pomagaše pobožnom dečaku kraljeviću Stefanu u njegovim nedaćama, jer se on sav beše predao pomoći svemilostivog Gospoda i ka Njemu jedinome gledaše. I uskoro među Tatarima izbiše međusobice, koje se završiše ubistvom Nogaja. Stefan iskoristi te smutnje, i nakon tri godine vrati se u otadžbinu.

Kada postade punoletan Stefan bi oženjen ćerkom bugarskog vladara Marijom. I dobi na upravu Zetu, jednu od važnih oblasti ondašnje Srbije. Umiljat, dobar, krotak, milosrdan prema sirotinji, kraljević Stefan uživaše veliku ljubav i poštovanje. No Stefanova maćeha, druga supruga kralja Milutina, Simonida, ćerka Vizantijskog cara Andronika Starijeg, želeći da njen sin Konstantin nasledi presto, a ne kraljević Stefan, njen pastorak, ona stade lukavo i vešto raditi kod kralja Milutina da ocrni u njegovim očima kraljevića Stefana. Pri tome ona se posluži čak i klevetom, kako Stefan hoće da mu otme presto.

U to vreme neki od srpske vlastele stadoše upozoravati Stefana na opasnost koja mu preti, i savetovahu mu da izbegne tu opasnost na taj način što bi digao ustanak protiv oca i oteo mu kraljevsku vlast. Na nesreću, neki od te vlastele, ljuti na spletke protiv kraljevića Stefana, otkazaše poslušnost kralju. To bi predstavljeno kralju Milutinu kao da je u vezi sa zaverom njegovog sina Stefana protiv njega. Kralj ode sa vojskom u Zetu, i uguši metež. Stefan izađe pred oca sa potpunom sinovljom pokornošću, i otac ga u početku primi lepo. Ali potom pristalice Simonidine toliko pometoše dobroga oca da on, ne proverivši stvar kako valja, naredi da Stefana okovana odvedu u zamak, u Skopskoj oblasti, i tamo oslepe.

To bi učinjeno. Na Ovčem polju, gde bejaše hram svetog Nikolaja Čudotvorca, Stefanu biše izvađene oči. Oslepljeni Stefan osećaše strašne bolove i krepljaše sebe jedino molitvom. Svu noć u strašnim mukama skoro mrtav, on pred zoru malo zaspa. I vide u snu ovo: pred njim stoji divan svetitelj u arhijerejskom odjejanju, lice mu sija blagodatnom svetlošću, i on drži na svom desnom dlanu oba njegova izvađena oka, i govori mu: "He tuguj, Stefane! Evo tvojih očiju na mome dlanu". I govoreći to on mu pokazuje oba oka. A Stefan, kao razmišljajući, upita ga: "A ko si ti, gospodine moj, što pokazuješ toliko staranje o meni?" A Pojavljeni odgovori: "Ja sam Nikolaj, episkop Mirlikijski". - Probudivši se od sna, stradalac smernim srcem uznošaše blagodarnost Bogu i Njegovom ugodniku. A osećaše i neko ne malo olakšanje bolova.

No gonjenje Stefana ne završi se time. Kralj Milutin, pod uticajem izmišljene zavere svoga sina, želeći da osigura sebe, protera Stefana iz otadžbine i posla ga na zatočenje u Carigrad k svome tastu caru Androniku Starijem sa dva maloletna sina njegova: Dušanom i Dušicom. No i u izgnanstvu Bog ne ostavi trpeljivog stradalca Stefana. Istina, u Carigradu Stefan bi lišen slobode. U početku njemu bi dat zaseban dvorac, sa potpunim izdržavanjem od cara, ali mu beše zabranjeno izlaziti iz dvorca. Potom Stefan bi sa svoje dvoje dece premešten u carigradski manastir Pantokratora Svedržitelja) pod nadzor igumana, bez čije dozvole Stefan nije smeo nikoga primati niti s kim razgovarati. No divni Stefan hrabro podnošaše tegobe zatočenja; i često govoraše sebi: Trpi, Stefane! jer je Gospod rekao: Trpljenjem svojim spasavajte duše svoje (Lk. 21, 19). I ne prestajaše blagodariti Boga, opominjući se reči svetog Apostola: "i bivajte blagodarni" (Kol. 3, 15). I često se moljaše i mnoga metanija pravljaše. A kada se manastirska bratija skupljala na bogosluženje, on je prvi dolazio i nepomično stajao do kraja službe, tako da su se njegovoj bodrosti i revnosti divili i nastojatelj i sva bratija. Zato svi ljubljahu Stefana i ukazivahu mu pažnju. I često dolažahu k njemu na duhovne razgovore. Sve to ne ostade nepoznato i samome caru. Slušajući o pohvalnom življenju zatočenika, car ga je često prizivao k sebi u carski dvor, razgovarao s njim o dušekorisnim stvarima, i zajedno s njim obedovao.

