Балада „Шуичкиња Мара" или „Грађа за леп српски роман"

Два пута у размаку од једне деценије: 1829. и 1838. године, на два поприлично удаљена краја на просторима где је тада живео српски народ, на Космају у Шумадији н у Сињу у Далмацији, Вук Караџић се срео са једним истоветним народим мотивом. Два момка се истовремено заљубљују у једну девојку, а она воли обојицу и не може да се одлучи кога да изабере. Онда све троје налазе решење. Договоре се да се девојка попне на врх планине, а да они остану испод планине и да, кад им девојка да знак, потрче, па ко први стигне до циља — девојка ће бити његова. Трка се трагично завршава. Заљубљена срца двојице младића не успевају да издрже паклени напор трке уз стрмину и падају мртви, један надомак циља, а други на циљу. Ни девојка у том тренутку не може да поднесе несрећу која се неочекивано догодила, а којој је она била узрок, па се истог тренутка убија.

Објавио: Јово Бајић, у категорији , 18.7.2010. 22:00:00

Два пута у размаку од једне деценије: 1829. и 1838. године, на два поприлично удаљена краја на просторима где је тада живео српски народ, на Космају у Шумадији н у Сињу у Далмацији, Вук Караџић се срео са једним истоветним народим мотивом. Два момка се истовремено заљубљују у једну девојку, а она воли обојицу и не може да се одлучи кога да изабере. Онда све троје налазе решење. Договоре се да се девојка попне на врх планине, а да они остану испод планине и да, кад им девојка да знак, потрче, па ко први стигне до циља — девојка ће бити његова. Трка се трагично завршава. Заљубљена срца двојице младића не успевају да издрже паклени напор трке уз стрмину и падају мртви, један надомак циља, а други на циљу. Ни девојка у том тренутку не може да поднесе несрећу која се неочекивано догодила, а којој је она била узрок, па се истог тренутка убија.

Предање забележено на Космају и песма записана у Сињу, и све касније варијанте ове песме, имају заједничку основу — трка се одиграва уз планину Малован, а узвишење са тим именом постоји и на Космају и на Купрешкој висоравни. На имењацима, на космајској и на купрешкој планини помињу се и гробови у којима су сахрањена два младића и девојка.
Први пут своју заокупљеност трагичном љубавном причом Вук Караџић саопштава у календару „Даница" за 1829. годину, где у запису „Грађа за леп српски роман"  износи сиже изузетно занимљивог предања са Космаја где два момка трком уз планину покушавају да дођу до девојке коју обојица воле. Један од њих у току трке не издржа него „у по брда застане па потом падне и умре, а други не знајући шта је било од овога за њим отрчи до на брдо, па онда, паднувши девојци главом на крило, издахне и он. Кад девојка то виде, она извади нож иза појаса, па потегне сама себе у срце, те и она умре поред њега. Где је које умрло, онде ји и закопају",  а на гробове поставе камена обележја. Испод овог записа Вук додаје: ,,Камо српски Лафонтен (или, ако смем рећи, Валтер Скот), да нам ову историју, или приповетку, пространо опише?"

Непуну деценију после тога ову исту причу, али у десетерцу, Караџић ће неочекивано пронаћи у Далмацији. Догодило се то крајем јула 1838. године у Сињу,  где је срео даровиту казивачицу народних песама, чије име није навео, од које је записао баладу ,,Шуичкиња Мара".  Песма је имала исти садржај као и предање са Космаја, штампано у „Даници" девет година раније. Колико је Вука заокупио овај налаз најбоље говори податак да је ту песму, као ни једну другу, пропратио опширнијим објашњењем, где подсећа на предање са Космаја. Не задржава се само на томе него, на основу два географска имена Шуица и Малован, покушава да одреди где се конкретно налазе та места. Сама ,,жена", напомиње Вук, „од које сам ову пјесму преписао, одговорила ми је да је Шуица негде у Босни планина, а Малован брдо у њој; но поп Павле Карано-Твртковић увјеравао ме је да је Шуица село и кроз њу поток, а Малован ондје планина".
 

