Ђајићи – Зјајићи: Поријекло и вријеме појаве на Купресу

Као што се из самога наслова види, овај материјал о поријеклу Зјајића (старо презиме Ђајићи) писан је уз писмо које је аутор упутио католичком свештенику Господину  Џаји Опату Мирославу, у циљу доказа господин Џаји и доктору Драгановићу да нису у праву када у својој књизи ''Са Купрешке Висоравни'' (изданој 1970. године) хоће да побију констатацију Боривоја Милојевића, изасланика Српске Академије наука, који је 1920. и 1921. године пописао поријекло становништва на Купресу и констатовао да Ђајићи у Г. Маловану потичу из Херцеговине и да су ту од почетка  XVII вијека.

Објавио: Лазо Зјајић, пуковник, у категорији , 10.8.2010. 12:17:57

ЗЈАЈИЋ ЛАЗО-ПУКОВНИК

Прилог уз писмо
Господину
ЏАЈИ Опату МИРОСЛАВУ
Самостан Горица-ЛИВ
ЂАЈИЋИ – ЗЈАЈИЋИ
Поријекло и вријеме појаве на Купресу 

- Мај 1972. година -


НАПОМЕНА

Као што се из самога наслова види, овај материјал о поријеклу Зјајића (старо презиме Ђајићи) писан је уз писмо које је аутор упутио католичком свештенику Господину  Џаји Опату Мирославу, у циљу доказа господин Џаји и доктору Драгановићу да нису у праву када у својој књизи ''Са Купрешке Висоравни'' (изданој 1970. године) хоће да побију констатацију Боривоја Милојевића, изасланика Српске Академије наука, који је 1920. и 1921. године пописао поријекло становништва на Купресу и констатовао да Ђајићи у Г. Маловану потичу из Херцеговине и да су ту од почетка  XVII вијека.

Накнадни материјали о истраживању поријекла Зјајића и њиховој појави на Купресу дописани су материјалима посланим Господину Џаји, а односе се на период од 1972.- 1973. године.

О поријеклу Зјајића још није све истражено, постоје неке контрадикторности, али је неспорно да су се тамо населили у току XVII вијека, само је у питању вријеме да ли је то био почетак тога вијека или нешто касније. На писани траг о  Ђајићима од тог времена још се није наишло.


ПИСАНИ МАТЕРИЈАЛИ О ЂАЈИЋИМА

У Гласнику етнографског музеја на Цетиљу, IV књига – том IV изданом 1964. године /ћирилицом/, објављена је дужа расправа из заоставштине Петра Шобајића , под насловом Корјенићи  у којој Шобајић истражује поријекло династије Бранковића и доказује да косовски Бранковићи потичу из Корјенића у Херцеговини. На страници 162 он говори о роду Мратинаца. Цитирамо шта је Шобајић написао 1928. године:

Мратинци

''Другу групу старих родова који су у доцнијем средњем вијеку живјели у Жупи Врму   чинили су Мратинци, како их називамо према крсном имену које су славили. У Корјенићима их је остало врло мало јер су много исељавани. Оно што о њима саопштавамо углавном су подаци сакупљени од њихових исељеника. У Корјенићима живи само мали број Мратинаца.

 
ЂАЈИЋИ

На питање о поријеклу једини су  ми Ђајићи одговорили да не знају о својој прошлости, а други: ''Веома смо стари ође, а од кад, не знамо''. Слава им је Мратиндан, а прислуга Вел. Госпођиндан. У раније вријеме живели су у Нудолу , одакле су се премакли у Клобук. На жалби Корјенићке раје из половине XVIII вијека налазе се имена Јована, Ђура и Видака Ђајића. Ђајићи с којима сам говорио, нијесу знали предања. Умјели су ми рећи толико да су најпослије у Клобуку живјела три брата – Андрија, Мићан и Симо. Андрија је прешао у Ораховац, Мићан је остао у Клобуку а Симо преселио у Жудојевиће  код Билеће, гдје од њега има 8 кућа. Ови у Жудојевићима броје претке: Ристо /рођен око 1899./, Милутин - Милош – Петар – Пајо, и знају да је Пајо побегао из Корјенића, из села Ораховца, гдје је у свађи око неке долине убио турчина. Према томе, у Жудојевиће је побегао Пајо, како је и Дедијер забележио, а не Симо. У Корјенићима их је четири куће /3 куће у Ораховцу и једна у Радиновом долу у Клобуку/.