U to vreme vispreni pristalica Zapada "načelnik akindinatske jeresi", Varlaam, uzbuđivaše Carigrad svojim sholastičkim ispadima o Tavorskoj svetlosti. Blaženi patriJarh Atanasije osudi Varlaama na saboru, ali prepredeni Varlaam nađe sebi pristalice na dvoru i uznemiravaše prestonicu. Pri jednom razgovoru između cara i kraljevića Stefana o dušekorisnim stvarima i državnim poslovima, povede se reč i o jeretiku Varlaamu. Car upita Stefana šta misli o Varlaamu. Stefan odgovori: Care, nepravedno je i nedolično da ti, počastvovan carskim prestolom i postavljen od Hrista za pastira tako velikom stadu, držiš neprijatelje Njegove u svome gradu: njih treba da odgoniš kao vukove koji upropašćuju duše, i da pevaš sa Davidom: Omrznuh, Gospode, one koji tebe mrze (Is. 138, 21).

Car se udivi mudrim rečima Božjega čoveka, i odmah zapovedi da mu Varlaama dovedu svezana, i da se izagnaju njegovi jednomišljenici iz carskoga grada, i da ih ne primaju gradovi i sela njegove države. No Varlaam, hitno obavešten o tome od jednog dvorjanina, svog jednomišljenika, tajno se ukrca u lađu i pobeže u Rim. - I tako Bog savetom svoga ugodnika očisti zemlju naroda svoga od zlovernih jeretika.

Takova bejaše Stefanova revnost za pobožnost, takova mržnja prema jereticima, takova vera ka Hristu. Od tada car još više zavole ljubitelja vrline Stefana, i još više mu se divljaše. Pa ne samo car i manastirska bratija, nego i patrijarh i sve sveštenstvo, i svi znatni ljudi u Carigradu i velmože, veoma ljubljahu i uvažavahu Stefana zbog njegovih vrlina i mudrosti. On smernošću i govorom privlačaše srca sviju; n neka blagodat sijaše iz lica njegova; a ljubav što beše u njemu, sve je privlačila k njemu.

I on, pun plamenog hristoljublja, uvek hitaše ka Božjoj ljubavi, upražnjavajući molitvu, post, smirenje, slušanje sveštenih knjiga, a svrh svega milostinju. Jer on milostinje ne ostavljaše. Od onoga što mu car davaše i oni oko cara, on malo ostavljaše sebi, radi najpotrebnije potrebe, a ostalo predavaše u ruke igumanu radi razdavanja sirotinji.

Jedan velmoža srpski, stari poznanik i poštovalac Stefanov, posla Stefanu po poverljivom sluzi znatnu količinu zlata, želeći da mu olakša zatočeničko zlopaćenje. Poslanik predade zlato Stefanu i isporuči pozdrav sa mnogo prijateljskih reči i lepih želja od pošiljaoca. Stefan zablagodari dobrotvoru, pomoli se za njega Bogu, pa dozva igumana i dade mu sve zlato da ga razdeli sirotinji. Iguman moljaše Stefana da bar jedan mali deo zlata zadrži za svoje potrebe, ali on odbi govoreći da mu je sam Bog dosudio da živi u tuđini i da ga tuđinci hrane, zato poslano zlato treba dati onima koji stvarno oskuđevaju - sirotinji. Donosioca pak s ljubavlju zadrža kod sebe neko vreme, pa ga onda otpusti da se vrati u otadžbinu. Pri ispraćaju on sa mnogo suza zahvaljivaše svome prijatelju - dobrotvoru, i moli donosioca da mu prenese ovu njegovu usrdnu molbu: da će njemu biti radost i uteha, ako novac, koji bi ubuduće namenio njemu, razda tamošnjoj sirotinji.

