Manastir Labostin

SREDNjOVEKOVNI PRAVOSLAVNI MANASTIR LABOSTIN NA DUVANjSKOM POLjU

 

Srpsko - pravoslavna mitropolija i arhidijeceza hercegovačko - zahumska (dalje u tekstu Hercegovačko - zahumska mitropolija),  u čijem je sastavu većim delom bila i današnja Mileševska eparhija, objavila je 1890. godine svoj prvi šematizam gde su pobrojani svi njeni manastiri i data njihova istorija. Među 16 navedenih  manastira na tom velikom prostoru, koji su bili živi ili u ruševinama na 11. mestu bio je manastir Vavedenija presvete Bogorodice na Duvanjskom polju.[1]Razlikovao se od ostalih manastira[2]po tome što su njegovi temelji bili preorani, ali se zna gde su bili, kamen od koga je bio sazidan još postoji - ugrađen je u jednu staru duvanjsku džamiju, a sačuvao se ključ i manastirski pečat.

 Manastirski pečat, koji mu je bio ustupljen, obradio je Vid Vuletić - Vukasović[3], pročitavši i legendu sa pečatnika:  .Manastirь Labostjanь* hramь* Vьvedenie* Prestie* Bce[4].Pri tome je unekoliko urađena revizija prvobitne legende  koja je bila obelodanjena u Šematizmu iz 1890. godine. Ta izmena se odnosila na naziv manastira koji je u prvom čitanju glasio kao  LMOSTIN* (Mostine)[5], što je ispravljeno u Labostjanь* (Labostin).[6]Ime manastira - Labostin prihvatio je i Vladimir Ćorović.[7]



[1]Šematizmu Srpske - pravoslavne mitropolije i arhidijaceze hercegovačko - zahumske za godinu 1890, Sarajevo, 1890, str. 46 - 47.

[2]U hercegovačke manastire Šematizam ubraja : Mileševo, Trojice kod Pljevalja, Žitomišljić, Zavalu, Dobrićevo, Duži, Trebinjski manastir, Tvrdoš, Petrov manastir, Mirilov,  Mostina, Dovolja, Aranđel, Nemanja, Dubočica, Seljani, Šematizam, 17 - 56.

[3]“Pečat od žute tuči teži grama 21; premjer mu je 42 mm; srednja debljina 1 mm; visina petlje 19 mm; debljina joj je 2 mm. Petlja je posle dodana; ja bih rekao da je starinska popravljena,” Vid Vuletić - Vukasović, Stari manast. pečat iz Duvna (Županjca), Glasnik Zemaljskog muzeja u Bosni i Hercegovini , Sarajevo, 1891, knjiga druga, str. 213 - 214; isto saopštenje objavljeno je u Vjesniku hrvatskog arheološkog društva, XIII, 1891, str. 19 - 20.

[4]Vuletić - Vukasović, str. 213 - 214.

[5]Prema Šematizamu iz 1890. legenda pečata je ovako predstavljena : †MAIASTNRX*LMOSTIN*HRAM*VAVDEININE*PRESTNE*BCE, str. 46 - 47.

[6]Vuletić - Vukasović, 213 - 214.

[7]Vladimir  Ćorović, Hercegovački manastiri, Labostin, Starinar, Beograd, treća serija, knjiga  druga (za 1923) Beograd, 1925, str. 69.

Објавио: Jovo Bajić, у категорији , 11.1.2011. 8:51:15

 

SREDNjOVEKOVNI PRAVOSLAVNI MANASTIR LABOSTIN NA DUVANjSKOM POLjU

 

Srpsko - pravoslavna mitropolija i arhidijeceza hercegovačko - zahumska (dalje u tekstu Hercegovačko - zahumska mitropolija),  u čijem je sastavu većim delom bila i današnja Mileševska eparhija, objavila je 1890. godine svoj prvi šematizam gde su pobrojani svi njeni manastiri i data njihova istorija. Među 16 navedenih  manastira na tom velikom prostoru, koji su bili živi ili u ruševinama na 11. mestu bio je manastir Vavedenija presvete Bogorodice na Duvanjskom polju.[1] Razlikovao se od ostalih manastira[2] po tome što su njegovi temelji bili preorani, ali se zna gde su bili, kamen od koga je bio sazidan još postoji - ugrađen je u jednu staru duvanjsku džamiju, a sačuvao se ključ i manastirski pečat.

 Manastirski pečat, koji mu je bio ustupljen, obradio je Vid Vuletić - Vukasović[3], pročitavši i legendu sa pečatnika:  .Manastirь Labostjanь* hramь* Vьvedenie* Prestie* Bce[4].Pri tome je unekoliko urađena revizija prvobitne legende  koja je bila obelodanjena u Šematizmu iz 1890. godine. Ta izmena se odnosila na naziv manastira koji je u prvom čitanju glasio kao  LMOSTIN* (Mostine)[5], što je ispravljeno u Labostjanь* (Labostin).[6] Ime manastira - Labostin prihvatio je i Vladimir Ćorović.[7]

Bronzani pečat i ključ srednjovekovnog manastira Labostin sa Duvanjskog polja, te drevne pravoslavne bogomolje sa krajnjeg severozapadnog dela Hercegovačko - zahumske mitropolije uklinje duboko u Bosnu, sticajem srećnih okolnosti dospeli su u rezidenciju mitropolita hercegovačko - zahumskog Serafima Perovića u Mostaru[8]   koji je zaslužan što su u Šematizmu iz 1890. obelodanjeni do tada prikupljeni podaci o ovoj bogomolji.[9] Zahvaljujući mitropolitovom razumevanju manastirski pečat je ustupljen Vidu Vuletiću Vukasoviću da ga prouči i opiše.[10]

Manastir Vavedenija presvete Bogorodice, kako stoji u Šematizmu iz 1890. godine, uzdizao se pored puta koji sa juga Duvanjskog polja, od Koma - Liba vodio na sever u varošicu Duvno,[11] deset minuta pešice od Mandinog Sela, naspram Rašćana, pored Gradine koja se pominje pod imenima Mirkova[12], Markova,[13] ili Mandine gradina[14]. Pored manastira bilo je i groblje na kome su Turci porušili krstove.[15]

