Становништво

У овом дијелу сајта можете сазнати више информацијама о малованским породицама,  одакле потичу, које дијелове Малована насељавају или су насељавали, те које славе обиљежавају.

У овом дијелу сајта можете сазнати више информацијама о малованским породицама,  одакле потичу, које дијелове Малована насељавају или су насељавали, те које славе обиљежавају.
Обухваћена су сљедећа презимена: Бајило, Ваван, Деспинић, Дувњак, Зјајић, Иваз, Канлић, Колоња, Марић, Машић и Рађен...

 

Мишковић

Засеок:

Деспинићи

Поријекло:

"Почетком XIX вијека појављује се најамник из Пролошке Драге код Имотског по имену Мишковић Перо. То је био паметан човјек вриједан и добар домаћин, те га Ђајићи оженише дјевојком чији су родитељи помрли од куге и усвојише га, а он промијени пријашње породично име Мишковић и поче се звати Ђајић, задржавши своју славу Светога Јована. Перо је имао сина Јевту, Јевто Јову, а Јово опет Перу[1]. Овај последњи Перо је настрадао у педесетим годинама живота 1942. године за вријеме покоља и палења Горњег Малована од стране усташке војске[2], иза себе није оставио потомка.

 

Други најамник такође из Пролошца, дошао је код Ђајића негдје половином четврте деценије XIX вијека. Звао се Мишковић Јован, имао је надимак ''Ојван''. И он се оженио од Ђајића, али није усвојен нити се уговорио. Умро је 1911. године у 93. години живота. Имао је сина Саву који је умро 1935. године у 85. години живота. Саво је имао пет синова од којих је већина настрадала у току Другог свјетског рата, /о томе посебно/, тако да данас од оба наведене Мишковића нема потомка који живе у Горњем Маловану.

 

Ђајића најамник Мишковић Јован ''Ојван'' један је од њихових чобана за којег су везана многа казивања и предања, а има и данас доста живих савременика који га памте и познају. То је био прави горостас, висок преко два метра, широких плаћа и дивовске снаге, био је неустрашив и својевољан.



[1] Ђајић – Мишковић Перо живио је у засеоку Ћемалић од 1925. године, потом је прешао у засеок Анови и ту остао до трагичне погибије 1942. године.

 

[2] За вријеме борби за ослобођење Ливна концем јула и почетком августа 1942. године, усташка војска се пробила од Купреса до Борове Главе 28. јула и том приликом до темеља спалила село Горњи Малован, побивши 82 њихова становника или око 30% српског живља, искључиво жена, дјеце и стараца.

 

 

Из Хрбина би често сам долазио зими у село на прело, пјешачећи у једном правцу 18 км. Кад би се у нека доба ноћи тај џин појавио међу прелџије изронивши из Купрешке љуте зиме, заврнутих уз руке рукава, са објешеним леденицама низ брке и обрве, настао би тајац и страхопоштовање присутних. Након  неколико сати проведених на прелу опет би сам нестао у ноћи и мећави, да би наставио пјешачење до оваца и кошара одакле је и дошао. Причају како се некад Јовану омакла сјекира са гране, крешући овцама четину и направила му рану на шији, која је ''била дубока за два прста''. Јован за рану није марио, него би без икаквог мелема и завоја силазио на прело, а на његовом дебелом врату би се ''бијелила ничим незаштићена рана''.

 

Последњи Ђајића најамник у првој половини XIX вијека био је Бајило Ђуро, родом из околине Ржаног. Побјегао је из Далмације да неби служио у Аустро-Угарској војсци. Код Ђајића је дошао половином пете деценије XIX вијека, а сада има своје потомке у Горњем Маловану.

 

Битно је запазити да Ђајићи најамнике и усвојенике обезбјеђују углавном преко Дувна.

