Balada „Šuičkinja Mara" ili „Građa za lep srpski roman"

Dva puta u razmaku od jedne decenije: 1829. i 1838. godine, na dva poprilično udaljena kraja na prostorima gde je tada živeo srpski narod, na Kosmaju u Šumadiji n u Sinju u Dalmaciji, Vuk Karadžić se sreo sa jednim istovetnim narodim motivom. Dva momka se istovremeno zaljubljuju u jednu devojku, a ona voli obojicu i ne može da se odluči koga da izabere. Onda sve troje nalaze rešenje. Dogovore se da se devojka popne na vrh planine, a da oni ostanu ispod planine i da, kad im devojka da znak, potrče, pa ko prvi stigne do cilja — devojka će biti njegova. Trka se tragično završava. Zaljubljena srca dvojice mladića ne uspevaju da izdrže pakleni napor trke uz strminu i padaju mrtvi, jedan nadomak cilja, a drugi na cilju. Ni devojka u tom trenutku ne može da podnese nesreću koja se neočekivano dogodila, a kojoj je ona bila uzrok, pa se istog trenutka ubija.

Објавио: Jovo Bajić, у категорији , 18.7.2010. 22:00:00

Dva puta u razmaku od jedne decenije: 1829. i 1838. godine, na dva poprilično udaljena kraja na prostorima gde je tada živeo srpski narod, na Kosmaju u Šumadiji n u Sinju u Dalmaciji, Vuk Karadžić se sreo sa jednim istovetnim narodim motivom. Dva momka se istovremeno zaljubljuju u jednu devojku, a ona voli obojicu i ne može da se odluči koga da izabere. Onda sve troje nalaze rešenje. Dogovore se da se devojka popne na vrh planine, a da oni ostanu ispod planine i da, kad im devojka da znak, potrče, pa ko prvi stigne do cilja — devojka će biti njegova. Trka se tragično završava. Zaljubljena srca dvojice mladića ne uspevaju da izdrže pakleni napor trke uz strminu i padaju mrtvi, jedan nadomak cilja, a drugi na cilju. Ni devojka u tom trenutku ne može da podnese nesreću koja se neočekivano dogodila, a kojoj je ona bila uzrok, pa se istog trenutka ubija.

Predanje zabeleženo na Kosmaju i pesma zapisana u Sinju, i sve kasnije varijante ove pesme, imaju zajedničku osnovu — trka se odigrava uz planinu Malovan, a uzvišenje sa tim imenom postoji i na Kosmaju i na Kupreškoj visoravni. Na imenjacima, na kosmajskoj i na kupreškoj planini pominju se i grobovi u kojima su sahranjena dva mladića i devojka.
Prvi put svoju zaokupljenost tragičnom ljubavnom pričom Vuk Karadžić saopštava u kalendaru „Danica" za 1829. godinu, gde u zapisu „Građa za lep srpski roman"  iznosi siže izuzetno zanimljivog predanja sa Kosmaja gde dva momka trkom uz planinu pokušavaju da dođu do devojke koju obojica vole. Jedan od njih u toku trke ne izdrža nego „u po brda zastane pa potom padne i umre, a drugi ne znajući šta je bilo od ovoga za njim otrči do na brdo, pa onda, padnuvši devojci glavom na krilo, izdahne i on. Kad devojka to vide, ona izvadi nož iza pojasa, pa potegne sama sebe u srce, te i ona umre pored njega. Gde je koje umrlo, onde ji i zakopaju",  a na grobove postave kamena obeležja. Ispod ovog zapisa Vuk dodaje: ,,Kamo srpski Lafonten (ili, ako smem reći, Valter Skot), da nam ovu istoriju, ili pripovetku, prostrano opiše?"

Nepunu deceniju posle toga ovu istu priču, ali u desetercu, Karadžić će neočekivano pronaći u Dalmaciji. Dogodilo se to krajem jula 1838. godine u Sinju,  gde je sreo darovitu kazivačicu narodnih pesama, čije ime nije naveo, od koje je zapisao baladu ,,Šuičkinja Mara".  Pesma je imala isti sadržaj kao i predanje sa Kosmaja, štampano u „Danici" devet godina ranije. Koliko je Vuka zaokupio ovaj nalaz najbolje govori podatak da je tu pesmu, kao ni jednu drugu, propratio opširnijim objašnjenjem, gde podseća na predanje sa Kosmaja. Ne zadržava se samo na tome nego, na osnovu dva geografska imena Šuica i Malovan, pokušava da odredi gde se konkretno nalaze ta mesta. Sama ,,žena", napominje Vuk, „od koje sam ovu pjesmu prepisao, odgovorila mi je da je Šuica negde u Bosni planina, a Malovan brdo u njoj; no pop Pavle Karano-Tvrtković uvjeravao me je da je Šuica selo i kroz nju potok, a Malovan ondje planina".
 

