У Малован са вољом из Малована пуна срца, али и са сјетом

Жеља за родном грудом свакога дана све већа и већа. Kао што она наша већ легендарна пјесма између осталога рече „Погледати свјетлост дана мога села Mалована“, тако и мене ових Никољданских дана повуче да обиђем родно село Малован, прођем што више стаза дјетињства и да oбиђем наше маловчане који се вратише.

Објавио: Зоран Дувњак, у категорији Новости и информације, 21.12.2016 23:48:23

Kао што она наша већ легендарна пјесма између осталога рече „Погледати свјетлост дана мога села Mалована“, тако и мене ових Никољданских дана повуче да обиђем родно село Малован, прођем што више стаза дјетињства и да oбиђем наше маловчане који се вратише. Када кренух низ Купрешко поље, као некада из школе ливањским аутобусом, пукло поље као длану, сунце грије температура 12 степени а крај децембра,  други дан Никољдана, умјесто да пуше бура и мећава, да су сметови на сваком кораку а оно дан лијеп као из бајке. Долазим до Стрљаница, језеро замрзло, код Машића само из Миланове куће се види дим, кажу неки травњани купили, стајем под Горњим Малованом, фотографишем, види се неколико димњака из којх вијори бијели дим а не бирау папу,  у Зјајићима два, два у Деспинићима док и Ваванима не видјех. Идем даље табла Доњи Малован, намјеравам свратити код Марић Давида-Дадија, нема га код куће, код његове снаје Биље дими се из оџака, на Привији Митар Дувњак-Љубин на радном мјесту сједи у аутомобилу чита неке новине на тезги сирац (округли сир у типу ливањског сира) и неколико тегли меда, даље Илијини још нису на штанду као ни Перичини. Гледам у прогон према Долини види се Лаки Марић иде на уобичајено мјесто гдје нуди сирац, Борић Дувњак Ђорђића на свом штанду, намјеравам му свратити када се вратим из села.

            Скрећем  у Дувњаке (Јовићи и Јањкићи), случајно бацим поглед лијево ка Косама и Батоглаву, све се црни, упитах се шта је оно, када видјех да је стара трава запаљена и изгорјела у децембру мјесецу. Од гробља одлучих да кренем пјешице преко Јањкића армена, Рађенове лединице, Кереушевца, поред Баљкуша видим доста возила пролазило да ли су они возачи такозвани „of road“ или су они „хамзи га дрпи буквић“, касније се увјерих да су они други, ма направли путеве кроз минска поља ни она им не причињавају никакав проблем. Oбиђох и кужно гробље на врх Страњика, казивали су наши стари да су ту сахрањивани становници Малована које је куга поморила а живјели су ту прје досељења наших предака. Легенда каже да само једну бабу куга није уморила те је она сахрањивала умрле, а из села их је вукла дрвеном куком и сама сахрањивала. Идем ка родној кући, које одавно нема, чак се и темељи руше, у даљини чујем пијетла-пивца ( закукурјека тачно у подне), мислим нема чији бити јер у засеоку Јовићи већ двије деценије нема Дувњака, опет ослушнем чује се пјева, контам сигурно се чује пивац Стојана Кикића. Обилазим родно огњиште, када се приближих Мришанову окрајку испред мене фрну једна кока чини ми се тетријебуша, није ваљда да се теријеб-глухан, љепотан са својом коком тако приближио, а некада је  љубавни пјев појио на Осјеченици, Великој и Малој Дрежници, али све је могуће. Обилазим даље, Рађенова кућишта, Бајино, Симе Тадијна, опет наиђох на оне путеве кроз минска поља, за њих препреке нема, даље идем да обиђем и остала кућишта Милоша Ђућкова, Аћимове, Ковачеве, Пржића, још понегдје камен на камену, Дудина кућа се потпуно урушила, само остао дио протеса, дођох до куће Вукана Дувњака-Пржића, испред куће сједи човјек на дрвеном сточићу а потед њега 5-6 кокошију и један пијетао-пивац, сјетих се то је тај којег сам прије неколико тренутака чуо. Прилазим човјеку упознајемо се, каже да се зове Перо ту станује у Вукановој кући, питам ка како му је, одговара па добро нема боље, помислих  и нема у туђем селу у туђој кући како би му и било.  Из куће се чује радио свира, на батерије је каже Перо, овдје  немам струје а и не треба ми. Поздравих се са Пером и кренух Кикиће да посјетим Стојана, којега од миља зовемо Кико и његову супругу Кону, морам, ред је наљутио би се  када би чуо да сам био у Маловану  а да га нисам посјетио. Низ Јавориће кад у сред јаворића упозорење "Мине" али се мало ко на то обазире, преко Кикића Доца долазим до Јеремијине куће, кад тамо Нико Јеремије Дувњак и његова Мирјана, таман стигли из Бугојна поздрависмо се, свакако ме зову у кућу на кафу, нисам за кафу велим а јесам да сједемо да коју пребацимо, нисмо се одавно видјели, од сахране њиховог јединца Ристе који умрије изненада прије око двије године. Шта ће, туга их притисла под старе дане дођу у Малован, вуче их родна груда а у задње вријеме више гроб њиховог Ристе, дођу упале свијећу, пусте сузу, ма нема ни суза више, умјесто да је обрнуто, али шташ наш несретни горштак је већ огуглао и на бол, сузе, тугу а и како не би шта је предеверао само претходних двадесетак година, да не говоримо од када смо дошли под Малован у 19. вијеку. Поздрављам се са њима идем код Кике, кад тамо он пила нешто дрва, поздрављамо се питам како је, а које су године и шта се преко несретне главе превалило опет добро, одговара. Свратим и Кону Кикину супругу да видим, шта ће боре се имају неколико крава, сире сирце, спремају још дрва за зиму, ко зна како ће бити јер до Ђурђевдана има још пола године. Дјеца им у Хамилтону у Канади породице формирала, чују се са њима често захваљујући данашњој технологији, лани им и кћерка Љиља са дјецом долазила. О планини Малован своме сину очито често причала, вели Кико и чим је дошао већ шеснаестогодишњак хоће да се пење на врх Малована и морали су му удовољити, када се вратио био је пун утисака. Од Кике одлазим коде Босе и Стојана Дувњак и они остарили, носе се са годинама и животом, али кажу у родном крају се најбоље осјећају, били су у Бања Луци, али чим се могло вратише се јер нигдје ко у Маловану. Питам гдје је Богољуб-Боги њихов син мој школски друг, кажу ту је негдје, касније сазнах да је са Дадијем отишао до Ливна. Након њих посјетих Владу Дувњака, ловца, пчелара и доброг човјека о којем сам и раније писао те његову супругу Јоку, остарили и онемоћали, од жалости а сада и старости, посебно Јока, Владе се ипак боље држи али и он ми се некако смањио, а како и не би шта је све преживио, још га само није млин млио и гром био, остало је све преко његове главе претутњало. Ипак ми Владе упути неколико вриједних савјета из пчеларства и заштите пчела, посебно од најезде медвједа. И на крају ми Владе и Јока спремише сирац, тај наш чувени производ, иако сам по сваку цијену избјегавао али нисам могао да не понесем.