Исељавали су у Купрес, Мостар и Фочу'',  /Подвукао ЛЗ/

Шобајић о Ђајићима друго ништа није написао. Једино наводи:
 ''Да у разним крајевима Херцеговине има неколико родова који се рођакају са Ђајићима у Корјенићима и то: Којовићи из Чичева,  Дабовићи у Укшићима у Љубомиру, Мастиловићи у Изгорима под Волујаком, те да сви заједно са Савићима и Гордићима из Посавине чине огранак великог братства Соколовића  које је некада живјело у Корјенићима''.

 
ПРЕДАЊЕ О ПОРИЈЕКЛУ ЂАЈИЋА – ЗЈАЈИЋА НА КУПРЕСУ

Према предању наших старих, сви Ђајићи – Зјајићи на Купресу потичу од једног претка по имену Петра, који се са женом првобитно доселио из источне Херцеговине из котлине ријека Требишњице у Дувањско поље . Након краћег боравка у Дувну, Петар је са фамилијом прешао на Купрешко поље, најпре у Д. Малован . Ту се задржао дужи период времена, па потом прешао у Г. Малован . Узрок напуштања родног краја у Херцеговини, према предању било је убиство неког турског аге-бега, који је захтијевао прву ноћ са тек ожењеном Петровом женом. Петар је имао два сина и то Цветка и Симу.
Долазак из Дувањског поља у Г. Малован

Дакле, према предању Ђајић није из источне Херцеговине непосредно дошао на Купрешко поље, него се у  Дувањском  пољу успут задржао извесни временски период, а долазак на Купрес /најпре у Д. Малован/ такође је био постепен. Првобитно је из Дувна изгонио стоку у Малован на испашу, гдје је изградио љетње пребивалиште /кошару – катун/, а кад је створио услове за зимско становање населио се. Након дужег боравка у Д. Маловану по одобрењу турских власти прешао је у Г. Малован ради подеснијих услова за живот /боље ливаде, оранице, вода није била проблем у току љета па и за мељаву жита имао је млин близу куће/.

Предпоставити је да је Ђајић као младић у старом завичају живио истим животом какав је наставио у Дувну, а доцније на Купрешком пољу и то првенствено бављење сточарством, а потом земљорадњом. Тјерање љети стоке на испашу у планину древни је обичај, а и економска потреба Херцеговаца и Црногораца. Херцеговци из Корјенића обично љети изгоне стада на пашњаке, планине Бијеле Горе . То је добрим дијелом врлетна планина, чији су пашњаци на надморској висини од 1250-1600 м. За тамошње сточаре сасвим је била обична ствар усамљено живјети у тој планини и сретати се са дивљим звијерима и одметницима – хајдуцима. Зато је за Ђајића Купрешко поље, односно предјели око Малована представљало праву благодат са неисцрпним резервама паше, хране за стоку, као и земље за обраду.

Ђајић тамо није био сам, поготово у току љета. Многи дувњани имали су своје катуне за стоку, док предање не казује да ли је још нетко био за стално настањен, и ако се та могућност не искључује. Према предању наши су стари преко 200 година били родбински везани /поготово удајом или женидбом/ за своје земљаке у Шујици и Дувањском пољу. Економске везе такође су биле  значајне, као и вјерски обреди. Па чак  по сјећању покојног оца Стојана  његова бака /односно прабаба Зјајића моје генерације/ била је родом из Дувна ''Дувањска'', дошла је у Горњи Малован негдје око тридесетих година прошлог вијека. Предања, о првобитном насељавању Ђајића у Дувну, начин њиховог изласка у Горњи Малован и родбинске везе са дувњанима сасвим су логичне. Поготово кад се имају у виду истраживања Јевте Дедијера, који констатује да су у Дувањском пољу били насељени многи Срби из источне Херцеговине и да су углавном нестали због помора од куге у другој половини XVIII вијека.

Дакле, Ђајић – Зјајић на Купресу је један од тих Херцеговаца. Његова рана појава, живот, битисање и опстанак у Маловану сасвим су могући и логични ослонцем на те своје земљаке који нису били тако далеко од њега. Значи, Ђајиће - Зјајиће кроз XVII вијек и касније треба посматрати повезано с Шујицом и Дувном, те отпадају све дилеме да ли је могао опстати или није.

 
ШТА СЕ ТАЧНО ЗНА О ЗЈАЈИЋИМА

Сви садашњи Зјајићи у Горњем Маловану потичу од једног предака по имену Стојана. Стојан је имао четири сина и то: Крстана, Лазу, Јову и Милу. За најстаријег сина Крстана зна се да је рођен 1833. године, а за најмлађег Милу 1850. године.