Da je kojom srećom Vuk Karadžić toga leta produžio u Bosnu, (i iz Sinja starim putem prešao planinu Prolog, u to vreme punu hajduka, stigao do Livna, a odatle opet džadom, koja preko ovog grada još od praiskoni, povezuje srednje primorje sa dolinom Vrbasa, da se popeo na uzvišenje Borovu glavu, pred njim bi se, baš kako je pripovedao pop Pavle Karano-Tvrtković, ukazalo selo Šuica, kroz koje protiče istoimena rečica. U selu su u to vreme živeli stanovnici sve tri vere — pravoslavne, muslimanske i katoličke. Od Šuice put vodi kroz tesnac Stržanj, a na izlazu iz klisure, s leve strane, uzdiže se planina Malovan, u čijem su podnožju dva sela - Donji i Gornji Malovan.

U tom kraju, na strminama planine Malovana, najkasnije u sedamnaestom veku, tamo gde, kako bi to rekao Jovan Cvijić, žive ,,ljudi plahe rešljivosti, ,vruće krvi', kojima ,krv brzo jurne u glavu', i odmah prelaze u nesmišljenu akciju, koja se po pravilu krvlju završava",  zapleo se čudan ljubavni čvor. Stvorio se neobičan ljubavni trougao, koga čine dva brata mladića i jedna devojka. Troje mladih ljudi pokušava da iz tog bezizlaza izađu „nesmišljenom akcijom" na jedan moralan, viteški način, samoubilačkom trkom u kojoj tragično završavaju oba mladića. Ni devojka ne može da podnese tragediju koju je i ona izazvala, te diže ruku na sebe, i tako, kako smatra Ljubinko Milosavljević, odlazi u moralnu smrt, ,,čija je suština samopokajavajuća, samokažnjavajuća".

Na celoj Kupreškoj visoravni, a pogotovo u selima Gornjem i Donjem Malovanu, i danas je izuzetno živo predanje o zloj kobi lepe čobanice Mare i njenih parnjaka — braće Mitra i Nikole Jakšića. Još se ovde uz gusle peva o njihovoj ljubavi i trci uz Malovan. Tu pesmu čuli smo od Marka Duvnjaka (1914) početkom februara 1992. godine.  Na osnovu te pesme i narodnog predanja koga zna svaki Malovčak moguće je sa velikom verovatnoćom rekonstruisati kako se odigrao tragični događaj, odrediti trkačku stazu, njen start i cilj i samo mesto gde se zbila tragedija.

Predanje kaže da je kuća Šuičkinje Mare bila na Zlataricama kod tesnaca Stržanja, niže Donjeg Malovana, prema Šuici, dok su braća Jakšići bili iz Malovana. Zajedno su čuvali ovce na prostranom Kupreškom polju i tu se začela ljubav — oba brata su se istovremeno zagledala u lepu čobanicu, a njoj su se podjednako sviđala obojica. Ovo neprirodno stanje moralo se razrešiti po zakonima predaka, devojka je mogla pripasti samo jednome od njih. Morao se, dakle, odrediti bolji. Na svadbama i saborima na Kupreškoj visoravni, po drevnom običaju, najbolji momci su se određivali na trkama. Najbrži momak, kada stigne na cilj, dobija najvredniju nagradu, dok onome koji stiže drugi, za utehu, pripadne peškir ili vezena marama.  Taj isti način biranja boljega prihvatili su Šuičkinja Mara i dva brata Jakšića. Izabrana je izuzetno teška trkačka staza. Momci su, kako svedoči pesma Marka Duvnjaka, stali naporedo kod izvora Begovca, kraj rečice Milača, a Mara se počela penjati uz Malovan pravcem kojim će trkači uskoro da trče. Zaustavila se na jednoj maloj padini, koja se danas zove Marin pod, sa vezenom maramom u ruci, kojom će, kako se to inače čini na trkama, mahnuti i trkačima dati znak da potrče, a onda je uručiti mladiću koji stigne drugi.