 

Б. Милојевић у опису Г. Малована наводи да има ''једна кућа Мишковића у долини '', да је ''Мишковић родом из Пролошца код Имотског. Њихов прадјед се ''уговорио'' у Ђајиће почетком XIX вијека''. Овдје Б. Милојевић прави грешку. Он тачно описује вријеме појаве првог Мишковића који се уговорио, али у његовом приказивању замењује га са овим другим који је касније дошао, није се уговорио нити је промијенио породично име. Док се први уговореник губи и приказује га као Ђајића. Он у опису положаја, насеља у Горњем Маловану наводи: ''Северно од Ђајића кућа је ниска коса, па затим плитка депресија у којој су куће Канлића 2, Шимића 2, Пазидржака /читај Пољичака/ 2, Ђајића 1 итд''. Е тај Ђајић је прави уговореник Мишковић, а опис насеља односи се на засеок Ћемалић /В. Б. Милојевић Купрешко, Вуковско, Равно и Гламочко поље стр. 92/.

 

ТРАГЕДИЈА МИШКОВИЋА

 

Као што је напријед наведено Саво Мишковић је имао пет синова. Сви су трагично завршили, изузев најстаријег у току и послије  Другог свјетског рата. И ако се удаљујем од основног питања, ипак ћу описати њихову трагедију. Саво је био убоги сиромах, није имао ништа. Његова кућа је била једина сламом покривена све до 1937. године. Он и његова жена одхранили су дјецу углавном радећи као надничари и просећи. Ипак њихови синови Данило, Алекса, Душан, Илија и Перо били су кршни и веома развијени. Данило је отишаоу Београд одмах иза Првог свјетског рата, настанио се у Земуну, оженио Њемицом и тамо стално остао, има једно мушко дијете. Алекса се оженио из Семизоваца 1933. године и тамо одселио. Погинуо је 1945.  године у Четничким формацијама. Има једног сина који живи у селу Средња код Сарајева. Душан је имао калајџијски занат. Убијен је од стране Усташа у Бугојну 1941. године[1]. Илија је био у заробљеништву у Њемачкој у току Другог свјетског рата. По повратку настанио  се код женине родбине у селу Подгреда код Ливна. Погинуо је 1946. године за вријеме ликвидације Четничке групе Давида Марића и Ђоке Пожина. /Народна милиција са Четницима је водила борбу у близини Илијине куће, том приликом Илија је страдао /.  Није  оставио  мишког потомства.  Најмлађи  Перо  погинуо  је 28. јуна 1942. године као борац НОР-а у одбрани Горњег Малована. Није био ожењен.



[1] Августа 1941. године Усташе су без икаквог повода убиле девет одраслих мушкараца из Горњег Малована, које су ухватили на путу или јендоставно одвели са ливаде и то : Мишковић Душана, Ивазе Марка и Јову – Јоју, Вавана Милутина и Момира / браћа /, Марка и Луку / браћа /, Митра / званог ''Глигац'' / и Ваван Љубу калајџију.

 

 

НАЈНОВИЈЕ НА САЈТУ::

Јеремија Кикића, 27.10.2018. 17:53:29
15. Kупрешки сабор, 20.10.2018. 8:23:05

Овај сајт је посвећен народу крашног краја и камењара који је кроз вијекове успио остати и опстати на овим просторима, очувати своју вјеру, своје обичаје и традицију, али у далеком свијету многих има којима за родним селом срце пате, и који у Малован често пожеле да се врате, да слободно удахну чари Маловањских лијепих гора и мириса његовог цвјетног поља, снаге буре с Малована, видјети стада небројена, коње вране неседлане равним Купрешким пољем разигране, косце дичне гдје зелену траву косе, и остаје нам само да у мислима често тамо одемо сада, али тамо сада тишина се расула свуда.
Остало нам усамљено само, наше село, наша родна груда, и питамо се дал излази над Малованом сунце и дал су јутра као некад иста. Памтићемо заувијек Малован своје село, Милач ријеку бистру и студену и Малован портал који гаји и чува наш Малован успомену.

© Copyright © 2006-2015. Малован на Интернету    Web design: Kreativnije.com