U Šematizu  Hercegovačko - zahumske mitropolije iz 1890. godine obelodanjen je podatak koji svedoči i o tome kako se steklo saznanje o manastiru Labostinu. Navedeno je da je pečat ovog manastira našao “prije 60 godina (oko 1830., prim. J.B.) neki težak Vujin Bilanović na mjestu gdje je manastir postojao - orući onuda zemlju. On je pečat predao nekakvom pivskom kaluđeru Sočivici koji se slučajno tada kod njegove kuće desio. Zatim je od ruke do ruke išao pečat dokle je ove (1890., prim J.B.) godine iz kuće Džonliza u Mostaru izbavljen i sada se nalazi, kao što je pomenuto, u mostarskoj mitropoliji... Na mjestu gdje je pečat nađen, našao se u zemlji 1880. godine i jedan ključ - sigurno od crkve, koji izradom takođe pokazuje starinu, a načinjen je od bronze”.[16]

 U rukopisnoj zaostavštini arhimandrita Nićifora Dučića, prijatelja i bliskog saradnika mitropolita Serafima Perovića, postoji jedna neobjavljivana beleška, po svoj prilici načinjena pre 1890. godine,[17] gde se pominje srpska pravoslavna crkva Jabuka na sred Duvanjskog polja, čiji su se temelji u drugoj polovini devetnaestoga veka videli iznad zemlje i on glasi: “Županjac varošica u Duvnu. Jabuka crkva na sred polja Duvanjskoga vide se razvaline pored zemlje. U džamiji u Županjcu ima jedan kamen sa napisom ćirilskim  iz te srušene crkve Jabuke.

Mostina manastir u Duvnu. Raskopan mu je temelj, te se sada sije i ore tuda. Pečat je toga manastira u Džonliza u Mostaru, tako i ključ. Po pečatu se zna da je crkva bila Vavedenja”.[18]  Pored te crkve Dučić pominje i manastir Mostinu (Labostin, prim J. B.) na Duvanjskom polju čiji se temelji ne vide i gde se prostor na kome se on nalazio ore.[19] Pošto se, u narodnim pesmama o Mijatu Tomiću, opevana Jabuka livada[20] stere odmah iza Gradine, ili mesta gde Šematizam iz 1890. pominje manastir Mostinu, onda je, očigledno je, reč o jednoj istoj bogomolji. Dučić po svoj prilici, nije dobro razumeo kazivače koji su mu saopštili podatke o duvanjskom manastiru.

I Vid Vuletić - Vukasović pokušao je da na Duvanjskom polju nađe potvrdu o postojanju ovog manastira. Posredstvom Mostarca Toše Ivaniševića on je došao do svedočenja Save Vukanovića iz Duvna koji mu je potvrdio da postoji predanje da je kod Mandinog Sela postojao pravoslavni manastir koji se zvao Labostin ili, kako su ga neki zvali, Hlabostin.[21]

Nešto više podataka o manastiru Labostinu tridesetak godina kasnije pokušao je da prikupi Vladimir Ćorović, ali njegova nastojanja nisu donela rezultate. Baveći se Labostinom Ćorović se nije pozivao na zapis o ovom manastiru obelodanjenom u Šematizmu iz 1890. godine, a nije znao ni za pomenuti zapis Nićifora Dučića [22].

Sa nešto više osnova moglo bi se stvoriti predstava o tome kako je izgledala crkva manastira Labostina, na što nam ukazuje pečat ove bogomolje. Na osnovu pečata može se pretpostaviti da je manastirska crkva mogla imati tri kupole što, uostalom, kaže i Vid Vuletić - Vukasović , “ u polju je na pečatu urezan hram sa tri kubeta, tj. dva pobočna manja, a po srijedi veliko kube. Na pobočnom kubetu s desne je strane, kao u spakatu živopis sprijeda. Uz kube je s desne i lijeve po jedan krst, a s desne se strane iza istog kubeta spušta anđeo, kao u hram. Na kubetu su, s lijeve strane, sprijeda dva prozora, a tako je i na hramu na pročelju s desne kod vrata, prozor, a jedan s lijeve kod oltara... Kod oltara je u hramu (hram je u presjeku) s desne strane starac sveštenik pod bradom u vladičanskoj ornamentisanoj stolici te prima Bogorodicu (u mlađahnoj dobi) koja je pred njime prema desnoj, a starac je (Simeon?) okrenut put lijeve. Iz Bogorodice su dva lica, s desne Josif, a s lijeve Ana. Iza Josifa i Ane nalaze se tri ženska lica. Svi su obučeni u dugim haljinama poput dalmatike, a na glavi im je svetiteljski torac (aureola). Prosto polje pred Bogorodicom ispunjeno je cvijećem, a tako je malko cvijeća i pod nogama. U riječi LABOSTINЬ jeA okrenuto urezano s naopako”[23].

I Šematizam Hercegovačko - zahumsko mitropolije, a i beleške Nićifora Dučića pominje podatak da su manastir razorili Turci, a da su kamen od koga je bio građen odvezli u obližnje Duvno i od njega sazidali džamiju.[24] Pored toga Dučić pominje da je tom prilikom odnesen kamen sa ćiriličnim napisom koji je zatim ugrađen u spoljašni zid duvanjske džamije gde su se ćirilična slova razaznavala na kamenu.[25] Pored toga Dučić je zapisao da su se sačuvali pečat i ključ ovog manastira i da ta dva predmeta čuva srpska mostarska porodica Džonlizi.[26]