Predeo na kome se odigrala trka bio je kao stvoren za dramu koja će neočekivano uslediti. Sa Marinog poda, sa Malovana, kao sa pozornice vidi se kao na dlanu Kupreško polje, krivudavi tok rečice Milača, izvor Begovac i dvojica braće kraj njega. A braća su opet, odozdo od izvora, mogli da pogledom prate Maru kako se penje uz planinu, kako se visoko iznad njih zaustavlja na zaravni i kako zamahuje maramom dajući im znak da potrče. Trkači su s lakoćom mogli da pretrče kraći deo staze koji je vodio poljem, a onda ih je dočekala gotovo okomita planinska padina koja je trkačima nametala pakleni tempo, gde su mišići bili napregnuti do krajnjih granica i gde je i najmanje gubljenje daha bilo kobno zbog čega se trka mogla izgubiti. Na stazom dugoj oko dva kilometra momke je probila ,,pjena bjela i krvava".  Momačka srca nisu mogla da savladaju taj ubilački napor, taj stravični uspon, i taman kad su stigli do cilja, kako pesma kaže, „jedan crče na Marinu krilu, drugi crče na korak od Mare".  I sama devojka, kada je shvatila šta se dogodilo donosi odluku; ,,Kad je s mene, nek nije ni mene!"   Uzima nož iza pojasa jednog od mrtvih momaka i zabada ga sebi u srce.

I danas na toj malenoj zaravni na Malovanu, gde se dogodila nesreća, stoje njihovi grobovi. Dve uzdignute humke obzidane su neobrađenim kamenom, koji je odavno urastao u zemlju, i zahvaljujući tome odoleva eroziji i vremenu. U širem grobu, prema predanju, sahranjeni su brat koji je stigao prvi i Šuičkinja Mara koja mu je pripala kao pobedniku, a u drugom grobu brat koji je stigao na cilj drugi, a sa njim je sahranjena i vezena marama koju je dobio na trci.
Deseteračka balada „Šulčkinja Mara", prema „Indeksu motiva narodnih pesama balkanskih Slovena" Branislava Krstića,  krajem prošlog i početkom ovog veka zabeležena je u pet verzija. U rasponu od pola veka u raznim mestima zapisivali su je različiti zapisivači. U najstarijoj, Vukovoj pesmi, zabeleženoj 1839. godine glavna ličnost je Šuičkinja Mara i dva čobana Pero i Niko (bez prezimena). Trka se odigrala na Malovanu koji je u ovoj pesmi polje. Jedan trkač izmakao se na jedan kraj, a drugi na drugi kraj polja, čobanica Mara stajala je na sredini i dala im znak da potrče.  (Nepoznavanje predela gde se trka odigrala je razumljivo ako se ima u vidu da je pesma zabeležena u Sinju.) Drugu verziju ove pesme zapisao je 1890. godine učitelj Milan Obradović, a rukopis se čuva u Etnografskoj zbirci SANU.  Nije naznačeno mesto gde je pesma zapisana ni ime kazivača. Ni ovde čobani nemaju prezimena nego samo imena Pero i Nikola. Malovan je planina, a Šuičkinja Mara se penje na vrh planine i daje znak vezenom maramom da trka počne. U trci Nikola „crče malo ne odmače",  dok Petar uspeva da stigne do devojke i umre sa glavom na njenome krilu. U pesmi se saopštava da je Petar bio jedinac u majke i da je Nikolina majka imala više sinova. U Duvnu je 1899. godine zapisivač narodnih pesama Stojan Rubić zabeležio treću verziju balade „Šuičkinja Mara". Duvno je blizu Malovana pa je razumljivo što nije bilo brkanja geografskih pojmova. U pesmi su čobani Pero i Niko braća, nose prezime Jakšići i trče prema devojci uz Malovan planinu. Pero ne uspeva da izdrži u trčanju nego mrtav pada na pola trkačke staze, dok Niko uspeva da stigne na vrh planine i umre devojci u krilu.