Pri kraju pete godine zatočenja, za vreme bdenija uoči Svetog Nikole, Stefan stajaše na svome mestu u crkvi, i skrušena srca moljaše se iz dubine duše. A kada za vreme čitanja

Svetiteljeva žitija i čudesa on sede u sto i zadrema, njemu se opet javi Sveti Nikola, a reče mu: Sećaš li se šta sam ti rekao kada sam ti se prošli put javio? - Stefan pade na zemlju i reče: Poznajem da si ti veliki svetitelj Nikolaj, ali se ne sećam šta si mi rekao. - Sveti Nikola mu reče: Rekao sam ti da ne tuguješ, jer su oči tvoje u mojoj ruci, i pokazao sam ti ih. - Stefan se stade prisećati toga, i pripavši k nogama Svetiteljevim, moljaše ga da se smiluje na njega. - Svetitelj mu reče: Što ti tada obećah, evo sada sam došao da ispunim.

I osenivši krsnim znamenjem Stefana, dotače se očiju njegovih i reče: Gospod naš Isus Hristos, koji slepome od rođenja podari vid, daruje i tvojim očima njihov pređašnji vid. - I pri tim rečima Svetitelj postade nevidljiv. A Stefan se prestrašen trže iz sna; i došavši sebi stade jasno videti kao i ranije. I uzevši svoju palicu, on izađe iz crkve hodeći kao što je kao slep i dotada hodio, ode u keliju, i pavši na zemlju on se dugo sa suzama moljaše i uznošaše blagodarnost Bogu za svoje isceljenje. Posle duge molitve, povezavši oči ubrusom kao ranije, on se ponovo vrati u crkvu, i stajaše kao i obično na svom mestu. A utaji od svih čudo koje se desilo s njim, i niko ne saznade da mu je vid vraćen, sve do dana kada Bogu bi ugodno da ga vrati u otadžbinu i postavi za kralja Srpskog.

He prođe mnogo dana posle ovog čudesnog progledanja Stefanovog, a njegov mlađi sin, maloletni Dušica, teško se razbole, i za kratko vreme umre. Stefan to podnese trpeljivo, bez roptanja, ponavljajući reči blaženoga Jova: "Gospod dade, Gospod uze" (Jov. 1, 21), A predajući grobu telo svoga deteta, on podiže ruke k nebu i reče: Tebi, Gospode, predajem svoje dete. Blagodarim i slavim Tvoje čovekoljublje, Promislitelju dobri, što si izvoleo primiti plod utrobe moje koji još nije iskusio zlo.

Posle toga blaženi Stefan provede još dve godine u zatočenju. Iako je on trpeljivo i blagodarno podnosio svoje izgnanstvo kao krst, dodeljen mu promislom Božjim, ipak je želeo da se vrati u svoje otačastvo. I sa tom željom on piše dirljivo pismo u Hilandar, gde se u to vreme nalazio srpski episkop, kasnije arhiepiskop Danilo, prema kome je ranije Stefan svagda gajio ljubav i prijateljstvo. U tom pismu on živim bojama opisuje svoje paćenje, i moli episkopa Danila da zajedno sa svojim svetogorskim velikim starcima posreduje pred njegovim ocem, kraljem Milutinom, i izdejstvuje mu milost i povratak u otadžbinu.

Episkop Danilo u Svetoj Gori sazva sabor česnih staraca, na kome s ljubavlju u Gospodu većahu o ovoj stvari. I rešiše, te napisaše molebna pisma: jedno kralju Milutinu, a drugo arhiepiskopu Nikodimu. I izabraše neke od tih česnih staraca, da ta pisma odnesu u Srbiju i posreduju o povratku kraljevog sina Stefana i unuka Dušana. Izaslanici otputovaše u Srbiju, i odoše preosvećenom arhiepiskopu kir-Nikodimu i predadoše mu s usrdnom molbom i ljubavlju oba pisma. Preosvećeni Nikodim ih pažljivo sasluša, i kao vaistinu muž dobrih želja i revnitelj istinite ljubavi, ode sa njima hristoljubivom kralju, predade mu pismo i sam od sve duše moljaše kralja da usliši molbe sviju njih. Krasnorečivo pismo i govori arhiepiskopa Nikodima i svetogorskih česnih staraca tronuše srce oca, i on im reče: Molbu vašu usvajam, i zapovedam da bude vaša volja u svemu što se tiče moga sina

U to vreme doputova u Srbiju iz Carigrada kao carev iza slanik iguman manastira Pantokratora, u kome provođaše svoje zatočenje Stefan sa sinom. Ovog igumana, čoveka mudrog i krasnorečivog, vizantijski car Andronik posla k svome zetu, srpskom kralju Milutinu, da ište od njega vojnu pomoć protiv neprijatelja grčkoga carstva. Pošto kralj svrši pregovore o tome, on pozva igumana k sebi na razgovor nasamo, i stade ga raspitivati o svome sinu Stefanu. Iguman podrobno ispriča ocu o vrlinama, podvizima, trpljenju i mudrosti njegovog sina: i tvrđaše da Stefan više vredi nego sve carske riznice. I završi blagočestivi iguman ovim rečima: Ako hoćeš poslušati mene: vrati s čašću sebi svoga sina, koji je viši od čovečanske časti.