Да је којом срећом Вук Караџић тога лета продужио у Босну, (и из Сиња старим путем прешао планину Пролог, у то време пуну хајдука, стигао до Ливна, а одатле опет џадом, која преко овог града још од праискони, повезује средње приморје са долином Врбаса, да се попео на узвишење Борову главу, пред њим би се, баш како је приповедао поп Павле Карано-Твртковић, указало село Шуица, кроз које протиче истоимена речица. У селу су у то време живели становници све три вере — православне, муслиманске и католичке. Од Шуице пут води кроз теснац Стржањ, а на излазу из клисуре, с леве стране, уздиже се планина Малован, у чијем су подножју два села - Доњи и Горњи Малован.

У том крају, на стрминама планине Малована, најкасније у седамнаестом веку, тамо где, како би то рекао Јован Цвијић, живе ,,људи плахе решљивости, ,вруће крви', којима ,крв брзо јурне у главу', и одмах прелазе у несмишљену акцију, која се по правилу крвљу завршава",  заплео се чудан љубавни чвор. Створио се необичан љубавни троугао, кога чине два брата младића и једна девојка. Троје младих људи покушава да из тог безизлаза изађу „несмишљеном акцијом" на један моралан, витешки начин, самоубилачком трком у којој трагично завршавају оба младића. Ни девојка не може да поднесе трагедију коју је и она изазвала, те диже руку на себе, и тако, како сматра Љубинко Милосављевић, одлази у моралну смрт, ,,чија је суштина самопокајавајућа, самокажњавајућа".

На целој Купрешкој висоравни, а поготово у селима Горњем и Доњем Маловану, и данас је изузетно живо предање о злој коби лепе чобанице Маре и њених парњака — браће Митра и Николе Јакшића. Још се овде уз гусле пева о њиховој љубави и трци уз Малован. Ту песму чули смо од Марка Дувњака (1914) почетком фебруара 1992. године.  На основу те песме и народног предања кога зна сваки Маловчак могуће је са великом вероватноћом реконструисати како се одиграо трагични догађај, одредити тркачку стазу, њен старт и циљ и само место где се збила трагедија.

Предање каже да је кућа Шуичкиње Маре била на Златарицама код теснаца Стржања, ниже Доњег Малована, према Шуици, док су браћа Јакшићи били из Малована. Заједно су чували овце на пространом Купрешком пољу и ту се зачела љубав — оба брата су се истовремено загледала у лепу чобаницу, а њој су се подједнако свиђала обојица. Ово неприродно стање морало се разрешити по законима предака, девојка је могла припасти само једноме од њих. Морао се, дакле, одредити бољи. На свадбама и саборима на Купрешкој висоравни, по древном обичају, најбољи момци су се одређивали на тркама. Најбржи момак, када стигне на циљ, добија највреднију награду, док ономе који стиже други, за утеху, припадне пешкир или везена марама.  Тај исти начин бирања бољега прихватили су Шуичкиња Мара и два брата Јакшића. Изабрана је изузетно тешка тркачка стаза. Момци су, како сведочи песма Марка Дувњака, стали напоредо код извора Беговца, крај речице Милача, а Мара се почела пењати уз Малован правцем којим ће тркачи ускоро да трче. Зауставила се на једној малој падини, која се данас зове Марин под, са везеном марамом у руци, којом ће, како се то иначе чини на тркама, махнути и тркачима дати знак да потрче, а онда је уручити младићу који стигне други.

Предео на коме се одиграла трка био је као створен за драму која ће неочекивано уследити. Са Мариног пода, са Малована, као са позорнице види се као на длану Купрешко поље, кривудави ток речице Милача, извор Беговац и двојица браће крај њега. А браћа су опет, одоздо од извора, могли да погледом прате Мару како се пење уз планину, како се високо изнад њих зауставља на заравни и како замахује марамом дајући им знак да потрче. Тркачи су с лакоћом могли да претрче краћи део стазе који је водио пољем, а онда их је дочекала готово окомита планинска падина која је тркачима наметала паклени темпо, где су мишићи били напрегнути до крајњих граница и где је и најмање губљење даха било кобно због чега се трка могла изгубити. На стазом дугој око два километра момке је пробила ,,пјена бјела и крвава".  Момачка срца нису могла да савладају тај убилачки напор, тај стравични успон, и таман кад су стигли до циља, како песма каже, „један црче на Марину крилу, други црче на корак од Маре".  И сама девојка, када је схватила шта се догодило доноси одлуку; ,,Кад је с мене, нек није ни мене!"   Узима нож иза појаса једног од мртвих момака и забада га себи у срце.