Četvrtu verziju pesme o ljubavi dva mladića i jedne devojke zabeležio je saradnik „Bosanske vile" Jovo Tuto u Mostaru. Pesma je objavljena u ovom listu 1901. godine.  U mostarskoj verziji umesto Mare je Šuičkinja Janja u koju se zaljubljuju dvojica braće Jakšića — Mitar i Šćepan koji trče prema devojci uz planinu Malovan. Pesma ima srećan završetak. Mitar pobeđuje i ženi se devojkom, a ona mu rađa dve kćeri i četiri sina. Poslednja varijanta „Šuičkinje Mare" obelodanjena je 1909 godine. Pesmu je zapisao Mihovil Pavlinović u Ledincima u zapadnoj Hercegovini.  I u ovoj pesmi Malovan je planina, a u čobanicu Šuičkinju Maru zaljubila su se istovremeno dva brata — Pero i Niko. Dilemu čija će biti devojka pokušaće da reše trkom uz planinu Malovan. Nadomak cilja Pero pada mrtav, dok Niko stiže do devojke i pada joj mrtav glavom u krilo. Mara potom ,,vadi nože okovane"  i ubija se. Sahranjuju ih naporedo na vrhu Malovana.
Očigledno je, dakle, da je i ova pesma, kao što je uostalom slučaj sa svim uspelijim narodnim pesmama, kako bi rekao Nenad Ljubinković, nastala ,,u najužem prostoru matične kulturne sredine".  Pošto je, zahvaljujući svom sadržaju i obradi, skrenula na sebe širu pažnju prihvaćena je u celini i na širem prostoru epskog basena u kome se javila.  Pokazalo se i u ovom slučaju da je stočarsko-ratarski svet što je živeo u porodičnim zadrugama ,,u kojima su, po Jovanu Cvijiću, stvorene narodne pesme i folklor uopšte",  umeo da razume tragediju troje mladih ljudi na šta je reagovao deseteračkom pesmom. Novostvorena pesma „Šuičkinja Mara" sadrži u sebi sve karakteristike epskog basena u kome je nastala, kupreško-glamočko-livanjskog kraja gde je uostalom nastao i Vukov „Starac Vujadin"  i pesma „Grijesi Vida Žeravice" kasnije zapisana.  Sve tri pesme, iako govore o netipičnim događajima, kratke su. Da su nastale u nekom drugom kraju sigurno je da bi doživele znatno širu obradu. Odlikuju se izuzetno efektnim početkom, tok radnje je sažet i dramatičan, a kraj neočekivan. Pesme su saopštene kondenzovanim, izbrušenim stihovima, a reči su, kao kod basmi, korišćene krajnje racionalno.

Deseteračka balada ,,Šuičkinja Mara", a i sam stvarni događaj koji joj je prethodio, nastala je na tlu koje ima istorijske slojeve i koje istorijski zrači. Čobanica Mara i dva brata Jakšića napasali su stado po Kupreškom polju između praistorijskih grobnica, tumula kojih u okolini ima pedesetak. Ispod jednog od tih grobova, veštački nasutih uzvišenja, koja i za današnje Malovčane predstavljaju kultna mesta, u leto 1984. godine iskopano je očuvano telo praistorijskog čoveka, sahranjenog pre tri i po hiljade godina.  Na tim tumulima sahranjivani su i srednjovekovni Malovčani, a na njihovim grobovima podizani stećci. U deset srednjovekovnih grobalja sačuvalo se oko 140 stećaka, a na celoj Kupreškoj visoravni ima ih više od hiljadu.  U okolini planine Malovana uzdižu se visovi Vitoroga, Slovina, Troglava, a tu je i predeo Janj i svi oni odišu izuzetnom slovenskom starinom i nose imena prethrišćanskih slovenskih božanstava.

Između tih planina koje nose imena starih srpskih božanstava, između tumula i stećaka, kroz prostrano Kupreško polje, odvajkada je vodio put koji je povezivao Split i srednje primorje sa njegovim zaleđem i dolinom reke Vrbasa, odakle su vodili putevi za Slavoniju i srednju Bosnu. Deo kaldrme starog rimskog druma i danas se vidi kod Malovana.  Istom trasom u srednjem veku prolazili su karavani.  Ništa manje na značaju ova saobraćajnica nije izgubila u tursko vreme.  Pored starog puta oduvek su bila stara naselja. Selo Šuica se prvi put pod ovim imenom pominje 1516. godine, u jednom defteru kadiluka Kupres, nahije Neretva, gde su ubeležena dva hrišćanska džemeta (roda) sa 13 kuća.  Malo kasnije, ne mireći se sa životom pod turskom upravom, iz ovih krajeva u puste predele Žumberka, Like i Korduna, ,,u septembru 1530. godine uskočio je veliki broj srpskih zadruga iz Srba, Unca i Glamoča na austrijsko zemljište".  Među doseljenicima u novim krajevima srećemo i srpski pravoslavni rod Šuica koji slavi krsnu slavu Nikoljdan,  a njihovo prezime na najbolji način govori iz koga su mesta došli. Među pravoslavne Srbe i muslimane u devetnaestom veku u Šuicu će početi da se doseljavaju i katolici. Posle genocida koji su u ovom mestu nad pravoslavnima 1941. godine izvršile ustaše, u ovom mestu više nije bilo Srba, a u januaru 1993. godine Hrvati su popalili i preostale muslimanske kuće.