Прадједа мога оца, а мој чукундједа звао се Тодор. Чукундједа мог оца звао се Јован. По предању које се преноси са кољена на кољено даљи преци су: Нико – Цветко – Јован – Ђуро – Симо и Петар Ђајић.

Анализирајући рађање код породице Ђајић – Зјајић кроз XIX и XX вијек, може се констатовати да просјечно временско раздобље од једног кољена /паса/ до другог износи преко тридесет година. Према томе, прадједа Стојан могаo је бити рођен у периоду 1800. – 1805. године, чукундједа Тодор 1770. – 1775. године, чукундједа мог оца Јован 1740.-1745. године. Ако се исти временски критериј примјени на остале претке испада да би Петар могао бити рођен у четвртој деценији XVI вијека, што се у основу поклапа са предањем о старости Ђајића и времену њихове појаве на Купресу.

О другој лози Ђајића која је до II Свјетског рата живјела у Горњем Маловану, а њен посљедњи изданак Симо Зјајић  сада живи у Беговом селу код Купреса, знамо слиједеће податке. Симо је рођен 1907. године. Његов отац Јово умро је од Шпанске грипе 1918. године. Имао је дједа Нику који је умро 1937. године у 90. години живота. Отац Никин звао се Симо и савременик је мога прадједа Стојана /рођен око 1800. године/. Покојни Нико Зјајић звани ''Грцо'' /имао је оштећење гласне жице и тешко је говорио/, обзиром да је дуго живио знао је многа предања о нашим старима, од којих нажалост ништа није записано, али сам доста тога лично запамтио . На питање које смо сродство тврдио је /а то зна и његов унук Симо као и ми остали/ да је он и мој дједа Лазо /старији од њега око 10 година/ пето кољено. Што значи да нам је заједнички предак рођен у Горњем Маловану почетком XVIII вијека.

О трећој лози Зјајића, која је изумрла почетком овог вијека мало се зна. Њени последњи изданци билу су Ђуро звани ''Гуго'', он није имао мушких потомака /имао је пет кћери/, умро је пред Први свјетски рат и Зјајић Јевто био је нежења, умро је у току Првог свјетског рата. Њих двојица су била од два брата дјеца. Покојни отац није знао њихове даљње претке. Једино је тврдио да је то лоза која се још више по крвној вези удаљила од нас него напријед наведеног Нике.

За Зјајиће у село Благају код Купреса Б. Милојевић је тачно констатова да потичу из Горњег Малована, као и вријеме доласка у Благај  /1890. године/.

Прадједа ових Зјајића звао се Сава. Он се компромитовао због јатаковања са хајдуцима у првој половини XIX вијека и посвађао са неким чланом породице Гламочког Бега чије су посједе Зјајићи држали у Хрбинама / о томе касније /. Свађа је настала због неких међусобних дуговања и потраживања. Услед компромитовања у јатаковању са хајдуцима и наведених међусобних оптужби због дуговања. Сава је морао бјежати. Иза себе је оставио жену и мушко дијете по имену Миле. Миле је опет имао сина Саву и од његова потомка потичу Зујајићи у Благају. Ближе сродство њихово за Зјајићима у Горњем Маловану је непознато. Према казивању покојног оца Стојана поближе су у крвној вези са Симом Зјајићем него са нама.

У селу Растичеву код Доњег Вакуфа имају двије куће Зјајића. Према њиховом предању потичу из Горњег Малована а да су тамо још од турског факта. Предпоставља се да су потомци напријед наведеног Саве, који побјеже због јатаковања са хајдуцима и свађе са бегом, јер колико се зна других исељеника Зјајића из Горњег Малована није било .

Према казивању наших старих, а и анализом кроз прошлост може се констатовати да у роду Ђајића – Зјајића никад није прошло временског раздобља да нетко од потомака није имао име Јован, Симо, Ђуро и Нико. Цветко се губи још у XVII вијеку. Име Стојан појављује се од завршетка Кандиског рата и стално је присутно. Вјероватно је то резултат популарности Јанковић Стојана који је Ђајићима и те како био познат. Тодор и Сава такође су чести. Може се рећи да су та имена настала у новој средини под  утицајем Гламоча и Босанске Крајине. Јован, Цветко, Симо и Нико су имена која су вјероватно уобичајена била још у старом завичају. Интересантно је да се име Петар не појављује уопште и ако тврде да је то предак свију, који је побјегао из Херцеговине.
Помори од куге

