Јеремија Кикића

Често себе ухватим у размишљању о Јеремији Дувњаку из рода Кикића, односно како да од заборава отргнем још једног маловчака и многе досјетке кoје су годинама препричаване, како у Другом свјетском рату тако и поратним периоду. Његова девиза у једном раздобљу живота била је: "Нит ћу Тити нит ћу Дражи већ у шуму па ме тражи".

Објавио: Зоран Дувњак, у категорији Приче из Малована, 27.10.2018. 17:53:29

Јеремија је био брат Ристе Кикића (синови Стојана-Шеће, Никина званог Кико), имао је породичну кућу на крају Кикића према Јаворићима и Јовића крају. Рођен је 1906., а умро 1983. године,  цијели живот је провео у Маловану и у околини Малована, пољанама, Малој и Великој Дрежници, бавио се  сеоским пословима као и многи маловчани, овчарство, која кравица, коњче, сијено, ђубар би се ТАМ-ићем одвезао и придао у Далмацију и слично. Био је низак растом али доста „шпиритли“ (физички спреман) и могао је из мјеста ускочити  у  крошњу ( већа од сепета, у њој се носило сијено зими приликом хранења оваца) и искочити из исте. Храну за стоку скупљао је на познатим Маловањским ливадама, Мала и Велика пољана, Мала и Велика Дрежница, Жлибине, Осјеченица... Ожењен је био из Шујичког села Баљци па су је звали Баљкуша, имао је много дјеце (шест кћри и једног сина), уосталом као и већина Маловчана његових савременика а звали су се: Ружа (1928.) била удата за комшију Марић Милојка, Стана (1931.), Милица (1932.) била удата у Рилић за Митра-Ћокола Тримића, Јелицу звану Јелка (1939.)  била удата за комшију Дувњак Стојана Јањкића, Мара (1943.) удата у Благај за Маринка Шебеза, Иконија-Кона (1950.) удата у Губер код Ливна гдје и данас живи и Нико (1935.) ожењен Мирјаном Дувњак такође комшиницом. Не знам зашто, али његове кћерке су звали надимцима тако да би се на име додавао наставак „шиш“ и чим би било изговорено женско име са тим наставком знако се да је Јеремијина кћерка (Рушиш, Милшиш, Коншиш...)

Кажу да је у оном рату самостално дјеловао, и да је он први изговорио ријечи пословице „Нит ћу Тити нит ћу Дражи већ у шуму па ме тражи“ којом су се касније многи служили. У свом самосталном дјеловању углавном се бринуо како да прихрани многобројну породицу и сачувати њихове животе. Више пута сам слушао како прича да би се током зиме служио једним триком који је сам смислио а то је да би опанке наопако обувао тако да му се тешко могло стати у крај, јер је приликом одласка његов траг показивао да је дошао.

Јеремију сам лично познавао и памтим га, као да га гледам, често је долазио код нас на „сило“ а крајем седамдесетих година прошлог вијека скупа смо једно љето и радили на локалитету изнад села званом Вршине на дознаци шумских сортимената, он његов унук Ристе, Богољуб Дувњак, Светозар Дувњак и ја а шеф нам је био Душан Милишић, из Благаја, шумарски техничар син Саве, првоборца из онига рата. Тако кроз причу Душан и Јеремија се једне прилике дотакоше и рата те Јеремија тада Душану исприча како се предао новим властима након рата и то баш Душановом оцу, „Сву опрему сам му уредно  предао и сандук муницвије у којем је фалио само један метак“. Тада би нам Јеремија сегмент по сегмент свога живота препричавао а ми слушали не трепћући, тако једне прилике каже Јеремја, „Би зима 1942. или 43. година ја отишао да Баљкуши и дици нађем нешто ране, зима, рат, неимаштина, становали ми у бајтама (брвнаре примитивно саграђеним због недостатка материјала) на Стинетом вр’у  (Стенити врх) јер је село било попаљено, и тако лутајући, врљајући васцили дан врати’  се бајтама видим велика пртина, силна  војске прошла, одма’ сам се зла приситио, кад ближе то ближе нема бајте, запаљена, нема Баљкуше, нема дице, побили и’ Бога ми помислим, да плачем немам користи ја запивам, пивам колико ме грло носи, не од драгости већ од муке и тако лутајући по шуми пронађем и’  живе и здраве“. И данас  ми Јеремијине ријечи у уху одзвањају када ти је најтеже, „запивај“ немој туговати биће ти лакше, све ће то и онако неко „одозго“ изрегулисати.

