Mитар Вељко, звани Мића, Мијавела, просвјетни радник, писац, пјесник, хуманитарац, купрешак од главе до пете

Ове 2019. године навршава се седам година како нас је напустио (28.07.2012 године) наш земљак, купрешак, просвјетни радник, писац и пјесник, хуманитарни радник Митар Лазе Вељко, прћијски надимак породице Модрић, звани Мића или Мијавела како су га у ужем кругу породице и пријатеља звали.

Објавио: Зоран Дувњак, у категорији Приче из Малована, 30.3.2019. 17:15:44

Упознао сам га осамдесетих година прошлог вијека а чешће смо се дружили након рата у Благају његовом родном крају, током љета када би ја и он долазили ту на годишњи одмор, ја из Бања Луке а он из Брчког гдје се скрасио након рата. Волио је родни крај, купрешку висораван, њене људе, обичаје. Записивао је многе догађаје, досјетке, активности нашега горштака и захваљујући њему доста тога је и овјековјечено да се не заборави.

Мића је рођен 17.05.1947. године у Благају, код Купреса, школовао се у Благају, Ливну, Травнику, Сарајеву и Лењинграду (данашњем Санкт Петербургу). Радио је у просвјети, култури, новинарству и хуманитарним организацијама Купреса, Илијаша, Пала и Сарајева а након рата радио и живио у Брчком. Са школским дневником је почео свој професионални аганжман, а након много година судбина га је поново довела у разред, тако да је каријеру и завшио са дневником у руци.

Објавио је пет књигa: „Немирно изналажење мира“, штампарија Брчко 2000. године, „У завичај да те вратим“ (два издања) 2001. године, штампарија Ветерник Нови Сад, „Зашто не рећи истину“ ( о рату у Сарајеву) 2004. године, штампарија Графосемберија Бијељинa, „Успомене са Купреса“ 2007. године штампарија Младост Бијељина и „Стазе љубави“ штампарија Младост Бијељина.

У књизи Стазе љубави, у епилогу између осталог се осврнуо на секвенцу свога живота у којој  каже: „Упознао сам живот и људе. Колико год сам волио живот волио сам и људе. Схватио сам, да у животу, треба што више потискивати тешке и мучне тренутке, а сјећати се оних који те чине више сретним. Зато ни дјеци никада нисам „паметовао“ и трубио шта треба радити. Увијек сам то замјењивао неком поучном и интересантном причом, која упућује на исправност поступка. Никада се ученици нису радовали што нема мога часа, или не дај Боже да побјегну са часа. Е то је мој понос.“

Преко четрдесет година  бавио се писањем, прву пјесму је објавио 1967. године, а у вези писања пјесама за дјецу рече: „ Објављивао сам неколико књига прозе и једну књигу пјесама за одрасле. Ово је први пут да објављујем књигу пјесама за дјецу. Ту врсту поезије сам штедио. Нисам хтио да се откривам док сам био млађи. Сви ми имамо право да нешто тајимо, а волимо“.

 

Као сјећање на Мићу, који је чезнуо за родним крајем, и који је имао планове да јесен свога живота проведе на Купресу у Благају, да по стазама дјетињства смишља нове пјесме, говори и његова књига Успомене са Купреса у којој подсјећа о већ заборављеним обичајима Благаја, Малована, Равног, Вуковска, Бућоваче...Те на себи својствен начин покушава отргнути од заборава и презентовати млађим нараштајима многе обичаје, чобанске игре, натпјевавања дјевојака и момака, прела у дугим зимским ноћима, ашиковања на нашој висоравни или Малом Сибиру, како га од миља зову. Књига се чита у једном даху јер говори о занимљивим догађајима који су се са кољена на кољено преносили, затим пјесме завичајне, бећарске, љубавне, лајиве, гастарбајтерске, војничке, натпјевавања, ганга...Ту су и питалице, загонетке, споменар и велики број фотографија разних генерација ученика са Купреса.