И данас на тој маленој заравни на Маловану, где се догодила несрећа, стоје њихови гробови. Две уздигнуте хумке обзидане су необрађеним каменом, који је одавно урастао у земљу, и захваљујући томе одолева ерозији и времену. У ширем гробу, према предању, сахрањени су брат који је стигао први и Шуичкиња Мара која му је припала као победнику, а у другом гробу брат који је стигао на циљ други, а са њим је сахрањена и везена марама коју је добио на трци.
Десетерачка балада „Шулчкиња Мара", према „Индексу мотива народних песама балканских Словена" Бранислава Крстића,  крајем прошлог и почетком овог века забележена је у пет верзија. У распону од пола века у разним местима записивали су је различити записивачи. У најстаријој, Вуковој песми, забележеној 1839. године главна личност је Шуичкиња Мара и два чобана Перо и Нико (без презимена). Трка се одиграла на Маловану који је у овој песми поље. Један тркач измакао се на један крај, а други на други крај поља, чобаница Мара стајала је на средини и дала им знак да потрче.  (Непознавање предела где се трка одиграла је разумљиво ако се има у виду да је песма забележена у Сињу.) Другу верзију ове песме записао је 1890. године учитељ Милан Обрадовић, а рукопис се чува у Етнографској збирци САНУ.  Није назначено место где је песма записана ни име казивача. Ни овде чобани немају презимена него само имена Перо и Никола. Малован је планина, а Шуичкиња Мара се пење на врх планине и даје знак везеном марамом да трка почне. У трци Никола „црче мало не одмаче",  док Петар успева да стигне до девојке и умре са главом на њеноме крилу. У песми се саопштава да је Петар био јединац у мајке и да је Николина мајка имала више синова. У Дувну је 1899. године записивач народних песама Стојан Рубић забележио трећу верзију баладе „Шуичкиња Мара". Дувно је близу Малована па је разумљиво што није било бркања географских појмова. У песми су чобани Перо и Нико браћа, носе презиме Јакшићи и трче према девојци уз Малован планину. Перо не успева да издржи у трчању него мртав пада на пола тркачке стазе, док Нико успева да стигне на врх планине и умре девојци у крилу.

Четврту верзију песме о љубави два младића и једне девојке забележио је сарадник „Босанске виле" Јово Туто у Мостару. Песма је објављена у овом листу 1901. године.  У мостарској верзији уместо Маре је Шуичкиња Јања у коју се заљубљују двојица браће Јакшића — Митар и Шћепан који трче према девојци уз планину Малован. Песма има срећан завршетак. Митар побеђује и жени се девојком, а она му рађа две кћери и четири сина. Последња варијанта „Шуичкиње Маре" обелодањена је 1909 године. Песму је записао Миховил Павлиновић у Лединцима у западној Херцеговини.  И у овој песми Малован је планина, а у чобаницу Шуичкињу Мару заљубила су се истовремено два брата — Перо и Нико. Дилему чија ће бити девојка покушаће да реше трком уз планину Малован. Надомак циља Перо пада мртав, док Нико стиже до девојке и пада јој мртав главом у крило. Мара потом ,,вади ноже оковане"  и убија се. Сахрањују их напоредо на врху Малована.
Очигледно је, дакле, да је и ова песма, као што је уосталом случај са свим успелијим народним песмама, како би рекао Ненад Љубинковић, настала ,,у најужем простору матичне културне средине".  Пошто је, захваљујући свом садржају и обради, скренула на себе ширу пажњу прихваћена је у целини и на ширем простору епског басена у коме се јавила.  Показало се и у овом случају да је сточарско-ратарски свет што је живео у породичним задругама ,,у којима су, по Јовану Цвијићу, створене народне песме и фолклор уопште",  умео да разуме трагедију троје младих људи на шта је реаговао десетерачком песмом. Новостворена песма „Шуичкиња Мара" садржи у себи све карактеристике епског басена у коме је настала, купрешко-гламочко-ливањског краја где је уосталом настао и Вуков „Старац Вујадин"  и песма „Гријеси Вида Жеравице" касније записана.  Све три песме, иако говоре о нетипичним догађајима, кратке су. Да су настале у неком другом крају сигурно је да би доживеле знатно ширу обраду. Одликују се изузетно ефектним почетком, ток радње је сажет и драматичан, а крај неочекиван. Песме су саопштене кондензованим, избрушеним стиховима, а речи су, као код басми, коришћене крајње рационално.