Према предању Ђајиће је много пута куга косила. Казује се о два страшна помора у XVIII вијеку. У првом /вјероватно оно из четрдесетих година тог вијека/ од око двадесеторо чељади помрла је једна четвртина, док је у другом /осамдесетих година/ од преко двадесеторо чељади помрло више од половине. Последњи помор био је страшан. Породично стабло је нарушено, оно се не развија кроз цијели XIX вијек, него чак стагнира. Многе фамилије чији је подмладак страдао изумрле су и о њима се скоро ништа не зна. Види се да се у XIX вијеку развијају свега двије до три лозе.

Ђајићи се иначе нису много размножавали , а страдање породичног стабла од куге изазвало је тешке последице и објашњава чињеницу да сви који живимо у Горњем Маловану потичемо од једног претка рођеног почетком  XIX вијека и ако су се наши стари тамо појавили 200 година раније. Услед помора од куге код њих су се појавили уговореници /домазети/, усвојеници и доста најамника. Иначе били су се издијелили на три до четири фамилије у другој половини XVIII вијека, да би поново након помора преживјели основали заједничко домаћинство ради лакшег привређивања и опстанка у суровим Купрешким условима.

 
НАЈАМНИЦИ И УСВОЈЕНИЦИ

Ђајићи су до половине XIX вијека били доброг имовног стања /о томе касније/, зато су код њих радили многобројни надничари – косци и купилице, држали су доста најамника – чобана, а неке су најамнике усвајали послије другог помора од куге у XVIII вијеку. О најамницима се зна доста од конца XVIII вијека  до половине XIX вијека, док се за ранији период не зна и ако их је сигурно било.

Негдје од осамдесетих година XVIII вијека до почетка XIX вијека зна се за неког Шкрбића Јована, родом из Гламоча који се истицао ваљаношћу у чувању и гајењу оваца.

Почетком XIX вијека појављује се најамник из Пролошке Драге код Имотског по имену Мишковић Перо. То је био паметан човјек вриједан и добар домаћин, те га Ђајићи оженише дјевојком чији су родитељи помрли од куге и усвојише га, а он промијени пријашње породично име Мишковић и поче се звати Ђајић, задржавши своју славу Светога Јована. Перо је имао сина Јевту, Јевто Јову, а Јово опет Перу . Овај последњи Перо је настрадао у педесетим годинама живота 1942. године за вријеме покоља и палења Горњег Малована од стране усташке војске , иза себе није оставио потомка.

Други најамник такође из Пролошца, дошао је код Ђајића негдје половином четврте деценије XIX вијека. Звао се Мишковић Јован, имао је надимак ''Ојван''. И он се оженио од Ђајића, али није усвојен нити се уговорио. Умро је 1911. године у 93. години живота. Имао је сина Саву који је умро 1935. године у 85. години живота. Саво је имао пет синова од којих је већина настрадала у току Другог свјетског рата, /о томе посебно/, тако да данас од оба наведене Мишковића нема потомка који живе у Горњем Маловану.

Ђајића најамник Мишковић Јован ''Ојван'' један је од њихових чобана за којег су везана многа казивања и предања, а има и данас доста живих савременика који га памте и познају. То је био прави горостас, висок преко два метра, широких плаћа и дивовске снаге, био је неустрашив и својевољан.
Из Хрбина би често сам долазио зими у село на прело, пјешачећи у једном правцу 18 км. Кад би се у нека доба ноћи тај џин појавио међу прелџије изронивши из Купрешке љуте зиме, заврнутих уз руке рукава, са објешеним леденицама низ брке и обрве, настао би тајац и страхопоштовање присутних. Након  неколико сати проведених на прелу опет би сам нестао у ноћи и мећави, да би наставио пјешачење до оваца и кошара одакле је и дошао. Причају како се некад Јовану омакла сјекира са гране, крешући овцама четину и направила му рану на шији, која је ''била дубока за два прста''. Јован за рану није марио, него би без икаквог мелема и завоја силазио на прело, а на његовом дебелом врату би се ''бијелила ничим незаштићена рана''.

Последњи Ђајића најамник у првој половини XIX вијека био је Бајило Ђуро, родом из околине Ржаног. Побјегао је из Далмације да неби служио у Аустро-Угарској војсци. Код Ђајића је дошао половином пете деценије XIX вијека, а сада има своје потомке у Горњем Маловану.