Jеремија је скупа са својм јединцем Ником често одазио, као и многи маловчани, послом у Далмацију и Херцеговину, одвозећи и продајући сир малованјски, сијено, ђубар... купујући салонит и цемент у Сплиту. И ту је кажу Јеремија био најбржи, када би чекајући у реду за цемент по цијелу ноћ, након отварања капија, прије Јеремије нико није могао стићи на касу да уплати цемент. Тако једном рано кренувши за Сплит Јеремија и Нико су на залеђеној цести недомол Шујице имали саобраћајну незгоду, којом приликом су задобили и повреде тако да је Јеремија током наредне зиме цијело вријеме се умотавао у јанјећу кожицу као би ублажио убоје и ломове ребара.

Има и један виц о маловчаку Јеремији, који се некада у дугим зимским ноћима у шали причао,а он гласи,

Пошао маловчак Јеремија у Јапан, дошао на станицу у Ливно, каже ја би једну карту за Jапан, службеница каже ево ти карта најприје идеш до Сарајева, дошао у Сарајево кажу му, купиш карту за Београд па на аеродром и тамо купиш авионску карту за Токио, тако и урадио и одлетио за Токио. Када се враћао дошао на аеродром Токио и пита, молим вас  једну авионску карту за Малован, службеница на шалтеру упита Доњи или Горњи Малован, он каже Доњи и за себе рече, Малован познатији од Јапана. 

Умро је 1983. године у породичној кући и сахрањен у гробљу у Доњем Маловану гдје се већина Дувњака и сахрањује. 

Почивају у миру наш Јерко, како су те од миља звали.

 
 

Ваш коментар на текст:




Поља означена са * су обавезна за унос
Уредници сајта www.malovan.net не одговарају за садржај порука и коментара посјетиоца овог сајта. Уредници задржавају право да поруке и коментаре са увриједљивим, вулгарним и непримјереним садржајем бришу или мијењају. Уколико мислите да је нека од објављених порука или коментара по било ком основу увриједљива за вас, молимо да нас контактирате на адресу info@malovan.net са захтјевом да уклонимо непримјерени текст.

Коментари посјетилаца:

Тренутно нема коментара на овај текст.

Facebook коментари

Текстови из исте категорије:

Јеремија Кикића, 27.10.2018. 17:53:29
Momo Milojkov-Bećar, 12.1.2016. 17:16:25

НАЈНОВИЈЕ НА САЈТУ::

Овај сајт је посвећен народу крашног краја и камењара који је кроз вијекове успио остати и опстати на овим просторима, очувати своју вјеру, своје обичаје и традицију, али у далеком свијету многих има којима за родним селом срце пате, и који у Малован често пожеле да се врате, да слободно удахну чари Маловањских лијепих гора и мириса његовог цвјетног поља, снаге буре с Малована, видјети стада небројена, коње вране неседлане равним Купрешким пољем разигране, косце дичне гдје зелену траву косе, и остаје нам само да у мислима често тамо одемо сада, али тамо сада тишина се расула свуда.
Остало нам усамљено само, наше село, наша родна груда, и питамо се дал излази над Малованом сунце и дал су јутра као некад иста. Памтићемо заувијек Малован своје село, Милач ријеку бистру и студену и Малован портал који гаји и чува наш Малован успомену.

© Copyright © 2006-2015. Малован на Интернету    Web design: Kreativnije.com