Na prostoru gde se nalazio manastir u podnožju Gradine u Rašćanima, na rubu Jabuke livade, do današnjih dana sačuvalo se nekoliko skupina stećaka, što potvrđuje pravilo da su se oko manastira, u čijoj su blizini bila naselja, formirala groblja. Na južnoj padini Gradine je 20 stećaka,[27] na jugoistočnoj padini su tri velika ukrašena stećka na kojima dominiraju krstovi sa jednakim krakovima koji se proširuju pri krajevima.[28]  Četiri stotine metara na severu prema Duvnu, u     predelu Jabuke livade, je 30 stećaka.[29]Svi ti grobovi postavljeni su u pravcu jugoistok - severozapad (istok - zapad) što je karakteristično za sahranjivanje pravoslavnih hrišćana.[30]

Na uzvišenju Gradina kod Rašćana i Mandinog Sela koje se uzdiže iznad Jabuke livade, nalaze se ostaci  praistorijskog utvrđenja. Gradina je, kako kaže Alojz Benac, “jedno neveliko uzvišenje koje se kako neki pupak uzdiže iznad ravnog terena u istočnom dijelu polja. Izvanredno je dobro povezana - u vizuelnom smislu - sa gradinom na Libu, tako da izgleda da se nalazi pod njenom neposrednom zaštitom... Samo uzvišenje je nejednako uzdignuto, uglavnom je ovalnog oblika i orijentisano po dužoj osnovi u pravcu istok zapad. Obeleženo je sa nekoliko terasa na različitim nivoima, ali se ipak ističu dvije osnovne terase: jedna na sjevernoj starni koja je znatno viša, i druga na jugozapadnoj strani, niža i ravnija” [31]. Na istočnoj strani gradine postoji ogromni tumul, na kome su nađeni grobovi sa ostacima drvenih sanduka, koji potiču is srednjeg veka ili turskih vremena[32]. Na gradini je srpska pravoslavna crkvica[33].

Na jugoistočnom delu Duvanjskog polja na 1023 metra nad morem uzdiže se uzvišenje Lib koji dominira i stražari nad Duvanjskim poljem[34], na čijem vrhu su tragovi velike praistorijske dalmatske gradine, za koju je Konstantin Pač izneo tvrdnju da su to ostaci dalmatskog Delminijuma[35], što su prihvatili još neki istoričari.

 Očigledno je da toponim Lib, koga   narod zove i Hlib[36] odiše dalmatskom drevnošću. Negde u blizini, u jednoj varijanti Letopisa popa Dukljanina, pominje se planina Hlivaj[37]  (Hilivaj - Hliv - Liv)  pa se može pretpostaviti da je reč o istom lokalitetu. Samo odgonetanje značenje imena manastira Labostin moglo bi se možda dovesti u vezu sa visom Lib ( Lib - Liv - Hliv - Labostin - Hlabostin).

Do danas nije poznat, ili bar nije sačuvan izvor koji bi posvedočio kada je manastir Labostin tačno podignut. sačuvan izvor. Vid Vuletić - Vukasović je zaključio da njegov pečat potiče iz trinaestog veka[38]. U tom veku širom Bosne i Hercegovine podignuto je dosta pravoslavnih manastira na prostorima srpskih srednjovekovnih zemalja među koje prota Svetislav Davidović, ubraja manastir Ozren, Gostović, Lovnicu, Papraće, Tavnu, Krupu, Liplje, Stuplje, Vozuću, Dobrićevo, Zavalu, crkvu Svetog Petra u Čičevu, manastir Banjsku kod Prijepolja, Mileševu[39]. Ovaj uzlet pravoslavlja povezan je sa usponom srpske nemanjićke države[40]. Iz toga vremena verovatno je i Zaostrog kod Makarske, manastir u kome su bili srpski kaluđeri reda Svetog Vasilija Velikog - vasilijanci. Manastir su kasnije oteli rimokatolici, porušili ga, i kraj njega od istog kamena, sazidali samostan[41].

Sedište Zahumske eparhije bilo je u manastiru Presvete Bogorodice u Stonu ili, što neki tvrde, u istoimenom manastiru u nevesinjskom selu Zalomu.[42] Postoji uverenje da je Duvanjsko polje oduvek bilo u sastavu Zahumsko - hercegovačke eparhije čija se granica prostirala severnom stranom duvanjskog kraja,[43] a u istorijskim izvorima Duvno se kao sastavni deo Zahumsko - hercegovačke eparhije prvi put pominje početkom osamnaestoga veka,[44] to je  ostalo i posle reorganizacije ove eparhije u devetnaestom veku.[45]

Bez konkretnih podataka teško je odrediti kada je srušen ovaj manastir, je li se to desilo jednom ili više puta, i je li, pre nego što ga je sasvim nestalo, neki put obnavljan? Ne znamo ko ga je prvi srušio: Turci ili rimokatolici - Mađari. Desilo se to pre 1660. godine kada je Duvno posetio Evlija Čelebija, koji tvrdi da je u to vreme  ovo naselje brojalo oko 400 kuća gde je bila jedna velika džamija[46]. Pretpostavljamo da bi to mogla biti Đuđ - Džaferova džamija u Duvnu podignuta u starom jezgru ovog mesta[47]. Ako se prihvati podatak Nićifora Dučića da je duvanjska džamija napravljena od kamena od srušene crkve Jabuke, onda se rušenje ove bogomolje, ili manastira Labostina dogodilo pre dolaska Evlije Čelebije u ovo mesto.

Za geografski i duhovni prostor u čijem je središtu bio manastir Labostin na Duvanjskom polju, posvećen Vavedeniju presvete Bogorodice moglo bi se vezivati i Divoševo jevanđelje pronađeno 1960. godine u pravoslavnoj crkvi u selu Podvrhu kod Bijelog Polja u Staroj Hercegovini.[48] Ova bogoslužbena knjiga, prema zapisu koji je u njoj ostavio nepoznati prepisivač, pisana je po narudžbini bosanskog velmože Divoša Tihoradića, koji se pominje u dvema poveljama bosanskog bana Stefana Kotromanića, iz 1332. i 1333. godine. U prvoj povelji Divoš se pominje među svedocima iz Završja , što znači iz današnjeg Duvna, Livna i Glamoča, iz šireg zaleđa Splita[49], a moglo je biti napisano oko 1330. godine[50]. Danas se čuva u Muzeju Mitropolije crnogorsko primorske na Cetinjy[51].