И данас они старији, све преко седамдесет љета, препричавају Мићине досјетке, као да читају његову књигу. А једну од њих сам лично од њега више пута слушао. Наиме, кренуо он из Брчког у родни крај са супругом Ленком званом Лена, својим легендарним Опел-кадет сузом, и тако вози он посавином, Лијевчем, кањоном Врбаса, а супруга дремуца. Таман када су били уз Дабрац испред њега мили неки камион под теретом, стисну Мића гас колико Опел може, на пуној линији претече камион, није дуго возио кад ето ти полиције зауставља, пробуди се и Лена. Полицајац тражи документе, говори „Знате ли гдје сте погријешили, на пуној линији сте претицали“. Слуша Лена и размишља, „Оде возачка а и казна ће бити велика, оде цијела плата морам нешто предузети“ и обрати се полицајцу: „Казните га господине што жешће, ја сам говорила да не идемо ј...те твој Купрес и Благај е сада плаћај казне, јесам говорила да не идемо“ и тако осу  паљбу на Мићу, шути он, шути полицајац, гледају један у другога, сажали се полицајац и Мићи пружи документе и рече:“ Срећно господине, изволите ваше документе, нећу вас казнити довољно сте кажљени када живите са њом“. Узе Мића документе и крену, вели жени:“Шта ти бии“, Лена одговори „то је било једино рјешење да покушам да те спасим од казне и успјела сам“. И тако наставише пут ка Благају.

Негдје при крај љета 2011. године, када су одлазили са Купреса Мића и његов брат Момчило-Момица дођоше да се поздраве са првом комшиницом Босом а она вели : „Са Момом ћу се поздравити јер иде у Канаду, а са тобом Мића нећу, ти ћеш поново брзо доћи“, међутим, Мића након тога више никада не дође, појма није имала да је то његов задњи боравак у завичају.

Задњих година се дружим са Мићиним најстаријим братом Момчилом који са супругом Невенком љета проводи на Купресу а зиме у Хамилтону у далекој Канади, каже долазиће на Купрес све док га здравље буде служило. Често се сјетимо Миће и његових догодовштина.

Неко ће рећи Какве он везе има са Малованом, е па има, његова баба по мајци је Дувњакуша од Ђуђака из Малована.

 

Jедна од пјесамао завичају овако говори:

 

     Kупресу

 

... Нема више сеоске идиле,

    Са изласком сунца љетњих дана,

    Да из села чобани тјерају,

    Стада што су некад његована,

 

    Дал' пртине и сад има,

    Kуд смо ишли на сијела,

    Дал' крајишка пјесма с' ори,

    Kроз сусједна друга села...

 

    Нема ништа проклета тишина,

    Пуста ти је Купрешка равнина,

    Oj Купресу умријећу,

    Прежалити тебе нећу...

 

Почивај у миру и нека ти је покој души драги наш Мића. Твоје књиге ће вјечно живјети и свједочити као камнови међаши на твојој и нашој висоравни.

                                                                                                          

 

 
 

Ваш коментар на текст:




Поља означена са * су обавезна за унос
Уредници сајта www.malovan.net не одговарају за садржај порука и коментара посјетиоца овог сајта. Уредници задржавају право да поруке и коментаре са увриједљивим, вулгарним и непримјереним садржајем бришу или мијењају. Уколико мислите да је нека од објављених порука или коментара по било ком основу увриједљива за вас, молимо да нас контактирате на адресу info@malovan.net са захтјевом да уклонимо непримјерени текст.

Коментари посјетилаца:

Veliko hvala Zorane
Aleksandra Milisic, Hamilton,Kanada, 30.3.2019. 0:00:00

Facebook коментари

Текстови из исте категорије:

Јеремија Кикића, 27.10.2018. 17:53:29
Momo Milojkov-Bećar, 12.1.2016. 17:16:25

Најновије на сајту:

Umro Mirko Duvnjak Mirišan, 12.6.2019. 9:18:03

Овај сајт је посвећен народу крашног краја и камењара који је кроз вијекове успио остати и опстати на овим просторима, очувати своју вјеру, своје обичаје и традицију, али у далеком свијету многих има којима за родним селом срце пате, и који у Малован често пожеле да се врате, да слободно удахну чари Маловањских лијепих гора и мириса његовог цвјетног поља, снаге буре с Малована, видјети стада небројена, коње вране неседлане равним Купрешким пољем разигране, косце дичне гдје зелену траву косе, и остаје нам само да у мислима често тамо одемо сада, али тамо сада тишина се расула свуда.
Остало нам усамљено само, наше село, наша родна груда, и питамо се дал излази над Малованом сунце и дал су јутра као некад иста. Памтићемо заувијек Малован своје село, Милач ријеку бистру и студену и Малован портал који гаји и чува наш Малован успомену.

© Copyright © 2006-2015. Малован у срцу    Web design: Kreativnije.com