Momo Milojkov-Bećar

Momo Milojkov zvani Bećar, a pravo ime mu je bilo Dušam Marić, mnoge malovčane da pitamo ko je to i čiji je ne bi znali, a radi se o još jednom poznatom liku ne samo u Malovanu nego, prije svega u Šujici, Kupresu i kupreškim selima kako, pravoslavnim, tako katoličkim i muslimanskim. Oni su ga poznavali po nadimku Bećar dok smo ga mi u Malovanu zvali Momo Milojkov.

Објавио: Zoran Duvnjak, у категорији Приче из Малована, 12.1.2016. 17:16:25

Momo je najstariji sin Marić Milojka i Duvnjak Ruže, kćeri Jeremije, imao je brata Mirka, sestru Jelicu zvana Baja i najmlađeg brata Sinišu. Sjećam se bijaše to 1969. godina proljeće, na našoj njivi u Popradljivici, krčili smo kamenje (trijebili-tribili) moja majka Darinka, Smilja Rađenova, njen sin Mitar zvani Momčilo i Svetko Duvnjak Simin, poče naglo da pada kiša i odjednom sijevnu munja i zagrmi, prepadosmo se mi djeca počesmo plakati majke nas tješe, ne bojte se neće grom da udari u bukvu pod bukvom smo. Nakon izvjesnog vremena iz pravca Janjkića armena začu se pomaganja, plač, nabrajanja-bugarenje. Kiša naglo prestade da pada i mi krenusmo ka narodu koji se okupljao, kada se približismo čujemo neko govori „poginu Milojko, ubi ga grom na motoru“. A Milojko je išao iz Šujice sa svojim mopedom marke „Tomos T-12“ i grom ga pogodi tačno nekoliko stotina metara od njegove kuće, valjali su ga,  zalijevali vodiom, zatrpavali u zemlju, ali nije davao znakove života i nije bilo koristi. Momo je tada bio na osluženju vojnog roka u JNA. Velika žalost, na sahrani bijaše mnogo svijeta, nenadana smrt Milojka, osta iza njega žena i četvoro djece, sirotinje. Na oproštaju od Milojka, koji je radio kao cestar u šumariji kupreškoj, predstavnik preduzeća obeća da Milojkova porodica neće biti zaboravljena, a da će nakon odsluženja JNA, njegov najstariji sin Dušan-Momo biti primljen na Milojkovo radno mjesto.  

Tako i bi, Momu, nakon JNA zaposliše u šumariji na održavanju cesta skupa sa Milojkovim radnim kolegama Brankom Bajilom, Savom Duvnjakom, Mirkom Duvnjakom-Mirišanom. I tako Momo je radio na cesti a uvijek je nešto barkao oko motora i mašina. Nakon izvjesnog vremena oženi se sa Marom Vavan iz Gornjeg Malovana, koju kasnije po Bećaru prozvaše od milja Bećaruša. Izrodiše dvije prelijepe kćerke stariju Milojku, kojoj dadoše ime po djedu i mlađu Olju.

Momo je uvijek volio mašine, bio je samouk bez mašinske škole ali svi u selu su počeli kod njega nositi motorke, a on ih je uvijek popravio, nakon motoriki u selu se počeše kupovati ručne kosačice, koje je imala gotovo svaka kuća i njih je popravljao sa velikim uspjehom. Pročulo se o Momi da zna popravljati motorke i kosačice i u okruženju, najprije u Šujici gdje je često išao kod kuma Ile Barišića zvani Cigo, zatim u Rilić, pa Vukovsko, Ravno, Kupres i okolna sela,  cijeli Blagaj. Znali su Momi dovoziti kosačice iz Bugojna, Donjeg Vakufa, Glamoča i sve je sa velikim uspjehom popravljao. Našu motorku „Jonsereds“, koja je kupljena 1970. i neke i koja je i danas u životu Momo je najbolje znao popraviti. Pošto je imao običaj da često upotrijebi termin bećar za onoga kome ime nije znao, prozvaše njega bećar i tako osta taj nadimak kod Mome do kraja života. Fino je Bećar živio od svoga rada, svakoga ko je dovezao mašinu na popravku dočekao je kao svoga najmilijega, počastio ga rakijicom, pivom a bećaruša bi ponudila kafom a počesto i jelom šta bi se zateklo na trpezi.