Ova bogoslužbena knjiga rađena je po obrascu istočne crkve[52]. Reč je dakle o pravoslavnoj bogoslužbenoj knjizi koja se koristila u Srpskoj pravoslavnoj crkvi sve dok nije otkrivena, i ne može poslužiti u katoličkoj, ni jednoj drugoj crkvi. Prepisana je  sa predlošaka sa koga je prepisano i Miroslavljevo jevanđelje prema obrascima Pravoslavne crkve[53].

U vezu sa tradicijom koju je iza sebe ostavio manastir Vavedenija presvete Bogorodice sa Duvanjskog polja mogao bi se dovesti i zapis iz jednog rukopisa manastira Hilandara iz šesnaestog ili sedamnaestog veka: Priloži sa i napisa sa sьgreckago na slovenskїi zik godnыmьotcem Vitalїemьv Duvn][54].  Pomen imena monaha Vitalija iz Duvna mogao bi na posredan način da ukaže da se monaška vatra iz manastira Labostin, posle rušenja ove bogomolje, razgorevala na njenim ruševinama, u blizini ili na nekom drugom mestu na Duvanjskom polju. Ovaj zapis jasno govori da je među duvanjskim crnoriscima bilo i učenih monaha koji su prevodili sa grčkog jezika, što bi moglo da navede na zaključak da je Duvanjsko polje bilo centar duhovnosti i pismenosti za šire područje.

Prema Opštaku manastira Zavale u Popovom polju, među priložnicima iz prve polovine osamnaestoga veka koji su davali priloge ovoj bogomolji bilo je i onih iz Duvna (DuvЪno) i duvanjskog sela Brišnika (BrišnikЪ)[55]. Među njima nalazimo monaha Pajseja i monahinju Anastasiju[56]. Po ovome bi se moglo zaključiti da je i u to vreme na Duvanjskom polju još bilo monaškog žara manastira Labostina, na starom ili nekom novom mestu, koji je nastavljao tradiciju ove drevne bogomolje[57]. Među darodavcima koji su u to vreme dolazili u manastir Zavalu bilo je i pravoslavnih Srba iz susednog Livanjskog polja[58].

Još jedan podatak svedoči o pobožnosti duvanjskih Srba koji su duhovno stasali u ozračju koje je mogao da širi pravoslavni manastir Vaznesenja presvete Bogorodice na Duvanjskom polju. To je zapis sa plaštenice izrađene 1754 godine[59], koji se čuvao u Dabrobosanskoj mitropoliji u Sarajevu[60].Na plaštanici je zapisano : Otkupi že Gospodi raba božija anatemis Simo Jelica, Pero Mitrić i Lazo Duvnjak. Pisa Ilija i Radič, AoD jereja Simona[61]. U prepisu ovog zapisa koji je uradio Ljubomir Stojanović umesto Ilije Radiča stoji Ilija Obrad, a ime drugog priložnika Jelice, Stojanović napominje da bi se moglo pročitati i kao Jelić ili Jeliča[62]. Ovaj zapis za Duvno je vezan prezimenom Duvnjak, što znači da porodica  priložnika Laze Duvnjaka ne živi više na Duvanjskom polju, nego se sa njega iselila. Pošto se prezime Duvnjak javlja uz prezime Mitrić onda bi pravoslavne hrišćane čiji se spomen sačuvao u ovom zapisu mogli tražiti negde u susedstvu, negde na susednoj Kupreškoj visoravni, u Ravanjskoj parohiji u kojoj se jedno pored drugog sreće prezime Mitrić i Duvnjak[63].

Nije slučajno ni to što su duvanjski Srbi crkvicu Vavedenija presvete Bogorodice 1891. godine podigli na visu Markova gradina, gde su ostaci srednjevekovnih građevina, ali i građevina iz rimskih i starijih dalmatskih vremena. Još je među pravoslavnim Srbima tada bilo prisutno predanje o srušenom manastiru koji se uzdizao na tom mestu ili u neposrednoj blizini. Zbog toga su se duvanjski Srbi odlučili da bogomolju grade ne u naselju , pored groblja u selu Rašćanima, nego izvan sela na bregu. Bogomolja je zidana od tesanog kamena koji, uvereni smo, nije vađen iz majdana i obrađivan, nego je iskopan sa temelja stare bogomolje. Onda je i razumljivo što je novopodignuta crkva, kao i manastir koji je prethodno ovde postojao, bio posvećen Vavedeniju presvete Bogorodice .

Jedan od važnih uzroka što se o Pravoslavni manastiru Labostin na Duvanjskom polju malo je znan. Jedan od važnijih razloga je u tome što su tokom devetnaestoga i početkom dvadesetoga veka arheološka istraživanja Duvanjskog polja uglavnom obavljali arheolozi, revnosni službenici austrougarske države i njene politike u Bosni i Hercegovini. Oni su, zbog verskih i političkih interesa, nastojali da umanje značaj i zatru svaki podatak koji svedoči o ranijem prisustvu Srba u Bosni i Hercegovini, a pogotovo na Duvanjskom polju. Toga stava pridržavali su se i kasniji istraživači.

Rad Vida Vuletića - Vukasovića, Stari manast. pečat iz Duvna (Županjca) obelodanjen je u vreme kada su Rimokatolička crkva, ali i pojedine hrvatske političke partije i pokreti počeli da širi i utvrđuju mit o tome kako je hrvatski kralj Tomislav 925. godine krunisan na Duvanjskom polju, pa je i šire geografsko područje pretvarano u izuzetno značajan hrvatski istorijski prostor. U taj okvir se nije uklapala priča o srpskom pravoslavnom manastiru  Labostinu.[64]

Prevo objavljeno u časopisu                „Nova zora“, 11 – 12/ 2006.,

a onda ovaj prilog je preneo

„Kupreški sabornik“ br. 4-5.