Битно је запазити да Ђајићи најамнике и усвојенике обезбјеђују углавном преко Дувна.

Б. Милојевић у опису Г. Малована наводи да има ''једна кућа Мишковића у долини '', да је ''Мишковић родом из Пролошца код Имотског. Њихов прадјед се ''уговорио'' у Ђајиће почетком XIX вијека''. Овдје Б. Милојевић прави грешку. Он тачно описује вријеме појаве првог Мишковића који се уговорио, али у његовом приказивању замењује га са овим другим који је касније дошао, није се уговорио нити је промијенио породично име. Док се први уговореник губи и приказује га као Ђајића. Он у опису положаја, насеља у Горњем Маловану наводи: ''Северно од Ђајића кућа је ниска коса, па затим плитка депресија у којој су куће Канлића 2, Шимића 2, Пазидржака /читај Пољичака/ 2, Ђајића 1 итд''. Е тај Ђајић је прави уговореник Мишковић, а опис насеља односи се на засеок Ћемалић /В. Б. Милојевић Купрешко, Вуковско, Равно и Гламочко поље стр. 92/.

 
ТРАГЕДИЈА МИШКОВИЋА

Као што је напријед наведено Саво Мишковић је имао пет синова. Сви су трагично завршили, изузев најстаријег у току и послије  Другог свјетског рата. И ако се удаљујем од основног питања, ипак ћу описати њихову трагедију. Саво је био убоги сиромах, није имао ништа. Његова кућа је била једина сламом покривена све до 1937. године. Он и његова жена одхранили су дјецу углавном радећи као надничари и просећи. Ипак њихови синови Данило, Алекса, Душан, Илија и Перо били су кршни и веома развијени. Данило је отишаоу Београд одмах иза Првог свјетског рата, настанио се у Земуну, оженио Њемицом и тамо стално остао, има једно мушко дијете. Алекса се оженио из Семизоваца 1933. године и тамо одселио. Погинуо је 1945.  године у Четничким формацијама. Има једног сина који живи у селу Средња код Сарајева. Душан је имао калајџијски занат. Убијен је од стране Усташа у Бугојну 1941. године . Илија је био у заробљеништву у Њемачкој у току Другог свјетског рата. По повратку настанио  се код женине родбине у селу Подгреда код Ливна. Погинуо је 1946. године за вријеме ликвидације Четничке групе Давида Марића и Ђоке Пожина. /Народна милиција са Четницима је водила борбу у близини Илијине куће, том приликом Илија је страдао /.  Није  оставио  мишког потомства.  Најмлађи  Перо  погинуо  је 28. јуна 1942. године као борац НОР-а у одбрани Горњег Малована. Није био ожењен.

 
ЂАЈИЋА ГРОБЉЕ

По доласку у Горњи Малован, не затекавши Православце, а ни друге становнике, Ђајићи су основали сопствено гробље, у које су сахрањивали умрле преко двјеста година. Гробље се налази сјеверно од Катануше, на према сјеверу испупченом дијелу косе која се од падина планине Малована спушта од запада на истог до саме цесте Купрес – Шујица, те путницима који долазе са југа заклања видик према селу. Оно се зове ''Старо гробље''. Односно, по њему је читава коса добила име. Тек у првим деценијама  XIX вијека појавом више Православаца у селу Ђајићи су напустили своје гробље /по прилици прије 140-150 године/ и почели се са осалим сахрањивати у садашњем Православном гробљу источно од села код цесте /преко пута бившег млина на понору/. У вези тамошњих гробља неке су ствари интересантне, те их треба објаснити.

Заправо, Ђајић је затекао у Горњем Маловану гробље становника који су ту живјели у пред-турском периоду. То је вјероватно Католичко гробље. Оно уствари представља центар садашњег  Православног гробља, а груписано је око усамљеног стећка. Гробље је по свему судећи било лијепо уређено, имало је доста споменика – крстова. Ђајић није хтио да настави сахрањивање својих умрлих у затеченом гробљу, вјероватно из вјерских разлога и другачијег обичаја у начину сахрањивања, него је основао сопствено на унапријед описаном мјесту.

