Autobuska linija Kupres-Sarajevo svaki dan u 06,00 sa Momom Bukaricom, Tadijom i Jovicom

Osamdesetih godina prošlog vijeka mnogi se sa smiješkom na licu prisjećaju i komentarišu  bilo neko lijepo vrijeme, najljepše, možda jeste možda nije... Za mene i moju generaciju, odnosno one rođene 50-tih i 60-tih stvarno bijaše lijepo vrijeme. Moja generacija je završila srednju školu 1980. godine i mahom svi upisasmo fakultete, najviše nas u Sarajevu, manje u Banjaluci, Beogradu,  Zagrebu,  Osijeku. Te ili sljedeće godine, zavisno od toga da li smo išli u JNA, mnogi iz Malovana i krenusmo na studije u Sarajevo, a među njima Anđelka Marić, bila jedan od najboljih učenika u našoj generaciji, Boja Vavan takođe odličan učenik, Jelica Kanlić, Zoran Duvnjak, Mirjana Duvnjak, Bogoljub Duvnjak, Nenad Marić, Rajko Marić je već studirao u Sarajevu kao i Niko Bajilo, dok je Zjajo Milan već završavao, Nikola i Radivoj Duvnjak već završili.

Објавио: Zoran Duvnjak, у категорији Приче из Малована, 17.1.2015. 23:00:00

Osamdesetih godina prošlog vijeka mnogi se sa smiješkom na licu prisjećaju, i komentarišu  bilo neko lijepo vrijeme. Za mene i moju generaciju, odnosno one rođene 50-tih i 60-tih stvarno bijaše lijepo vrijeme. Moja generacija je završila srednju školu 1980. godine i mahom svi upisasmo fakultete, najviše nas u Sarajevu, manje u Banjaluci, Beogradu,  Zagrebu,  Osijeku. Te ili sljedeće godine, zavisno od toga da li smo išli u JNA, najviše nas iz Malovana i krenu na studije u Sarajevo, a među njima Anđelka Marić, bila jedan od najboljih učenika u našoj generaciji, Boja Vavan takođe odličan učenik, Jelica Kanlić, Zoran Duvnjak, Mirjana Duvnjak, Bogoljub Duvnjak, Nenad Marić, Rajko Marić je već studirao u Sarajevu kao i Niko Bajilo, dok je Zjajo Milan završavao, Radivoj i Nikola Duvnjak završili. Sa kupreške opštine tada nas je u Sarajevu bilo stvarno mnogo, samo neke od njih ću nabrojati, jer se svih sigurno neću sjetiti, neka se ne naljute, Svetozar Bojanić, Hamdija Mešan, Jagoda Radić, Tanja, Mirjana-Manja i Sanja Krstić, Mićo Đurić, Jelena, Siniša i Jaca Karan, Jelena i Zora Kanlić, Josip i Jelena Maleš, Rajko Trifunović,  Ante Smoljo,  Ranko i Miroslav Bojanić, Milivojko i Marko Zubić, Jelica i Rosa Koviljalo, Dragan Vavan, Marko Matić, Gojko Marić, Željko Mijatović ...stvarno nas je bilo mnogo.

Svi mi smo putovali istim autobusom tadašnje firme „Bosna“ Livno, jedne od najjačih u BiH za prevoz putnika, a možda među prvih 10 je bila i u bivšoj nam državi Jugoslaviji, danas ta firma kao i mnoge u BiH više ne postoji, privatizovana a zatim ugašena, dobro poznati recept u ovoj napaćenoj zemlji. Ali da se vratim na autobusku liniju Kupres-Sarajevo koja je kretala iz Kupresa u 06,00 čaosova, a iz Sarajeva u 14,00 i njenu legendarnu i svima nama poznatu postavu, koju smo smatrali kao dio svoje porodice, vozača autobusa Marić Momčila-Momu, zvanog Bukarica iz Rilića i njegovog konduktera Marić Tadiju iz Šemenovaca, oba kršni, oba crne puti, brkajlije, gorštaci plemenita srca, Momo malo stariji Tadija mlađi. Autobus kao u kultnom filmu „Ko to tamo peva“ svako jutro u 06,00 kreće ispred Lašve u Kupresu i uvijek veselo, gotovo do pola se napuni u Kupresu, u Bugojnu primi nove putnike i tako preko Donjeg Vakufa, Travnika, Viteza, Busovače, Kiseljaka gdje bi obavezno odmarao pa do Sarajeva. U Kiseljaku mi studenti bi uglavnom tu pojeli lepinju sa kajmakom koja se, čini mi se odmah pretvarala u krv, toliko je bila ukusna. Posada autobusa na čelu sa Momom uvijek nasmijana, vesela, susretljiva, primala je putnike uz put gdje je god trebalo, mnogi su kao i mi studenti čekali samo taj autobus. Momo je znao lijepo i zapjevati, zasvirati na dvojnice a bio je i dobar guslar, redovno je sa rilićkom ekipom nastupao na manifestaciji Kupreški dani kulture.