            Зимски, децембарски дан за час прође ваља се враћати назад на конак, одлазим прогоном из Јањкића пуна срца, али и са сјетом размишљам о мојим маловчанима, посјетих их готово све једино нисам био код Шладана који је сада најстарији живи маловчак рођен 1928. године, старији од мога оца Миришана двије године те иСиме Ђућкове и њеног сина Милана-Пора. Размишљам, за 5-6 година најдаље 10 велико је питање ко ће од њих бити жив, стари су, болесни изнемогли, само ће једно по једно одлазити Светом Петру на истину. И овако празан Малован би могао по свој прилици опет бити пуст као и онда када су наши преци дошли у кућетину-кућерину гдје је пијетао-пивац запјевао и они се ту скрасили, и данас чух ненадано пијетла-пивца, да ли је његов глас био почетак нечега новог или крај већ постојећег вријеме ће показати.

            У одласку свратих код Бориса Дувњака-Борића Стојановогвог и Босиног сина који  још увијек ту остаје и опстаје, продавајући свој производ округли сир у типу ливањског сира, на нашим просторима познат као сирац. Код њега затекох тројицу шумара из Купреса, сједе, причају уз по коју лозу ракјицу, мало сира,печенице и пастрме, причају о љепшим стварима, а шта је било било је о томе и не желе да причају јер свако има своју истину а неће да је ни ремете, не знам шта би им и рекао.

            Поздрављам вас моји маловчани и мој Маловане, јесте да сам се присјетио и лијепих и лоших догађаја и времена, али ипак био сам у Маловану о којем веома често сањам као и многи маловчани расути по цијелом свијету од Лондона до Чикага и Хамилтона, од Штудгарта, Минхена, Беча, Стокхолма до Сиднеја, Мелбурна, Перта, од Београда, Новог Сада, Младеновца, Жабља до Бања Луке, а често сањамо да код Лашве у Купресу чекамо аутобус за Малован а њега нема и пробудимо се не дођемо у Малован, ето ја дођох и описах како ми је било.

Да сте ми живи и здрави и да се за Видовдан видимо у Млаовану.

 

 

 
 

Ваш коментар на текст:




Поља означена са * су обавезна за унос
Уредници сајта www.malovan.net не одговарају за садржај порука и коментара посјетиоца овог сајта. Уредници задржавају право да поруке и коментаре са увриједљивим, вулгарним и непримјереним садржајем бришу или мијењају. Уколико мислите да је нека од објављених порука или коментара по било ком основу увриједљива за вас, молимо да нас контактирате на адресу info@malovan.net са захтјевом да уклонимо непримјерени текст.

Коментари посјетилаца:

VOLIM SVAKU FOTOGRAFIJU, DA VIDIM I SVAKU OSOBU KOJA PRIPADA TOM KRAJU.
Stoja, Las Vegas, 24.12.2016 0:00:00

Facebook коментари

Текстови из исте категорије:


НАЈНОВИЈЕ НА САЈТУ::

Овај сајт је посвећен народу крашног краја и камењара који је кроз вијекове успио остати и опстати на овим просторима, очувати своју вјеру, своје обичаје и традицију, али у далеком свијету многих има којима за родним селом срце пате, и који у Малован често пожеле да се врате, да слободно удахну чари Маловањских лијепих гора и мириса његовог цвјетног поља, снаге буре с Малована, видјети стада небројена, коње вране неседлане равним Купрешким пољем разигране, косце дичне гдје зелену траву косе, и остаје нам само да у мислима често тамо одемо сада, али тамо сада тишина се расула свуда.
Остало нам усамљено само, наше село, наша родна груда, и питамо се дал излази над Малованом сунце и дал су јутра као некад иста. Памтићемо заувијек Малован своје село, Милач ријеку бистру и студену и Малован портал који гаји и чува наш Малован успомену.

© Copyright © 2006-2015. Малован на Интернету    Web design: Kreativnije.com