Десетерачка балада ,,Шуичкиња Мара", а и сам стварни догађај који јој је претходио, настала је на тлу које има историјске слојеве и које историјски зрачи. Чобаница Мара и два брата Јакшића напасали су стадо по Купрешком пољу између праисторијских гробница, тумула којих у околини има педесетак. Испод једног од тих гробова, вештачки насутих узвишења, која и за данашње Маловчане представљају култна места, у лето 1984. године ископано је очувано тело праисторијског човека, сахрањеног пре три и по хиљаде година.  На тим тумулима сахрањивани су и средњовековни Маловчани, а на њиховим гробовима подизани стећци. У десет средњовековних гробаља сачувало се око 140 стећака, а на целој Купрешкој висоравни има их више од хиљаду.  У околини планине Малована уздижу се висови Виторога, Словина, Троглава, а ту је и предео Јањ и сви они одишу изузетном словенском старином и носе имена претхришћанских словенских божанстава.

Између тих планина које носе имена старих српских божанстава, између тумула и стећака, кроз пространо Купрешко поље, одвајкада је водио пут који је повезивао Сплит и средње приморје са његовим залеђем и долином реке Врбаса, одакле су водили путеви за Славонију и средњу Босну. Део калдрме старог римског друма и данас се види код Малована.  Истом трасом у средњем веку пролазили су каравани.  Ништа мање на значају ова саобраћајница није изгубила у турско време.  Поред старог пута одувек су била стара насеља. Село Шуица се први пут под овим именом помиње 1516. године, у једном дефтеру кадилука Купрес, нахије Неретва, где су убележена два хришћанска џемета (рода) са 13 кућа.  Мало касније, не мирећи се са животом под турском управом, из ових крајева у пусте пределе Жумберка, Лике и Кордуна, ,,у септембру 1530. године ускочио је велики број српских задруга из Срба, Унца и Гламоча на аустријско земљиште".  Међу досељеницима у новим крајевима срећемо и српски православни род Шуица који слави крсну славу Никољдан,  а њихово презиме на најбољи начин говори из кога су места дошли. Међу православне Србе и муслимане у деветнаестом веку у Шуицу ће почети да се досељавају и католици. После геноцида који су у овом месту над православнима 1941. године извршиле усташе, у овом месту више није било Срба, а у јануару 1993. године Хрвати су попалили и преостале муслиманске куће.

Откуд онда Малован  на Космају код Неменикућа и откуд онда на том космајском Маловану предање о несрећној љубави два момка који се заљубљују у једну девојку, и откуд и овде трка уз планину која ће да одлучи коме ће да припадне девојка? Откуд помињање њихових гробова и на једној и на другој планини? Је ли могуће да су имена два виса, два Малована, удаљена један од другог око четири стотине километара ваздушне линије и две готово истоветне легенде, везане за те висове, настале независно једна од друге? Или је, ипак можда, постојала некаква веза?

Нема конкретних доказа који би непосредно потврдили да је постојала веза између космајског и купрешког Малована и између два предања везана за те две планине. Али би се та веза могла засновати на претпоставкама и посредно наговестити. У космајске пределе недалеко од насеља Неменикућа негде у седамнаестом веку, доселила се, рецимо, група досељеника из југозападне Босне, са Купрешке висоравни испод планине Малована. А готово да је правило како примећује Јован Цвијић, да „исељеници носе, као пуж кућицу, имена свога села, краја, потока, планине, кашто к целог предела, и по њима називају исте предмете у новој области где су се населили".  Тако су и купрешки досељеници брду испод кога су засновали село могли дати име Малован, а са сликом драге планине коју су понели у сећању из старог краја донели су и предање о несрећној чобаници Мари и двојици браће Јакшића и њиховој трци уз планину. А узбудљиво и необично предање лако се „примило" у новим пределима.