Otkud onda Malovan  na Kosmaju kod Nemenikuća i otkud onda na tom kosmajskom Malovanu predanje o nesrećnoj ljubavi dva momka koji se zaljubljuju u jednu devojku, i otkud i ovde trka uz planinu koja će da odluči kome će da pripadne devojka? Otkud pominjanje njihovih grobova i na jednoj i na drugoj planini? Je li moguće da su imena dva visa, dva Malovana, udaljena jedan od drugog oko četiri stotine kilometara vazdušne linije i dve gotovo istovetne legende, vezane za te visove, nastale nezavisno jedna od druge? Ili je, ipak možda, postojala nekakva veza?

Nema konkretnih dokaza koji bi neposredno potvrdili da je postojala veza između kosmajskog i kupreškog Malovana i između dva predanja vezana za te dve planine. Ali bi se ta veza mogla zasnovati na pretpostavkama i posredno nagovestiti. U kosmajske predele nedaleko od naselja Nemenikuća negde u sedamnaestom veku, doselila se, recimo, grupa doseljenika iz jugozapadne Bosne, sa Kupreške visoravni ispod planine Malovana. A gotovo da je pravilo kako primećuje Jovan Cvijić, da „iseljenici nose, kao puž kućicu, imena svoga sela, kraja, potoka, planine, kašto k celog predela, i po njima nazivaju iste predmete u novoj oblasti gde su se naselili".  Tako su i kupreški doseljenici brdu ispod koga su zasnovali selo mogli dati ime Malovan, a sa slikom drage planine koju su poneli u sećanju iz starog kraja doneli su i predanje o nesrećnoj čobanici Mari i dvojici braće Jakšića i njihovoj trci uz planinu. A uzbudljivo i neobično predanje lako se „primilo" u novim predelima.

Ima dosta potvrda i svedočenja da su sela na pitomom i za život podesnom Kosmaju bila često naseljavana i raseljavana. O jednom takvom odlasku iz Nemenikuća koji se zbio u leto 1788. godine upečatljivo svedoči i književnik Milovan Vidaković. Seobu iz sela prouzrokovao je sukob između turske i austrijske vojske, a seljaci, bojeći se da u blizini sela ne dođe do bitke, i zbog straha od turske odmazde koja bi posle toga usledila, odlučiše da krenu u Srem. ,,Što je koji mogao od svoga dobra poneti, poneo je, a što nije mogao, ostalo mu je. Ponajviše marvice što je koji imao, poterao je: ovce, koze, goveda i svinje."  A sama seoba ličila je na sve onovremene i ovovremene seobe, ,,podobno kao Israiljćani iz Egipta, mladi ljudi i momci vooružani, jedni su išli pred nami, a druga za nami, da ne bi otkud Turci na nas udarili".

Osnovanost pretpostavke da su Srbi iz nekog sela ispod Kupreške planine Malovana mogli krenuti u seobu i doseliti na Kosmaj, pod uzvišenje kome su dali ime planine iz starog kraja, može, na posredan način, da ponudi i antropogeografska i etnografska studija ,,Kosmaj'; dr Borivoja M. Drobnjakovića, koji je ovaj kraj proučavao od 1925. do 1927. godine.  Osnovna karakteristika koju je Drobnjakavić uočio u svojim istraživanjima su česte seobe stanovništva sa Kosmaja i nova naseljavanja. „Od 15. do poslednjih godina 18. veka", naglašava Drobnjaković, „trajao je period nestalnosti u pogledu naselja. Neka su od srednjovekovnih naselja iz toga doba iščezla, a sa druge strane obnavljana su druga naselja na mestima starih, ili u njihovoj blizini."

Od ukupnog broja rodova na Kosmaju, prema Drobnjakoviću, samo njih  6,6  odsto su starinci,  dok su ostalo bili doseljenici, a među takvima bila je najjača dinarska struja koja je činila 24,5 odsto od ukupnog broja rodova,  dinarci su činili većinu u 84 odsto kosmajskih naselja, a među njima je bilo 16 rodova koji su čuvali sveže sećanje da su došli iz Bosne.  Nema podataka da je ijedan rod iz sela Nemenikuća ili okolnih naselja rekao za sebe da se doselio iz jugozapadne Bosne.  Kad govori o geološkom sastavu kosmajskih visova, Drobnjaković pominje i uzvišenje Malovan.