Sve to veoma potrese kralja Milutina. Pored toga nedavno beše umrla njegova tašta, Simonidina majka, carica Irina, glavna vinovnica neprijateljstva oca prema sinu. Zbog svega toga kralj Milutin donese odluku da vrati sina. I posla izaslanstvo caru Androniku sa molbom: da sina njegova Stefana sa unukom Dušanom uputi natrag u Srbiju. Car se veoma obradova tome, jer beše zavoleo Stefana i visoko ga je cenio. I dozvavši ga k sebi, on se oprosti sa Stefanom, grleći ga sa suzama i darujući ga bogatim darovima. No Stefan sve te darove dade manastiru u kome je proveo godine svoga zatočenja. Sva bratija manastirska sa tugom, suzama i molitvama ispratiše Stefana, osećajući se kao da se rastaju sa dušom.

Tako posle osam godina zatočenja u tuđini, Stefan se vrati u svoje otačastvo sa svojim poodraslim sinom Dušanom. Susret sa ocem je bio potresan. Sin je pao pred noge ocu, otac je sa suzama grlio sina. I u ljubavi Hristovoj pomiri se otac sa sinom. I dade Stefanu na upravu Budimljansku oblast u Zeti, a unuka Dušana ostavi kod sebe. Od toga vremena bogoljubivi Stefan postade veći u ljubavi Hristovoj, i hranjaše se u duši nekom božanstvenom sladošću, i imađaše dobre nade u svemu.

Nakon tri godine, 29. oktobra 1320. godine, umre blaženi kralj Milutin. Pristalice maćehe Stefanove Simonide, izazvaše metež u korist njenog sina Konstantina, ali većina srpskih velmoža stade na stranu zakonitog naslednika prestola, starijeg sina Stefana. I na Bogojavljenje 1321. godine Stefan bi u Prizrenu u sabornoj crkvi krunisan za kralja od strane arhiepiskopa Nikodima i celog sveštenog sabora srpskog. Zajedno sa ocem, po vizantijskom običaju, krunisan bi na kraljevstvo i njegov sin - "Stefan mladi kralj", kome beše ime Dušan. Stefan stade vladati pod imenom Uroša III. A pred krunisanje Stefan skide zavoj sa očiju, i svima bi očigledno objavljeno i pokazano čudesno povraćenje vida Stefanu molitvenim posredovanjem velikog čudotvorca Svetog Nikole. I tako se svi uveriše da Stefan vidi kao i ostali ljudi.

Međutim brat Stefanov, sin Simonidin, Konetantin sabra vojsku većinom od tuđinaca, i krenu protiv Stefana, zahtevajući od njega da mu ustupi hraljevski presto. Stefan sa svoje strane skupi vojsku i krenu u susret Konstantinu. Ali pre no što je došlo do bitke, Stefan uputi bratu pismo, moleći ga da ne ratuje protiv svoje otadžbine. U pismu Stefan pisaše Konstantinu: "Stefan, po milosti Božjoj kralj Srba, veoma željenom bratu naše moći Konstantinu želi zdravlje. Čuo si šta se dogodilo sa mnom po promišljanju Boga koji sve udešava na dobro. Pomilovan Bogom, postavljen sam za kralja otačkom nasleđu, da narodom vladam strahom Božjim i pravdom, po primeru predaka. Zato prestani sa onim što si preduzeo; dođi da se vidimo; primi drugo mesto u kraljevini, kao drugi sin, a ne ratuj sa tuđinima protiv svoga otačastva; prostrana je zemlja naša, ima u njoj dosta mesta i za mene i za tebe. Ja nisam Kajin bratoubica, već drug bratoljubivom Josifu. Rečima Josifovim govorim tebi: He boj se, ja sam Božji. Vi ste mislili zlo po mene, ali je Bog mislio dobro po mene (1 Mojs. 50, 20)". - Međutim Konstantin ne hte da prihvati poziv ljubavi, nego krenu na Stefana i sukobi se sa njegovom vojskom. U žestokoj bitci sam Konstantin bi ubijen, a njegovi ljudi pređoše Stefanu.