Досељавањем Католика у село у провој половини  XVIII вијека, ни они нијесу наставили  са сахрањивањем  у бившем  гробљу,  него су  основали и то 60-80 метара јужно од бившег гробља, групишући га  око 4-5 стећака. Кад су напустили ово гробље и основали садашње /на брду Рустине југоисточно од засеока Ћемалић/ није познато, а вјероватно у првим деценијама XIX вијека или можда још и раније. Заправо, сматрам да су напустили наведено гробље у оном периоду кад су одатле одселили Чолићи, Вучковићи /Вучци/ и други, а појавили се  Православци, те су засеоци дефинитифно формирани /''Ћемалић '' Католици, а ''Хришћанско село'' Православци/. Вјероватно им је било нелогично да Католичко гробље буде испред засеока православаца, зато су основали ново у близини свога зесеока на брду Рустине.

У вријеме досељавања Вавана  у село на бивши појед Вучка, површ косе на коме се налазило Ђајића гробље била је већ испуњена гробовима, његово даље ширење није било подесно, поготово за више становника и родова. Ново досељеници  и то најпре Вавани тражећи рјешење за гробље, вјероватно привучени подесношћу локације горбља из предтурског периода , а узимајући у обзир да су Католици напустили своје, које је било у непосредној близини тога, почели су се први сахрањивати у садашњем Православном гробљу потом  су Ђајићи  напустили своје. Ивази, Деспенићи и Бајило по доласку такође се ту почели сахрањивати, те је на тај начин основано заједничко гробље за све тамошње Православце.

Може се закључити да су сва помијерања и оснивања садашњих гробаља се десила у исто вријеме, односно у кратком временском раздобљу и сигурно су повезана са дефинитивним формирањем насеља са садашњим саставом становништва.

Ђајића гробље давно је напуштено па је већ и заборављено. О њему се нико није старао, а није било ничим обезбјеђено /уосталом као и данас већина тамошњих православних горбља/. Стари Ђајићи су својевремено били доброг имовног стања, водили су рачуна о уређењу гробља, те је на њему некада било доста споменика, али је то брзо пропало и уништено. Између последња два Свјетка рата налазило се још 5-6 споменика камених крестова, од којих је један био масиван, а остали су били обичне величине. Данас нажалост  тих споменика више нема, и ако су 2-3 била преосала од последњег рата. Сјећам се да сам као младић, кад ме пут наносио поред тих споменика разгледао их, подстакнут усменим предањима да су се у том гробљу сахрањивали наши стари. Сваки је споменик имао натпис. Захваљујући томе што сам учио црквено-совенски могао сам на свим обичним споменицима прочитати да припадају Ђајићима, али се само са једном могло јасно прочитати Ђајић Јован, година рођења датирала је из прве половине XIX вијека, а умро је 1807. године. Остали споменици били су старији. Односно више нагрижени зубом времена. Без стручне анализе тешко се моло прочитати име, вријеме рођења и смрти покојника. Монументални споменик био је до неког порозног камена највише нагрижен зубом времена, трагови натписа су постојали на њему, али се нијесу могли прочитати. Обични споменици били су од меканог камена, истог онаквог од каквог се и сада код нас наручују из Дувна. Према томе предпоставити је да су и Ђајићи споменике добављали из Дувна и у том погледу били су везани за Дувањски крај. С друге стране захваљујући крхости камена релативно су брзо пропадали.

На мој захтјев у Ђајића гробљу пребројани су гробови у јануару 1972. године. /Бројање је извршио Зјајић Недељко, службеник  из СО Купрес  и Иваз Диоган, земљорадник из Г. Малована/. Избројано је 40 појединачних гробова, нормалне величине и 5 породичних гробница. Породичне гробнице на овом Ђајића гробљу јединствене су на Купресу из ранијег периода. Оне су величине 2 x 2 м. У последње вријеме почели су се тамошњи становници питати откуд тако велике гробнице. Било је мишљења да су то гробови чељади која су изумрла у масовним епидемијама. Међутим, обзиром да се налазим већ дужи период времена на служби у Херцеговини и Црној Гори, те крстарећи теренима са војском, сасвим сам нехотично примјетио да су велики гробови на старом Ђајића гробљу у Г. Маловану идентични са породичним гробницама у западној Црној Гири и источној Херцеговини, односно Корјенићима. Породичне гробнице /или велики гробови како их на Купресу зову/ налазе се на центру површи косе и представљају центар гробља, а отпада предпоставка да су то гробови помрлих у великим епидемијама.

Породичне гробнице су не испитане. Према казивању Зјајића Недељка и Иваз Диогана на тим се гробницама познају испусти са прочеља, који су служили вјероватно за отварање гробница са стране ради сахране накнадно умрлих. Ако је њихово казивање тачно онда се не може једноставно утврдити колико тамо има сахрањених.