Има доста потврда и сведочења да су села на питомом и за живот подесном Космају била често насељавана и расељавана. О једном таквом одласку из Неменикућа који се збио у лето 1788. године упечатљиво сведочи и књижевник Милован Видаковић. Сеобу из села проузроковао је сукоб између турске и аустријске војске, а сељаци, бојећи се да у близини села не дође до битке, и због страха од турске одмазде која би после тога уследила, одлучише да крену у Срем. ,,Што је који могао од свога добра понети, понео је, а што није могао, остало му је. Понајвише марвице што је који имао, потерао је: овце, козе, говеда и свиње."  А сама сеоба личила је на све оновремене и ововремене сеобе, ,,подобно као Исраиљћани из Египта, млади људи и момци вооружани, једни су ишли пред нами, а друга за нами, да не би откуд Турци на нас ударили".

Основаност претпоставке да су Срби из неког села испод Купрешке планине Малована могли кренути у сеобу и доселити на Космај, под узвишење коме су дали име планине из старог краја, може, на посредан начин, да понуди и антропогеографска и етнографска студија ,,Космај'; др Боривоја М. Дробњаковића, који је овај крај проучавао од 1925. до 1927. године.  Основна карактеристика коју је Дробњакавић уочио у својим истраживањима су честе сеобе становништва са Космаја и нова насељавања. „Од 15. до последњих година 18. века", наглашава Дробњаковић, „трајао је период несталности у погледу насеља. Нека су од средњовековних насеља из тога доба ишчезла, а са друге стране обнављана су друга насеља на местима старих, или у њиховој близини."

Од укупног броја родова на Космају, према Дробњаковићу, само њих  6,6  одсто су старинци,  док су остало били досељеници, а међу таквима била је најјача динарска струја која је чинила 24,5 одсто од укупног броја родова,  динарци су чинили већину у 84 одсто космајских насеља, а међу њима је било 16 родова који су чували свеже сећање да су дошли из Босне.  Нема података да је иједан род из села Неменикућа или околних насеља рекао за себе да се доселио из југозападне Босне.  Кад говори о геолошком саставу космајских висова, Дробњаковић помиње и узвишење Малован.

Када помиње поједине локалитете или породице космајског краја, Дробњаковић бележи и предања везана за њих, уколико их је било. Али у његовим записима нема ни помена о предању које је својевремено Вук објавио у „Даници". Уместо тога, век после Вука, он помиње локалитет Сватовско гробље које се налази испод виса Малована, недалеко од манастира Тресије, подсећајући да је локалитет са истим именом нашао у оближњим Парцанима, а прича о настанку овог имена је истоветна: „На путу се срели двоји сватови, који се једни другима нису хтели склонити, услед чега је дошло до сукоба и мртвих глава. Изгинули сватови су ту и сахрањени."  У монографији о Неменикућама, која је новијег датума, Милоје М. Радојевић не помиње ни Вуков запис, а ни предање које је забележио Дробњаковић, иако опширније говори о манастиру Тресије и о његовој историји.  Отац Јован, игуман манастира Тресије, рођени Космајац, зна само да се испод манастира налази једна њива коју сељаци зову Сватовско гробље. Ни Миладин Стакић, родом из космајског краја, који се бави скупљањем легенди из свог завичаја, никада није чуо причу о трагичној трци два младића уз Малован.