Kada pominje pojedine lokalitete ili porodice kosmajskog kraja, Drobnjaković beleži i predanja vezana za njih, ukoliko ih je bilo. Ali u njegovim zapisima nema ni pomena o predanju koje je svojevremeno Vuk objavio u „Danici". Umesto toga, vek posle Vuka, on pominje lokalitet Svatovsko groblje koje se nalazi ispod visa Malovana, nedaleko od manastira Tresije, podsećajući da je lokalitet sa istim imenom našao u obližnjim Parcanima, a priča o nastanku ovog imena je istovetna: „Na putu se sreli dvoji svatovi, koji se jedni drugima nisu hteli skloniti, usled čega je došlo do sukoba i mrtvih glava. Izginuli svatovi su tu i sahranjeni."  U monografiji o Nemenikućama, koja je novijeg datuma, Miloje M. Radojević ne pominje ni Vukov zapis, a ni predanje koje je zabeležio Drobnjaković, iako opširnije govori o manastiru Tresije i o njegovoj istoriji.  Otac Jovan, iguman manastira Tresije, rođeni Kosmajac, zna samo da se ispod manastira nalazi jedna njiva koju seljaci zovu Svatovsko groblje. Ni Miladin Stakić, rodom iz kosmajskog kraja, koji se bavi skupljanjem legendi iz svog zavičaja, nikada nije čuo priču o tragičnoj trci dva mladića uz Malovan.

Predanje o nadmetanju dvojice mladića koji trkom uz planinu pokušavaju da odrede kome će pripasti devojka u koju su obojica zaljubljeni, što ga je zabeležio Vuk Karadžić u „Danici" i preporučio srpskim piscima da ga razviju u ljubavni roman, imalo je i svoj drugi, znatno skromnijm tok — književnu obradu. Prvi je na Karadžićev izazov odgovorio Joksim Nović Otočanin koji 1837. godine piše Vuku iz Vukovara i obaveštava ga da u rukopisu ima više dela pisanih u desetercu, u duhu narodne poezije, a među njima i „Kosmajku" koja je nastala po Karadžićevoj preporuci upućenoj književnicima da napišu ,,lep srpski roman".  I Jovan Skerlić podseća da se Nović prihvatio Karadžićevog izazova iz „Danice".  U katalozima najvećih beogradskih biblioteka, u bibliografiji radova Joksima Novića Otočanina u Narodnoj biblioteci Srbije, nismo uspeli da pronađemo: spev ,,Kosmajku". Prelistali smo i većinu časopisa u kojima je Otočanin sarađivao. Jedino je „Sedmica" 1854. godine objavila jedan odlomak iz ,,Kosmajke", ali se radnja ne događa na Kosmaju nego u Carigradu i u njemu nema ni pomena Vukove legende.  Ni u Novićevoj zaostavštini, među neobjavljenim rukopisima koje je piščeva rodbina mnogo godina posle piščeve smrti ustupila Srpskoj književnoj zadruzi, među 44 neobjavljena rukopisa nema ,,Kosmajke".

Pravi posao, po Vukovoj preporuci, uradio je pesnik Jovan Ilić koji je 1868. godine objavio spev ,,Pastiri" u kome je Karadžićev zapis sa Kosmaja, objavljen u ,,Danici" i balada „Šuičkinja Mara" zabeležena u Sinju, dobio svoju pravu književnu obradu. Prema mišljenju strogog Jovana Skerlića bio je to ,,najbolji posao romantmčarskog doba i jedan od retkih boljih epa srpske književnosti. Stihovi su slabiji i tromiji no što su u njegovim lirskim pesmama, ali ceo spev ima mnogo čiste poezije, svežih opisa, neusiljene prostote, i nosi obeležja narodnog verovanja i narodnog duha."  Nije isključeno da se pesnik Jovan Ilić, pre nego što je počeo da piše svoj spev, nije na samom izvoru predanja upoznao sa predelom u kome će smestiti radnju svoga dela, da nije išao na Kosmaj da vidi razvaline manastira Tresije,  mesto gde su se održavali crkveni sabori,  penjao se uz vis Malovan sa čijeg je vrha njegova junakinja, dala znak mladićima da potrče u svoju poslednju nesrećnu trku.