Iako je službena boja autobusa ove firme bila plavo bijela,  naš autobus je bio prepoznatljiv, bio je jedini crveno-bijele boje. Momo, šeret šaljivdžija uvijek je imao neke nove dosjetke, šale, zanimljive priče, a Tadija kao nešto ozbiljniji, mada je bio mlađi. Tih osamdesetih godina, koliko je samo taj naš autobus prevezao hrane za studente u Sarajevu, majke bi slale pečenu pilad, pite, sarme, kropmpir, suvo meso, sve su to Momo i Tadija bez ikakvih naknada preuzimali i studentima u Sarajevu uručivali. Nakon što se Tadija oženio i odselio za Vukovar zamijenio ga je Jovica Čolić iz Novog sela koji je nastavio ondje gdje je Tadija stao, uklopio se sa Momom maksimalno.

Kako su godine prolazile, autobus redovno vozio na svjoj liniji, mi studenti lagano smo završavali studije i vraćali se u svoj Kupres, zapošljavali se, počeli formirati porodice, kao da je sa našim stasavanjem i odlaskom iz Sarajeva i Momo izgubio volju ili mu je dosadio ovaj posao pa i on promijeni radno mjesto, krajem osamdesetih pređe na novo radno mjesto vozača u fabriku IGO Kupres, na putničko vozilo u svojstvu vozača direktora, neki kažu da se i on teško navikavao na tako malo vozilo, ali na kraju se navikao.

Osamdesete lagano protekoše, naš autobus prestade voziti za Sarajevo, linija se produži pa polasci krenuše iz Livna, nestade one ljepote, graje, mladih ljudi pred Lašvom, dođoše neka teška vremena sve se izobliči i promijeni, započe nesretni rat. Naš Momo danas penzionerske dane provodi negdje u okolini Bosanskog Broda/Broda u Posavini, ponekad dođe na Kupres u Rilić, prošle 2014.godine ga vidjeh na Kupresu vozi ga neki mlađi momak, a 2015. godine ga sretoh u Kupresu, kada me vidi zaiskri suza u njegovom crnom oku, zahvali se na tekstu, pita gdje nađe sliku crvenog autobusa baš onakvog kakav je bio njegov.Tadija negdje u bijelom svijetu sa porodicom živi, dok Jovica poginu u proteklom, nesretnom ratu. I mi mnogi bivši studenti sa Kupresa rasušmo se po cijelom svijetu, ima nas svugdje, u Kupresu veoma malo, ponekada svratimo do Kupresa, rodnih sela, u rijetkom razgovorima se prisjtimo mladosti, Sarajeva, studentskih dana, mladosti, Mome, Tadije i Jovice našega kupreškog autobusa.

 
 

Ваш коментар на текст:




Поља означена са * су обавезна за унос
Уредници сајта www.malovan.net не одговарају за садржај порука и коментара посјетиоца овог сајта. Уредници задржавају право да поруке и коментаре са увриједљивим, вулгарним и непримјереним садржајем бришу или мијењају. Уколико мислите да је нека од објављених порука или коментара по било ком основу увриједљива за вас, молимо да нас контактирате на адресу info@malovan.net са захтјевом да уклонимо непримјерени текст.

Коментари посјетилаца:

-
simo maric, gornji milanovac, 18.1.2015. 0:00:00

Facebook коментари

Текстови из исте категорије:

Јеремија Кикића, 27.10.2018. 17:53:29
Momo Milojkov-Bećar, 12.1.2016. 17:16:25

НАЈНОВИЈЕ НА САЈТУ::

Овај сајт је посвећен народу крашног краја и камењара који је кроз вијекове успио остати и опстати на овим просторима, очувати своју вјеру, своје обичаје и традицију, али у далеком свијету многих има којима за родним селом срце пате, и који у Малован често пожеле да се врате, да слободно удахну чари Маловањских лијепих гора и мириса његовог цвјетног поља, снаге буре с Малована, видјети стада небројена, коње вране неседлане равним Купрешким пољем разигране, косце дичне гдје зелену траву косе, и остаје нам само да у мислима често тамо одемо сада, али тамо сада тишина се расула свуда.
Остало нам усамљено само, наше село, наша родна груда, и питамо се дал излази над Малованом сунце и дал су јутра као некад иста. Памтићемо заувијек Малован своје село, Милач ријеку бистру и студену и Малован портал који гаји и чува наш Малован успомену.

© Copyright © 2006-2015. Малован на Интернету    Web design: Kreativnije.com