Предање о надметању двојице младића који трком уз планину покушавају да одреде коме ће припасти девојка у коју су обојица заљубљени, што га је забележио Вук Караџић у „Даници" и препоручио српским писцима да га развију у љубавни роман, имало је и свој други, знатно скромнијм ток — књижевну обраду. Први је на Караџићев изазов одговорио Јоксим Новић Оточанин који 1837. године пише Вуку из Вуковара и обавештава га да у рукопису има више дела писаних у десетерцу, у духу народне поезије, а међу њима и „Космајку" која је настала по Караџићевој препоруци упућеној књижевницима да напишу ,,леп српски роман".  И Јован Скерлић подсећа да се Новић прихватио Караџићевог изазова из „Данице".  У каталозима највећих београдских библиотека, у библиографији радова Јоксима Новића Оточанина у Народној библиотеци Србије, нисмо успели да пронађемо: спев ,,Космајку". Прелистали смо и већину часописа у којима је Оточанин сарађивао. Једино је „Седмица" 1854. године објавила један одломак из ,,Космајке", али се радња не догађа на Космају него у Цариграду и у њему нема ни помена Вукове легенде.  Ни у Новићевој заоставштини, међу необјављеним рукописима које је пишчева родбина много година после пишчеве смрти уступила Српској књижевној задрузи, међу 44 необјављена рукописа нема ,,Космајке".

Прави посао, по Вуковој препоруци, урадио је песник Јован Илић који је 1868. године објавио спев ,,Пастири" у коме је Караџићев запис са Космаја, објављен у ,,Даници" и балада „Шуичкиња Мара" забележена у Сињу, добио своју праву књижевну обраду. Према мишљењу строгог Јована Скерлића био је то ,,најбољи посао романтмчарског доба и један од ретких бољих епа српске књижевности. Стихови су слабији и тромији но што су у његовим лирским песмама, али цео спев има много чисте поезије, свежих описа, неусиљене простоте, и носи обележја народног веровања и народног духа."  Није искључено да се песник Јован Илић, пре него што је почео да пише свој спев, није на самом извору предања упознао са пределом у коме ће сместити радњу свога дела, да није ишао на Космај да види развалине манастира Тресије,  место где су се одржавали црквени сабори,  пењао се уз вис Малован са чијег је врха његова јунакиња, дала знак младићима да потрче у своју последњу несрећну трку.

Спев „Пастири", објављен први пут као засебна књига, чији је приход од продаје био намењен обнови цркве Ружице на Калемегдану, има 1440 стихова. Подељен је на десет приближно једнаких певања (Космај, Поглед, Сан; Лов, Гозба, Бура, Ивањдан, Видјеније, Прстен и Свадба). Испеван је у дванаестерцу, римују се узастопни стихови, а рима је најчешће мушка.
Радња спева одиграва со на Космају, у непосредној близини манастира Тресије, испод узвишења Малована. Сва ова места Илић поименично помиње. Сажет Вуков запис и   кратку  десетерачку  песму  песник  развија   у  ширу  и комплекснију причу, служећи се романтичарским манирима. Сам Космај, пре свега, он слика аркадијским бојама м у такве пределе уводи главне актере, два побратима, два пријатеља, два пастира Љубинка и Милана који се смртно заљубљују у прелепу пастирицу Ружицу, са којом иначе свакодневно чувају овце по Космају. На сцени поред њих пролазе и други пастири којима Илић даје индивидуалне карактеристике, што му је послужило да још више истакне главне актере: Милана и Љубинка и на практичним примерима изоштри њихову надмоћ, брзину, вештину, спретност и снагу, због чега су обојица морала истовремено да запну за око лепој Ружици па се она заљубила у обојицу. Поред смртних људи, поред двојице пастира и пастирице Ружице, делују и неке животиње, демонска, ноћна бића из народног предања, натприродне силе, који ће се умешати у овај замршени љубавни случај и још више га замрсити. Неће успети да их укроти и заустави својим молитвама ни калуђер из манастира Тресије. Све те нечастиве силе упорно ће припремати трагедију која ће се десити пред очима многобројних сведока. Доћи ће до тога да два пријатеља Милан и Љубинко изваде један на другог ножеве, спремни да тако пресуде коме ће Ружица бити жена. А онда се девојка досети и предложи да се избор. обави на други начин, да се она попне на Малован који се уздизао изнад њих, а да они остану испод планине:

А Ружа се изви у горске висине,
Па погледа,  побро,  с  високе  планине,
Махну Ружа млада везеним јаглуком,
Везеним јаглуком и бијелом руком,
У једноме часу и у једно доба,
 Полећеше хитро побратима оба ... 