На основу разматрања старога Ђајића гробља, може се донијети неколико логичних закључака:

1.    Ђајић се збиља давно појавио у Г. Маловану. Под предпоставком да се у сваком појединачном гробу налази сахрањен само један покојник, а у породичним гробницама по два, тамо је сахрањено 50 особа, не рачунајући новорођенчад /дјечији гробови се већ не познају, сви избројени су нормалне величине/. Толико је сахрањено до прових деценија XIX вијека, што није мало  од једнога, односно два претка за два вијека, узимајући у обзир да се иначе нијесмо много размножавали. Дакле, Б. Милојевић је тачно обавијештен о доласку Ђајића у Маловану – почетком XIX вијека и он је тачно записао у својој монографији.

2.    Идентичност начина сахрањивања  Ђајића са обичајима у Корјенићима и  западној Црној Гори иде у прилог предању да је предак отуда доселио.

3.    Предак Ђајића – Зјајића није се пуно успут задржавао од Херцеговине до Купреса. Значи, нијесу се у Г. Маловану појавили даљи потомци онога који је пошао и Корјенића, него он лично или ближи потомци који нијесу били заборавили обичаје из старог завичаја. То потврђује идентичност у начину сахрањивања у провом периоду по доласку у Г. Малован.

 
ЈОШ О ТАМОШЊИМ ГРОБЉИМА

За католичко гробље које су најприје основали досењеници у провој половини XVIII вијека, не може се ништа одређеније казати о величини о бројности гробова. Знам сигурно да су бројнији гробови на старом Ђајића гробљу. Са друге стране, католичко гробље се налази на земљишту са дебљим слојем хумуса, те су многи гробови већ урасли у земљу и за њих се такорећи не зна. На вом гробљу било је споменика до II Свјетског рата да ли сад има није ми познато. Тврдим да је био један спомених на натписом Анђа Токић, а колико се сјећам било их је са натписима Вучковића и Чолића.

Гробља које су Ђајићи затекли, по доласку у Г. Малован /у центру садашњег православног гробља/ сматрам да је католичко, али се не може тврдити док се неби испитало. Шетајући по том гробљу прије три - четири године /без помисли и намјере да нешто испитујем/ колико се сјећам споменици су постављени на западној страни гробова. Натписи на споменицима који су релативно још читљиви су црквено- словенски или сличним писмом.

Тешко је да ма што одређено кажем колико је било споменика на том гробљу. Мислим да их је до Другог свјетског рата било бар 15, а можда и више од 20. Гробље је страдало у току рата, јер је често пута у борбама служило за заклоне, а било је и вандалског односа према споменицима. Међутим, мислим да има још 4-5 споменика који би се могли прочитати. Требало би на ово скренути пажњу научне јавности док још није сасвим касно. Преко тих споменика сигурно би се нешто више дознало о насљедницима Малована из пред-турског или раног турског доба. Споменици су до сада остали анонимни зато што су ''скривени'' гробљем садашњих становника. Истина то их је сачувало све до последњег рата, тако да ни један није био пропао, али је рат као што рекох много уништио.

Стари Зјајићи су сачували предање, да су се раније сахрањивали у како би то обично казивали ''нашем православном старом гробљу''. Ово казивање било је уопштено, добивао се дојам као да је тамо било још православаца. Међутим, књига СКВ и аналитички извршена монографија стварно доказује да их није било, то је сад тек постало јасно, да је Ђајића гробље ничије друго него њихово.

Према казивању познавалаца вјерских обичаја у Корјенићима, по старој религиозној традицији свака фамилија иоле бољег материјалног стања прави породичне гробнице, а ако то не може сахрана се обавља у обичне гробове све док материјалне прилике не омогуће израду породичних горбница. Гробови и гробнице остварају се за накнадно сахрањивање, с тим што се породичне гробнице, ако су подешене, отварају без обзира колико је времена прошло од сахране претходно умрлог, а гробови тек након проласка 8 година. Да ли су Ђајићи  отварали гробове, односно породичне гробнице, не зна се. Према магловитом предању /које ми је мало остало у сјећању/ од покојног стрица Тодора  Ђајића су на старом гробљу отварали породичне гробнице. Стриц је казивао /по предању које је он слушао/ како се цијенило по костима покојника /да ли су бијеле, жуте или слично/ о загробној срећи умрлог итд. Према томе, не може се тачно утврдити колико покојника има сахрањених у Ђајића гробљу на основу сад идентификованих гробова и породичних гробница.