 

 

 

 

 

POTPIS ZA SLIKU:

 

Pečat manastira Labostin

 

 

 

 

 

 



[1]Šematizmu Srpske - pravoslavne mitropolije i arhidijaceze hercegovačko - zahumske za godinu 1890, Sarajevo, 1890, str. 46 - 47.

[2]U hercegovačke manastire Šematizam ubraja : Mileševo, Trojice kod Pljevalja, Žitomišljić, Zavalu, Dobrićevo, Duži, Trebinjski manastir, Tvrdoš, Petrov manastir, Mirilov,  Mostina, Dovolja, Aranđel, Nemanja, Dubočica, Seljani, Šematizam, 17 - 56.

[3]“Pečat od žute tuči teži grama 21; premjer mu je 42 mm; srednja debljina 1 mm; visina petlje 19 mm; debljina joj je 2 mm. Petlja je posle dodana; ja bih rekao da je starinska popravljena,” Vid Vuletić - Vukasović, Stari manast. pečat iz Duvna (Županjca), Glasnik Zemaljskog muzeja u Bosni i Hercegovini , Sarajevo, 1891, knjiga druga, str. 213 - 214; isto saopštenje objavljeno je u Vjesniku hrvatskog arheološkog društva, XIII, 1891, str. 19 - 20.

[4]Vuletić - Vukasović, str. 213 - 214.

[5]Prema Šematizamu iz 1890. legenda pečata je ovako predstavljena : †MAIASTNRX*LMOSTIN*HRAM*VAVDEININE*PRESTNE*BCE, str. 46 - 47.

[6]Vuletić - Vukasović, 213 - 214.

[7]Vladimir  Ćorović, Hercegovački manastiri, Labostin, Starinar, Beograd, treća serija, knjiga  druga (za 1923) Beograd, 1925, str. 69.

[8]Serafim Perović je bio mitropolit zahumsko - hercegovački od 1889 - 1903 godine, Sava, episkop šumadijski, Srpski jerarsi od devetog do dvadesetog veka, Beograd - Podgorica - Kragujevac, 1996, str. 441.

[9]Isto, 46 - 47.

[10]Vuletić - Vukasović, 214.

[11]Isto, 46.

[12]Isto, 47.

[13]Kanonička posjeta Njegovog Visokopreosveštentva, Mitropolita Petra, u Županjcu, Istočnik, duhovni list za crkveno - prosvjetne potrebe srpsko - pravoslavnog sveštenstva u Bosni i Hercegovini, Sarajevo, 31. jual 1905, str. 213 - 216.

[14]Šefik Bešlagić, Stećci Duvanjskog polja, Starinar, SANU, nova serija, knjiga 7 - 8, 1956 - 1957, Beograd, 1958, str. 386 - 387.

[15]Šematizam, 47.

[16]Šematizam, 47.

[17]Arhiv SANU, Zaostavština Nićifora Dučića, 15004/91.

[18]Na ovaj zapis, koga prenosimo u celini, skrenuo mi je pažnju gospodin Mile Stanić iz Arhiva SANU, Arhiv SANU, Zaostavština Nićifora Dučića, 15004/91.

[19]Isto.

[20]U nekim narodnim pesmama, zabeleženim u jugozapadnim i centralnim delovima Bosne, gde je bilo prisutno jače predanje o ovome hajduku, Jabuka livada se vezivala za ime harambaše Mijata Tomića. Iako je ovaj hajduk, po narodnom predanju, bio rodom iz duvanjskog sela Brišnika, sa suprotne strane Duvanjskog polja, narodna pesma dovela je u vezu poznatog junaka i poznatu livadu, navodeći kako je Jabuka bila Mijatovo vlasništvo i uzrok što se on odmetnuo u hajduke:

Bože mili, na daru ti fala!

L’jepo ti je Duvno polje ravno:

po njem raste bjelica pšenica,

konjska hrana, zelena travica.

Zalud mu je sva ljepota bila,

jer su Turci polje pritisnuli,

u svoj begluk njega prisvojili,

ponajviše Jabuku livadu,

lijepu ravan Tomića Mijata.

(Mijat Tomić odmeće se u hajduke, fra Frano Iv. Jukić, fra Grga Martić, Narodne pjesme bosanske i hercegovačke, Junačke pjesme, Svezak II, Mostar, 1892.).

JednuvarijantuovepesmepodnaslovomDuvanjskikadijakosihajdukovulivaduzabeležiojekrajemdevetnaestogavekauokoliniTravnikaucentralnojBosniučiteljMilanObradović, kojajeposlepetdecenijauvršćenauedicijuHrvatskihnarodnihpjesamaMaticehrvatske(Hrvatske narodne pjesme, knjiga osma, Zagreb, 1939.). JabukalivadasepominjeseiupesmiTomićMijatiSuzicakadijakojusuobelodaniliStojanRubićiofraAnđeoNuić(Zbornik za narodni život i običaje južnih Slavena, JAZU, svezak IV, Zagreb, 1899, str. 275 - 277). IupesmamaopoznatimduvanjskimbegovimaKopčićimaJabukalivadasepominjekaonjihovovlasništvo(Narodne pjesme o Mijatu Tomiću, priredio Anđelko Mijatović, Zagreb, 1969, str. 9).

 

[21]Vuletić - Vukasović, 214.

[22]Vladimir  Ćorović, Hercegovački manastiri, Labostin, Starinar, Beograd, treća serija, knjiga  druga (za 1923) Beograd, 1925, str. 69.

[23]Vuletić - Vukasović, 213 - 214.

[24]Šematizam, 46 - 47; Dučić, isto.

[25]Dučić, isto.

[26]Isto.

[27]Bešlagić, Stećci Duvanjskog polja, 386.

[28]Isto.

[29]Isto.

[30]Oko 700 metara severozapadno od gradine postoji jedno malo uzvišenje na kome se vide tragovi stećaka, a tu je danas rimokatoličko groblje, Isto, 387.

[31]Alojz Benac, Utvrđena ilirska naselja, I, ANU B i H, knjiga LX, Centar za balkanološka ispitivanja, Knjiga 4, Sarajevo, 1985, str. 16.