Protiv Stefana ustade sa namerom da mu otme presto i njegov brat od strica Vladislav, sin Sremskog kralja Dragutina, brata Milutinova. Ali se i ova pobuna završi dobro po Stefana: Vladislav bi primoran da se pokori Stefanu, kada uvide da Srbija nije za njega već protiv njega. - A kralj Stefan, ukoliko mu Bog više pomagaše, on utoliko bivaše sve smireniji i smireniji; često postelju svoju kvasaše suzama, ne samo noću, nego i svakoga dana savest svoju omivaše suzama, nazivajući sebe crvom a ne čovekom, i smatrajući sebe zemljom i pepelom. U kralja Stefana sve odisaše strahom Božjim i pobožnošću; i vladaše on mudro i bogougodno, čovekoljubivo i bogoljubivo.

Posle smrti svoje prve supruge, bugarske princeze, kralj Stefan je još dvaput stupao u brak: sa Blankom, ćerkom Filipa Tarentskog, hercoga Ahajskog; i posle smrti ove druge žene, sa Marijom, ćerkom Solunskog namesnika Jovana Paleologa.

U mirno vreme kralj Stefan se staraše o blagostanju svojih podanika i o Crkvi, jer sijaše vrlinama kao sunce. On potvrđivaše pređašnje povelje; staraše se o čistoti vere i uništenju jeresi u granicama svoje države. Jedan savremenik piše o njemu ovo: "Gospod ga izabra i proslavi za otadžbinu, kao zvezdu svetlu i jarku; on utvrdi otačastvo svoje; osvoji mnoge gradove i oblasti; razveja neprijatelje svoje. On posla sina svoga protiv bezbožnih i nečestivih babuna. On Božjom pomoću odnese pobedu nad njima". - Babunima su se nazivali bogumili, opasni jeretici, koji su živeli u planinskom kraju Babuni, kod Prilepa, i odonud činili razbojničke napade na pravoslavne.

Pod kraljem Stefanom Srbija je ne malo godina uživala potpun mir; nije bilo unutrašnjih meteža, ni ratova sa susedima. Blagočestivi kralj Stefan bavio se delima dobrotvorstva i podizanjem i ukrašavanjem hramova Božjih, kako u svome otačastvu tako i van njegovih granica. Međutim pri kraju njegovog kraljevanja buknu žestoki rat sa susednim jednovernim Bugarskim carstvom. Za vreme Milutinova kraljevanja u Srbiji Bugarska, razdirana unutrašnjim metežima i razoravana upadima, beše znatno oslabila i nije se mogla ravnati po moći sa Srbijom. Kada vidinski despot Mihail postade bugarskim carem, on ujedini razjedinjene bugarske oblasti, i pritom željaše da povrati neke gradove koje Srbija beše zauzela. A kad ojača, car Mihail nanese gorku uvredu kralju Stefanu. Oženjen rođenom sestrom Stefanovom, ćerkom kralja Milutina Nedom, car Mihail bez ikakvog razloga otera od sebe svoju ženu Nedu sa malim sinom Stefanom, zatvori je u manastir, a oženi se Teodorom, sestrom pretendenta na vizantijski presto Andronika Mlađeg, udovicom bugarskog cara Svetoslava. Neprijateljstvo između dva susedna vladara bi još više pojačano time što srpski kralj držaše stranu zakonitog vizantijskog cara Andronika Starijeg, koji srpskog kralja Stefana beše zavoleo još za vreme njegovog zatočeništva u Carigradu; bugarski pak car Mihail zbliži se sa suparnikom Andronika Starijeg, njegovim unukom Andronikom Mlađim, kome i pođe za rukom da otme carski presto svome dedi. Andronik Mlađi i Mihail bugarski sklopiše odbrambeni i napadni savez protiv Srbije. I ova dva saveznika rešiše da jednovremeno napadnu Srbiju u 1330. godini.

Kralj Stefan je znao za ove pripreme, pa se i sam postepeno spremaše za odbranu otadžbine, snabdevajući se oružjem i vojskom. U to vreme Stefanov sin Dušan beše već potpuno zreo čovek i pomagaše ocu u vojnim pripremama.