Spev „Pastiri", objavljen prvi put kao zasebna knjiga, čiji je prihod od prodaje bio namenjen obnovi crkve Ružice na Kalemegdanu, ima 1440 stihova. Podeljen je na deset približno jednakih pevanja (Kosmaj, Pogled, San; Lov, Gozba, Bura, Ivanjdan, Vidjenije, Prsten i Svadba). Ispevan je u dvanaestercu, rimuju se uzastopni stihovi, a rima je najčešće muška.
Radnja speva odigrava so na Kosmaju, u neposrednoj blizini manastira Tresije, ispod uzvišenja Malovana. Sva ova mesta Ilić poimenično pominje. Sažet Vukov zapis i   kratku  deseteračku  pesmu  pesnik  razvija   u  širu  i kompleksniju priču, služeći se romantičarskim manirima. Sam Kosmaj, pre svega, on slika arkadijskim bojama m u takve predele uvodi glavne aktere, dva pobratima, dva prijatelja, dva pastira Ljubinka i Milana koji se smrtno zaljubljuju u prelepu pastiricu Ružicu, sa kojom inače svakodnevno čuvaju ovce po Kosmaju. Na sceni pored njih prolaze i drugi pastiri kojima Ilić daje individualne karakteristike, što mu je poslužilo da još više istakne glavne aktere: Milana i Ljubinka i na praktičnim primerima izoštri njihovu nadmoć, brzinu, veštinu, spretnost i snagu, zbog čega su obojica morala istovremeno da zapnu za oko lepoj Ružici pa se ona zaljubila u obojicu. Pored smrtnih ljudi, pored dvojice pastira i pastirice Ružice, deluju i neke životinje, demonska, noćna bića iz narodnog predanja, natprirodne sile, koji će se umešati u ovaj zamršeni ljubavni slučaj i još više ga zamrsiti. Neće uspeti da ih ukroti i zaustavi svojim molitvama ni kaluđer iz manastira Tresije. Sve te nečastive sile uporno će pripremati tragediju koja će se desiti pred očima mnogobrojnih svedoka. Doći će do toga da dva prijatelja Milan i Ljubinko izvade jedan na drugog noževe, spremni da tako presude kome će Ružica biti žena. A onda se devojka doseti i predloži da se izbor. obavi na drugi način, da se ona popne na Malovan koji se uzdizao iznad njih, a da oni ostanu ispod planine:

A Ruža se izvi u gorske visine,
Pa pogleda,  pobro,  s  visoke  planine,
Mahnu Ruža mlada vezenim jaglukom,
Vezenim jaglukom i bijelom rukom,
U jednome času i u jedno doba,
 Polećeše hitro pobratima oba ... 

Tragedija troje mladih ljudi, koja se dogodila pod neobičnim okolnostima na planini Malovanu na Kupreškoj visoravni, trkačka staza kojom su trčali mladići, Marin pod na planini gde se nesreća dogodila i grobovi, kao najočigledniji svedoci svega onoga što se zbilo, vekovima su pothranjivali predanje o Šuičkinji Mari. Svemu je, dakle, prethodio lokalni događaj koji je odmah posle toga bio opevan, prenesen u deseterac. Zbog svoje tragike, viteškog kraja, neuobičajenosti ta pesma se lepila za srce i uši svakoga onoga ko ju je čuo i tako s lakoćom prelazila lokalne granice i razlivala se na sve četiri strane. Kupreškim poljem, starim putem ispod planine Malovana, prolazili su putnici i raznosili pesmu o Šuičkinji Mari i dvojici braće Jakšića. Neki od takvih pevača, kako podseća Nenad Ljubinković, „dopeva štošta u korist pesme, drugi to učini na štetu, a treći pokaže da nema pouzdano pamćenje, pa čas skraćuje, čas pogrešno prenosi".  Tako su se javile i varijante ove pesme. U novim sredinama novodonesena pesma počinjala bi da živi svoj život. A tamo na Kupreškoj visoravni bilo je aktivno njeno žarište: planina Malovan, rečica Milač, izvor Begovac i grobovi na Marinom podu neprestano su osvežavali baladu.
Zahvaljujući tim okolnostima pesma „Šuičkinja Mara" je vekovima brušena, sažimana, punjena emotivnim nabojem. Prema, kod nas dobro poznatim, merilima Nikolaja Kracova, ona predstavlja tipičan primer slovenske balade.  Tok radnje joj je kratak, spontan, bez epizoda, a do tragičnog raspleta radnje, koja se brzo zahuktava, dolazi „putem fatalnog spoja okolnosti".  Na isti način, na osnovu stvarnog tragičnog događaja, nastala je i Fortisova „Hasanaginica", koja je kasnije zabeležena u još petnaestak varijanti,  a, verovatno, i balada „Smrt Omera i Merime".