[32]Isto, str. 17.

[33]Isto, 20.

[34]Topografska karta 1: 50.000, Livno 3, 523 - 3 i Livno 4, i 523 - 4, Vojnogeografski institut JNA, drugo dopunjeno izdanje  iz 1981.

[35]C. Patsch, Glasnik zemaljskog muzeja , 9/1897, str. 227 i 16/ 1904, str. 307.

[36]I. F. Юkkićь, Zemlьopisno - povьstno  opisaniь Hercegovine, Srbsko - dalmatinski magazinъ za leto 1842, str. 33; V. Radimsky,Satrine kotara županjačkog u Bosni, Glasnik Zemaljskog muzeja u Bosni i Hercegovini , Sarajevo, april - jun, 6/ 1894, str. 294.

[37]Ferdo Šišić, Letopis popa Dukljanina, Beograd - Zagreb, 1928, str. 396.

[38]Vladimir Ćorović je međutim izneo sumnju da se ovaj manastir može datirati u trinaesti vek, Vladimir Ćorović, Hercegovački manastiri, Starinar, organ Arheološkog društva u Beogradu, treća serija, knjiga druga (za 1923), Beograd, 1925, str. 69, isto ponovljeno u knjizi, Manastiri u Hercegovini, Beograd, 1999, str. 137.

[39]Proto Svetislav Davidović, Srpska pravoslavna crkva u Bosni i Hercegovini, Sarajevo, 1991, str. 24.

[40]Dr Dušan Lj. Kašić, Pogled u prošlost srpske crkve, Beograd, 1984, str. 14 - 15.

[41]Srpski list, Zadar, 2 (14) decembar, 1887, str. 1 - 2.

[42]Dr Đoko Slijepčević, Humsko  hercegovačka eparhija i episkopi (mitropoliti) od 1219. do XIX veka, Beograd, 1940, str. 1 - 7.

[43]Isto, 23.

[44]Slijepčević, 23 - 24.

[45]Crkva, kalendar srpske pravoslavne patrijaršije, Beograd, 1996, str. 153.

[46]Evlija Čelebi, Putopis, Sarajevo, 1979, str. 194.

[47]Milutin Mayer, Sa puta na Duvansko polje, Zagreb, 1925. str. 73 - 77.

[48]Jelica Đurić i Rajka Ivanišević, Jevanđelje, Divoša Tihoradića, Zbornik radova Vizantološkog instituta, knj. 7, Beograd, 1961, str. 153)

[49]Isto, 154.

[50]Isto, 157.

[51]“Rukopis bez korica, bez početka i kraja, pisan je na čvrstom pergamentu; listovi su formata 16,5 h 22,5 cm. Kvaterioni od osam listova prošiveni su tankim kanapom... Tekst je pisan tamnokestenjastim mastilom, počeci glava pisani su crvenim mastilom. Njim se služi prepisivač kada i u natpisima na marginama i u tekstu kada naročito želi da istakne neko mesto. Na punim listovima tekst je pisan u dvadeset dva reda... Od svih, do sada poznatih, ćirilskih, bosanskih pergamentskih rukopisa, Divoševo jevanđelje se odlikuje lepotom stilskog ukrasa. Sme se reći  da je ono danas glavni spomenik bosanskog minijaturnog slikarstva. U Divoševom jevanđelju sačuvalo se preko šezdeset inicijala i jedna zastavica”, Isto, str. 153 - 155.

[52]Dragoljub Dragojlović, Istorija srpske književnosti u srednjovekovnoj bosanskoj državi, Novi Sad, 1997, str. 60.

[53]Jovo Bajić, Bošnjaštvo bez korena ( razgovor sa dr Dragoljubom Dragojlovićem, naučnim savetnikom Balkanološkog instituta SANU, Ekspres - nedeljna revija, 21. april, 1991, str. 14.

[54]Ljub. Stojanović, Stari srpski zapisi i natpisi, knjiga II, fototipsko izdanje, Beograd, 1983, str. 421.

[55]Vladimir Ćorović, Manastir Zavala, Srpski manastiri u Hercegovini, Beograd, 1999, str. 164.

[56]Ćorović, Labostin, Srpski manastiri u Hercegovini, str, 19 - 20.

[57]Ćorović je, kada je u pitanju postojanja pravoslavnog manastira na Duvanjskom polju u prvoj polovini osamnaestoga veka dosta oprezan, podsećajući kako je u to vreme bilo monaha koji su se monašili i monaški život nastavljali u svojim kućama, isto, 19 - 20.

[58]Isto, 164.

[59]Ljub. Stojanović, Stari srpski zapisi i natpisi, fototipsko izdanje, knjiga II, 1983, str. 169.

[60]D.B.M.Đ.N, Starine. Opis antiminsa, Bosansko - Hrecegovački istočnik, Sarajevo, 1891, str. 271 - 272.

[61]Isto, 272.

[62]Stojanović, Stari srpski zapisi, 169.

[63]Đorđe Janjetović, Prezimena Srba u Bosni, Sombor, 1993, str. 117, 252.

[64]Rad Vida Vuletića - Vukasovića, Stari manast. pečat iz Duvna (Županjca) pored Vladimira Ćorovića, koliko nam je poznato, jedino je u jednoj fus - noti u svom radu o stećcima Duvanjskog polja pomenuo Šefik Bešlagić, Bešlagić, pomenuto delo, str. 387.

 
 

Vaš komentar na tekst:




Polja označena sa * su obavezna za unos
Urednici sajta www.malovan.net ne odgovaraju za sadržaj poruka i komentara posjetioca ovog sajta. Urednici zadržavaju pravo da poruke i komentare sa uvrijedljivim, vulgarnim i neprimjerenim sadržajem brišu ili mijenjaju. Ukoliko mislite da je neka od objavljenih poruka ili komentara po bilo kom osnovu uvrijedljiva za vas, molimo da nas kontaktirate na adresu info@malovan.net sa zahtjevom da uklonimo neprimjereni tekst.