Bugarski car Mihail krenu u ratni pohod na Srbiju u leto 1330. godine. Njegova je vojska brojala osamdeset hiljada ljudi; u njoj beše vrlo mnogo najamnih Tatara i Moldovana. U to isto vreme, prema dogovoru, na Srbiju krenu sa svojom vojskom i vizantijski car Andronik Mlađi. Vojska u njega beše mala. On rasporedi svoju vojsku duž južne granice Srbije, i odluči da ne čini nikakav napad dok ne vidi čime će se završiti bugarski sudar sa Srbima.

Obavešten o svemu, kralj Stefan, želeći kao hrišćanin da izbegne krvoproliće, uputi pismo bugarskome caru moleći ga da odustane od prolivanja krvi. U tom pismu on pisaše: "Zašto si krenuo da pogibiji izlažeš bugarski i srpski narod? Što je Bogom darovano tebi, to ti imaš u svojim rukama, i budi zadovoljan time, a tuđe ne želi, ne želi ono što je Bog darovao drugima. Ako si pak toliko ratoboran, onda idi u rat protiv inoveraca, a ne na Hristove ljude, čiji sam po blagodati Hristovoj pastir, koji te ničim nije uvredio. Pomisli, koliko se krvi ima proliti, koliko majki ucveliti, kolika telesa sa obe strane biti izložena pticama i zverima za hranu? Opomeni se, koliko će odgovarati Bogu onaj koji ih je pogubio! Ostavi nas na miru. Sam vladajući onim što tebi pripada, vrati se k svojima. Jer oni koji žele da otmu tuđe, izgubiće i svoje. Tako sudi Svevideće Oko".

Pročitavši pismo, car Mihail se strahovito razjari, i preteći Stefanu odgovori osiono: "Ako sutra, kada sunce grane, srpski kralj ne dođe k meni i ne padne pokorno preda mnom, da nogu nepobedive moći naše stavim na njegov vrat, onda ću narediti da ga sa sramom dovedu vezana i predaću ga najstrašnijoj smrti".

Kada kralj Stefan ču ovakvu poruku, uzdahnu i reče: Gospod mi je pomoćnik; ne bojim se. Šta će mi učiniti čovek? Slobodno ću gledati u neprijatelje svoje (Ps. 117, 6-7). I dozvavši vojvode zapovedi im da urede vojsku i spreme za borbu. A sam ostade u svome šatoru, i svu noć provede u molitvi. Sutradan izađe iz šatora ozarena lica, poveri vojsku svome sinu Dušanu, i govoraše im: Idite, deco, u ime Hristovo; neka se izvrši Njegov pravedni sud. Budite hrabri! U Svetom Pismu piše: Jedni na bojnim kolima, drugi na konjima, a mi imenom Gospoda Boga našega (Ps. 19,...

 https://www.facebook.com/sasa.turkic.3/posts/10212707659787467?__xts__[0]=68.ARCw7c3oeWacLhkz4O4BcUFCfQZ7BymSUh4feZJcFQVJJfIDja0kP-kZXdyziAYG1NBukvJFcGKS2Nl4OGwtxKXvqISG2UfzLbu_GMxvFwP1btjAHQhENlzM78gVL2hfx5l8nqZhxBJl8LY3qARiKiWbfvGLL1mWZPc1tR_gzgIrChoykM0tCNu2WMMF70Mc3NTFGZ7Q_mgxCCoCZKEEY_doZFJ11mmYVFEwc2YB0so_WNzVVSQF7NxVxnRfplmQRo_JXdAAd4_l69JSCeAcntoTROwgtczbeL2BSM1ez_xYaTiwG1aZQ1aWmzqxeSftcDdLq6JMzB1PWkzBi47Bz5v3cA&__tn__=K-R

 
o. Saša J. Turkić

Vaš komentar na tekst:




Polja označena sa * su obavezna za unos
Urednici sajta www.malovan.net ne odgovaraju za sadržaj poruka i komentara posjetioca ovog sajta. Urednici zadržavaju pravo da poruke i komentare sa uvrijedljivim, vulgarnim i neprimjerenim sadržajem brišu ili mijenjaju. Ukoliko mislite da je neka od objavljenih poruka ili komentara po bilo kom osnovu uvrijedljiva za vas, molimo da nas kontaktirate na adresu info@malovan.net sa zahtjevom da uklonimo neprimjereni tekst.
Komentari posjetilaca:

Trenutno nema komentara na ovaj tekst.

Facebook komentari