Zanimljiva je i sudbina „pelcera" Šuičkinje Mare koji je, verovatno, sa Kupreške visoravni prenet na Kosmaj, gde se bio primio i gde je živeo duže vremena. Ali zbog udaljenosti od svoga stabla predanje je sahnulo i menjalo se. I sam Vuk ne beleži deseteračku pesmu, koja se još pre njega istopila i od nje je ostala samo legenda što sažeto govori o tragičnoj trci. Sto godina posle toga, na istom mestu, Borivoje M. Drobnjaković zatiče samo predanje o svatovskom groblju, navodeći lokaciju kod manastira Tresije i kratak podatak o susretu, sukobu i pogibiji svatova. Predanje koje je Vuk zabeležio u međuvremenu potpuno je iščezlo i pretvorilo se u opšte mesto — u svatovsko groblje,  u lokalitet koji se sreće u svakom kraju. Sedamdesetak godina kasnije i toga je nestalo, a u katastarskim knjigama ostala je samo jedna njiva koja se zove Svatovsko groblje.  




                          ŠUIČKINjA MARA


Ovce čuva Šuičkinja Mara
od Šuice pa do Malovana,
s njom porede dva Jakšića mlada,
Jakšić Mitar i Jakšić Nikola,
oba mlada, oba Mari draga,
Mara ne zna koga bi voljela,
il mlađega, ili starijega.
Tad govori Šuičkinja Mara:
„Ja Boga vam dva Jakšića mlada,
ajte sa mnom do vode Begovca,
napijte se lađane vodice,
umijte se i Bogu molite.
Ja ću poći na vrh Malovana.
Kad ja manem vezenom maramom,
vi potecte od vode Begovca.
Ko bi prvi — njegova je Mara,
ko bi drugi — vezena marama"
|Kad to čuše dva Jakšića mlada
tad odoše do vode Begovca,
napiše se lađane vodice,
umiše se i Bogu moliše.
Mara ode na vrh Malovana,
pa im manu vezenom maramom.
Kad vidila dva Jakšića mlada,
potrčaše od vode Begovca,
potrčaše gore uz planinu.
Sa vrh strane gledala ih Mara.
Jakšići su pjenom zapjenili,
zapjenili bjelom i krvavom,
jedan crče na Marinom krilu,
drugi crče na korak od Mare
Kad to vidje Šuičkinja Mara
ovako je cura govorila:
,,Kad je s mene, nek nije ni mene!"
Pa uzima nože Jakšićeve,
u srce ih sebi zabadala,
na nožu je srce izvadila.
Mrtva pade na zelenu travu,
ni živu je zemlja ne dočeka.


Pevao uz gusle Marko Duvnjak (1914) iz kupreškog sela   Donjeg   Malovana   9.   februara   1992.   godine.

Srpska zora, 7/1993, 348 – 360; Jovo Bajić, Perunov trag na lupoglavskom jezeru, Novi Sad, 1995, 98 – 116.                        

 
 

Vaš komentar na tekst:




Polja označena sa * su obavezna za unos
Urednici sajta www.malovan.net ne odgovaraju za sadržaj poruka i komentara posjetioca ovog sajta. Urednici zadržavaju pravo da poruke i komentare sa uvrijedljivim, vulgarnim i neprimjerenim sadržajem brišu ili mijenjaju. Ukoliko mislite da je neka od objavljenih poruka ili komentara po bilo kom osnovu uvrijedljiva za vas, molimo da nas kontaktirate na adresu info@malovan.net sa zahtjevom da uklonimo neprimjereni tekst.

Komentari posjetilaca:

Trenutno nema komentara na ovaj tekst.

Facebook komentari

Iz iste kategorije:


Najnovije na sajtu:

Ekskurzija za djecu sa Kupresa, 18.5.2019. 19:22:58

Ovaj sajt je posvećen narodu krašnog kraja i kamenjara koji je kroz vijekove uspio ostati i opstati na ovim prostorima, očuvati svoju vjeru, svoje običaje i tradiciju, ali u dalekom svijetu mnogih ima kojima za rodnim selom srce pate, i koji u Malovan često požele da se vrate, da slobodno udahnu čari Malovanjskih lijepih gora i mirisa njegovog cvjetnog polja, snage bure s Malovana, vidjeti stada nebrojena, konje vrane nesedlane ravnim Kupreškim poljem razigrane, kosce dične gdje zelenu travu kose, i ostaje nam samo da u mislima često tamo odemo sada, ali tamo sada tišina se rasula svuda.
Ostalo nam usamljeno samo, naše selo, naša rodna gruda, i pitamo se dal izlazi nad Malovanom sunce i dal su jutra kao nekad ista. Pamtićemo zauvijek Malovan svoje selo, Milač rijeku bistru i studenu i Malovan portal koji gaji i čuva naš Malovan uspomenu.

© Copyright © 2006-2015. Malovan na Internetu    Web design: Kreativnije.com