Komentari posjetilaca:

ДР ГОРАН КОМАР И НИКОЛА МИЛОВАНЧЕВ ШИРЕ НЕИСТИНЕ ДА ЈЕ ПЛАГИРАН КОМАРОВ ЧЛАНАК О НЕКАДАШЊЕМ МАНАСТИРУ ЛАБОСТИН НА ДУВАЊСКОМ ПОЉУ КАКО ЈЕ МОГУЋЕ ПЛАГИРАТИ НОВИНСКИ ЧЛАНАК КОЈИ НЕ ПОСТОЈИ И КОЈИ СЕ ПОЈАВИО ДЕСЕТ ГОДИНА КАСНИЈЕ? Нема те памети која ће доказати да је рад „Средњовековни православни манастир Лабостин на Дувањском пољу“, објављен 2006, могао настати плагирањем новинског чланка „Гдје се налазио манастир Лабостин?“ обелодањеног крајем 2016. године. Здрава логика би указивала да је било супротно Одавно пратим радове др Горана Комара, одавао је озбиљног човека, па ме зачуди ова његова оптужба да сам плагијатор, што би значило да сам, видовњачки унапред, десет година пре него што га је написао, плагирао један његов чланак о манастиру Лабостин, древној богомољи која је постојала у средњем веку на Дувањском пољу. Комар ми подмеће да сам буквално користећи податке, идеје и илустрације из његовог чланака „Гдје се налазио манастир Лабостин?“, објављеног у „Гласу Требиња“, бр. 1075, децембра 2016, године, написао свој рад „Средњовековни православни манастир Лабостин на Дувањском пољу“. Оптужба да сам плагијатор проноси се ових дана интернетом. Манастиром Лабостин, који је некада постојао недалеко од Дувна, бавио сам се око 2000. године и грађу за мој рад „Средњовековни православни манастир Лабостин на Дувањском пољу“, који је одавно на интернету, скупљао сам у великим београдским библиотекама. Све изворе до којих сам дошао прописно сам цитирао. Пошто се овај манастир налазио на простору Епархије захумско-херцеговачке, године 2005. или почетком 2006, рад сам понудио познатом часопису „Нова зора“ (издавач „Просвјета“ у Билећи и Гацку) кога је уређивао књижевник Радослав Братић. Рад је под овим насловом објављен без илустрација у „Новој зори“ 11-12/2006, стр. 458 – 466, онако како га је недавно пренео и „Видодовдан“. Десило се то дакле десет година пре него што се у „Гласу Требиња“ појавио Комаров новински чланак о манастиру Лабостин. Овај мој рад из „Нове зоре“ преузео је и „Купрешки саборник“, бр. 4 – 5, 2008, стр. 187 – 194. Поред текста у „Купрешком саборнику“ објављене су четири илустрације, на првом месту цртеж печата манастира Лабостина који је урадио Вид Вулетић Вукасовић и објавио у „Гласнику Земаљског музеја у Босни и Херцеговини“, 1891, књига друга, и у „Вјеснику хрватског археолошког друштва“, XIII, 1891. Додате су и илустрације, детаљ из једне војне топографске карте и две фотографије које сам ја снимио у лето 1990. године. Овај мој рад преузео је мало касније и сајт http://malovan.net/Cir/Tekst/518/Manastir-Labostin, а одатле су га преузели још неки сајтови. Рад из „Купрешког саборника“ увршћен је и у књигу Милана Карана „Срби Дувна“ (Аранђеловац, 1916, стр. 164 – 171. На овај мој рад, на кога сам помало био заборавио, подсетио ме је пре неки дан сајт Центра академске речи, Шабац (www. Carsa, rs), кога свакодневно посећујем. Тада сам видео да је тај рад пренет из „Видовдана“ и да су га уредници овог сајта, што им тада нисам замерио, употпунили мени непознатим илустрацијама и чланком Горана Комара. Обрадовао сам се тада због уверења да је прича коју је започео 1891. године честити Вид Вулетић Вукасовић још жива, премда ја, да сам их 2005. године имао у рукама, не бих објавио илустрације које су се уз Комаров текст појавиле у „Гласу Требиња“. Замолио бих поштованог др Горана Комара да нађе у библиотекама поменуте бројеве „Нове зоре“ из 2006, и „Купрешког саборника“ из 2008. године, да се увери у моје тврдње и размисли о томе да ли је могуће плагирати неки рад који не постоји и који ће се појавити тек за десет година. Ако је могуће, нека објасни како је то изведено. А ако сматра да није могуће, нека ми се извини. Са оваквим аргументима у рукама ја бих комотно могао оптужити др Горана Комара да је он плагирао мој рад „Средњовековни православни манастир Лабостин на Дувањском пољу“, али ја то у овом тренутку не бих учинио. Сматрам да је вредно пажње и да је корисно што се 2016. појавио и Комаров чланак „Гдје се налазио манастир Лабостин?“ Разобличавајући „великог плагијатора“ Јову Бајића, др Горан Комар најављује и своју монографију о ћириличним споменицима Гламочког поља и унапред исказује сумњу да би га Бајић поново могао плагирати. Нека се тога не боји, не дао Бог, Бајић никада није пружио руку за туђим. Али подсећам др Горана Комара да Гламочко поље није terra incognita, да су њиме током деветнаестог, двадесетог и двадесет првог века ходили и о њему писали највећи археолози, историчари, антрополози, етнографи и палеографи. Највећа имена не само са наших простора него и из света. Преврнули су сваки камен са Гламочког поља. Међу њима је било, а и данас има „јаких“ гламочких Срба са научним звањима, који су објављивали, а и данас објављују радове о свом завичају. И Јово Бајић је пре двадесетак година објавио један скромни рад о прошлости Гламочког поља и гламочких Срба. Ево прилике др Горану Комару да на време бира „плагијаторе“ који су плагирали његов још необјављени рад и тиме још једном скрене пажњу јавности на себе. Овим одговарам и Николи Милованчеву који је притекао у помоћ др Горану Комару и на сајту „Видовдан“ написао и потписао ове речи: „На жалост, неке од кључних ствари – фотографије и наводи (из чланка „Гдје се налазио манастир Лабостин?