Преци које памтим узгред су преносили предања и казивања о старом гробљу, али нису никада ништа предузели да се оно колико толико чува, нити су пак водили рачуна о споменицима, те ни младим генерацијама нијесу остављали у аманет нешто у том погледу. Није тамо никад нико ишао с намјером да нешто погледа или покаже. Ђајићи су половином XIX вијека нагло осиромашили и добива се дојам да су се услед сиромаштине, како то код нас кажу ''сами са собом забавили'' па им није било ни до чега, камоли до гробља. С друге стране треба имати на уму да је у Маловану био потпуни аналфабетизам све до отварања основне школе 1927. године. Зато се тешко може тврдити да је неко читао натписе на тим споменицима све до моје генерације. Лично сам збиља чишће пута читао их до Другог свјетског

рата. Данас бити споменици једино представљали драгоцјени писани траг у дубоку прошлост рода Ђајића, али их нажалост више нема тамо.

 
ПРОМЈЕНА ПОРОДИЧНОГ ИМЕНА

Данашњи Зјајићи на Купресу, по сигурном предању наших старих звали су се првобитно Ђајићи. На презиме, поријекло и углед који су уживали били су поносни. Важили су за ''Кољеновиће'' како се то говорило за угледне родове. За промјену презимена нијесу имали никакве воље, потребе нити пак повода, али се то ипак десило. Према предању двојност породичног имена почело је веома давно, можда чак одмах по доласку на Купрес, а најкасније у XVIII вијеку. Колико се може по предању процијенити Турци су Ђајића почели из неких разлога називати искривљеним презименом подругљиво Зјајо – Зјајић. Буквално преведено то је онај тко зја – виче. Можда су Ђајићи стварно доста викали да би одагнали дивље звијери и ублажили усамљеност која их је окруживала око 130 година, јер у том периоду нијесу имали ближих комшија од десетину километара у наоколо те су Турцима на тај начин дали повода. Ђајићима изгледа није много сметало што их Турци називају искривљеним презименом. Они су се упорно држали свога правог презимена. То потврђује и последњи споменик подигнут почетком XIX вијека. Међутим, турски извор презимена почео је ипак да преовладава и да кмета почињу звати досељеници у XVIII вијеку аналогно турском жаргону, па је на основу тог назива уведен у администрацију.

Друга предпоставка је да је двојност презимена почела доласком досељеника у XVIII вијеку и појавом латинице. Можда је неки писар грешком у писању Ђајић или преводу са црквено-словенског прво слово ''Д'' замијенио са ''З'' па је  испало Зјајић и тако  настављено, те  су  их у писаној  кореспонденцији  називали Зјајићима, а кмет је и даље упорно се представљао старим презименом, све док се сами нису почели колебати и повињавати службеном називу. То потврђује случај исељеника код Д. Вакуфа који су тамо дошли у првој половини XIX вијека и представили се Зјајићи. Писмена кореспонденција сигурно није била толико честа и значајна све до Аустро- Угарске окупације те јој Ђајићи нијесу ни поклањали пажње, али  у нову администрацију уведени су под презименом Зјајићи и тиме је било све свршено. Како кажу ''кмет се није могао звати како он хоће, него како му позивке пишу''. Ипак су стари у усменом саопштавању презимена представљали се Ђајићима. Последњи такав покушај учињен је 1921. године када су се правим презим

 

Текстови из исте категорије:


Најновије на сајту:

Јеремија Кикића, 27.10.2018. 17:53:29
15. Kупрешки сабор, 20.10.2018. 8:23:05

Овај сајт је посвећен народу крашног краја и камењара који је кроз вијекове успио остати и опстати на овим просторима, очувати своју вјеру, своје обичаје и традицију, али у далеком свијету многих има којима за родним селом срце пате, и који у Малован често пожеле да се врате, да слободно удахну чари Маловањских лијепих гора и мириса његовог цвјетног поља, снаге буре с Малована, видјети стада небројена, коње вране неседлане равним Купрешким пољем разигране, косце дичне гдје зелену траву косе, и остаје нам само да у мислима често тамо одемо сада, али тамо сада тишина се расула свуда.
Остало нам усамљено само, наше село, наша родна груда, и питамо се дал излази над Малованом сунце и дал су јутра као некад иста. Памтићемо заувијек Малован своје село, Милач ријеку бистру и студену и Малован портал који гаји и чува наш Малован успомену.

© Copyright © 2006-2015. Малован на Интернету    Web design: Kreativnije.com