I tako sve do nesretnog rata, kada se sve preokrenu, Momo napusti svoje rodno ognjište sa Bećarušom i djecom, te nesretne 1993. godine iznenada se razboli njegova ljubimica, golubica Olja od teške opake bolesti i umrije sa nenapunjenih osamnaest godina, dijagnoza leukemija.Tih godina na Kupresu od leukemije umrije oko desetak sve mladih momaka i djevojaka, većina ih nije ni dvadeset napunila, zašto i kako se pojavi ta nesretna bolest niko ne istraži, da li je uzrok stres, bombardovanje, često granatiranje ili neštio treće vrag li ga znao.

Momo sa mukom u srcu i svojom Marom ode za Srbiju, gdje mu njegova Milojka i zet Mirko Krndija kupiše kuću, živio je, a nije živio u bolu i tugi za svojom Oljom, za svojim Malovanom, za mnogobrojnim poznanicima i prijateljima, svojim bećarima. Tamo u Srbiji i ispusti dušu i bi sahranjen.

I danas se na kupreškoj visoravni prepričava kako je Bećar prije svega bio dobar čovjek nikome nije ništa zlo ni pomislio a kamo li učinio, dobro je popravljao motorke i kosačice, malo koja mu se otela da je nije uspio popraviti,a malobrojni malovčani koji se vratiše u svoj rodni kraj često spomenu Momu kada im se pokvari motorka.

Šta reći, još jedna svojstvena sudbina našega gorštaka, kuprešaka Mome Milojkova-Bećara, neka mu je pokoj duši i laka crna zemlja, a mi koji smo ga poznavali uvijek ćemo ga se sa lijepim uspomenama sjećati.

 

 
 

Ваш коментар на текст:




Поља означена са * су обавезна за унос
Уредници сајта www.malovan.net не одговарају за садржај порука и коментара посјетиоца овог сајта. Уредници задржавају право да поруке и коментаре са увриједљивим, вулгарним и непримјереним садржајем бришу или мијењају. Уколико мислите да је нека од објављених порука или коментара по било ком основу увриједљива за вас, молимо да нас контактирате на адресу info@malovan.net са захтјевом да уклонимо непримјерени текст.

Коментари посјетилаца:

Тренутно нема коментара на овај текст.

Facebook коментари

Текстови из исте категорије:

Јеремија Кикића, 27.10.2018. 17:53:29
Momo Milojkov-Bećar, 12.1.2016. 17:16:25

Најновије на сајту:

Овај сајт је посвећен народу крашног краја и камењара који је кроз вијекове успио остати и опстати на овим просторима, очувати своју вјеру, своје обичаје и традицију, али у далеком свијету многих има којима за родним селом срце пате, и који у Малован често пожеле да се врате, да слободно удахну чари Маловањских лијепих гора и мириса његовог цвјетног поља, снаге буре с Малована, видјети стада небројена, коње вране неседлане равним Купрешким пољем разигране, косце дичне гдје зелену траву косе, и остаје нам само да у мислима често тамо одемо сада, али тамо сада тишина се расула свуда.
Остало нам усамљено само, наше село, наша родна груда, и питамо се дал излази над Малованом сунце и дал су јутра као некад иста. Памтићемо заувијек Малован своје село, Милач ријеку бистру и студену и Малован портал који гаји и чува наш Малован успомену.

© Copyright © 2006-2015. Малован на Интернету    Web design: Kreativnije.com