“, прим Ј. Б) – пренесене су из туђег рада, из научног рада (новинског чланка, прим Ј.Б.) др. Горана Комара, великог прегаоца (у рад „Средњовековни православни манастир Лабостин на Дувањском пољу“, прим. Ј. Б.). То коректни људи не раде и г. Јово Бајић ће се, ако је поштен и коректан човек, на овом месту извинути др. Горану Комару.“ Г. Јово Бајић је „поштен и коректан човек“, због тога тражи извињење од др Горана Комара и Николе Милованчева што су га ни крива ни дужна оптужили за плагијат. Управо ових дана вратио сам се свом раду „Средњовековни православни манастир Лабостин на Дувањском пољу“, планирам да га, ако Бог дâ, у нешто измењеном и допуњеном облику, уврстим у једну књигу. Београд, 24. фебруар 2018. Јово Бајић, новинар, Београд НЕИСТИНЕ КОЈЕ СУ ДР ГОРАН КОМАР И НИКОЛА МИЛОВАНЧЕВ НА САЈТУ „ВИДОВДАН“ ИЗНЕЛИ О ЈОВИ БАЈИЋУ • Goran Komar 10. фебруара 2018. at 05:43 Postovano Uredništvo. Autor teksta je na više mjesta pomenuo moj autorski tekst – članak u listu „Glas Trebinja“ objavivši i tri moje fotografije sa lokaliteta u Duvnu. Nigdje, medjutim, autor ne pominje moje ime kao autora članka u pomenutom listu kao da je prokuženo. O čemu se ovdje radi? Da li je ovakav postupak neobičan Uredništvu sajta? Kako je moguće da niste primjetili? Ja u Duvno nisam odlazio turistički niti iz sporta. Nije mi bila namjera da pišem naučnu studiju o Labostinu, već da iznova ukažem i podsjetim na srpski manastir. Hoće li g. Bajić izbrisati moje autorstvo na monografiji ćiriličkih spomenija Glamoča? Insistiram na objavljivanju komentara i pozivam se na pozitivno zakonodavstvo u oblasti medija i izdavaštva. dr Goran Komar • Никола Милованчев 10. фебруара 2018. at 21:18 Занимљив чланак о историји западне Херцеговине, српском народу и нашој цркви који су тамо битисали. На жалост, неке од кључних ствари – фотографије и наводи – пренесене су из туђег рада, из научног рада др. Горана Комара а при томе је прећутано име аутора, др Горана Комара, великог прегаоца. То коректни људи не раде и г. Јово Бајић ће се, ако је поштен и коректан човек, на овом месту извинути др. Горану Комару.
Odgovor Jove Bajića, , 26.2.2018. 0:00:00
Из одговора г. Јове Бајића је очито да је дошло, до тога да су, при редакцијском уређивању чланка објављеног на порталу, тексту г. Бајића додане фотографије из каснијег чланка г. Комара о истој теми. Тако је настала забуна и сумња за коју се извињавам г. Бајићу. Жао ми је тим више јер се г. Бајић бори и пише о темама значајним за наш народ, о подручју троугла Дувно – Купрес – Гламоч и надам се да ће са тим радом успешно наставити. Скрећем пажњу да су то били рубни, гранични предели српске краљевине и да је још 840. године, у време Сабора у Дувну, овај град припадао Србији. Некад то није било спорно чак ни за хрватске историчаре, нпр. за Ивана Каталинића у његовој „Историји Далмације (“ La storia della Dalmazia“, том II, Задар 1835., стр. 221.
Никола Милованчев, , 26.2.2018. 0:00:00
Пренели смо овај текст на сајт Видовдан. Затим је уследио следећи коментар: Postovano Uredništvo. Autor teksta je na više mjesta pomenuo moj autorski tekst – članak u listu „Glas Trebinja“ objavivši i tri moje fotografije sa lokaliteta u Duvnu. Nigdje, medjutim, autor ne pominje moje ime kao autora članka u pomenutom listu kao da je prokuženo. O čemu se ovdje radi? Da li je ovakav postupak neobičan Uredništvu sajta? Kako je moguće da niste primjetili? Ja u Duvno nisam odlazio turistički niti iz sporta. Nije mi bila namjera da pišem naučnu studiju o Labostinu, već da iznova ukažem i podsjetim na srpski manastir. Hoće li g. Bajić izbrisati moje autorstvo na monografiji ćiriličkih spomenija Glamoča? Insistiram na objavljivanju komentara i pozivam se na pozitivno zakonodavstvo u oblasti medija i izdavaštva. dr Goran Komar
Жељко, Србија, 10.2.2018. 0:00:00

Facebook komentari

Iz iste kategorije:


Najnovije na sajtu:

Ovaj sajt je posvećen narodu krašnog kraja i kamenjara koji je kroz vijekove uspio ostati i opstati na ovim prostorima, očuvati svoju vjeru, svoje običaje i tradiciju, ali u dalekom svijetu mnogih ima kojima za rodnim selom srce pate, i koji u Malovan često požele da se vrate, da slobodno udahnu čari Malovanjskih lijepih gora i mirisa njegovog cvjetnog polja, snage bure s Malovana, vidjeti stada nebrojena, konje vrane nesedlane ravnim Kupreškim poljem razigrane, kosce dične gdje zelenu travu kose, i ostaje nam samo da u mislima često tamo odemo sada, ali tamo sada tišina se rasula svuda.
Ostalo nam usamljeno samo, naše selo, naša rodna gruda, i pitamo se dal izlazi nad Malovanom sunce i dal su jutra kao nekad ista. Pamtićemo zauvijek Malovan svoje selo, Milač rijeku bistru i studenu i Malovan portal koji gaji i čuva naš Malovan uspomenu.

© Copyright © 2006-2015. Malovan na Internetu    Web design: Kreativnije.com