Трагедија троје младих људи, која се догодила под необичним околностима на планини Маловану на Купрешкој висоравни, тркачка стаза којом су трчали младићи, Марин под на планини где се несрећа догодила и гробови, као најочигледнији сведоци свега онога што се збило, вековима су потхрањивали предање о Шуичкињи Мари. Свему је, дакле, претходио локални догађај који је одмах после тога био опеван, пренесен у десетерац. Због своје трагике, витешког краја, неуобичајености та песма се лепила за срце и уши свакога онога ко ју је чуо и тако с лакоћом прелазила локалне границе и разливала се на све четири стране. Купрешким пољем, старим путем испод планине Малована, пролазили су путници и разносили песму о Шуичкињи Мари и двојици браће Јакшића. Неки од таквих певача, како подсећа Ненад Љубинковић, „допева штошта у корист песме, други то учини на штету, а трећи покаже да нема поуздано памћење, па час скраћује, час погрешно преноси".  Тако су се јавиле и варијанте ове песме. У новим срединама новодонесена песма почињала би да живи свој живот. А тамо на Купрешкој висоравни било је активно њено жариште: планина Малован, речица Милач, извор Беговац и гробови на Марином поду непрестано су освежавали баладу.
Захваљујући тим околностима песма „Шуичкиња Мара" је вековима брушена, сажимана, пуњена емотивним набојем. Према, код нас добро познатим, мерилима Николаја Крацова, она представља типичан пример словенске баладе.  Ток радње јој је кратак, спонтан, без епизода, а до трагичног расплета радње, која се брзо захуктава, долази „путем фаталног споја околности".  На исти начин, на основу стварног трагичног догађаја, настала је и Фортисова „Хасанагиница", која је касније забележена у још петнаестак варијанти,  а, вероватно, и балада „Смрт Омера и Мериме".

Занимљива је и судбина „пелцера" Шуичкиње Маре који је, вероватно, са Купрешке висоравни пренет на Космај, где се био примио и где је живео дуже времена. Али због удаљености од свога стабла предање је сахнуло и мењало се. И сам Вук не бележи десетерачку песму, која се још пре њега истопила и од ње је остала само легенда што сажето говори о трагичној трци. Сто година после тога, на истом месту, Боривоје М. Дробњаковић затиче само предање о сватовском гробљу, наводећи локацију код манастира Тресије и кратак податак о сусрету, сукобу и погибији сватова. Предање које је Вук забележио у међувремену потпуно је ишчезло и претворило се у опште место — у сватовско гробље,  у локалитет који се среће у сваком крају. Седамдесетак година касније и тога је нестало, а у катастарским књигама остала је само једна њива која се зове Сватовско гробље.  




                          ШУИЧКИЊА МАРА


Овце чува Шуичкиња Мара
од Шуице па до Малована,
с њом пореде два Јакшића млада,
Јакшић Митар и Јакшић Никола,
оба млада, оба Мари драга,
Мара не зна кога би вољела,
ил млађега, или старијега.
Тад говори Шуичкиња Мара:
„Ја Бога вам два Јакшића млада,
ајте са мном до воде Беговца,
напијте се лађане водице,
умијте се и Богу молите.
Ја ћу поћи на врх Малована.
Кад ја манем везеном марамом,
ви потецте од воде Беговца.
Ко би први — његова је Мара,
ко би други — везена марама"
|Кад то чуше два Јакшића млада
тад одоше до воде Беговца,
напише се лађане водице,
умише се и Богу молише.
Мара оде на врх Малована,
па им ману везеном марамом.
Кад видила два Јакшића млада,
потрчаше од воде Беговца,
потрчаше горе уз планину.
Са врх стране гледала их Мара.
Јакшићи су пјеном запјенили,
запјенили бјелом и крвавом,
један црче на Марином крилу,
други црче на корак од Маре
Кад то видје Шуичкиња Мара
овако је цура говорила:
,,Кад је с мене, нек није ни мене!"
Па узима ноже Јакшићеве,
у срце их себи забадала,
на ножу је срце извадила.
Мртва паде на зелену траву,
ни живу је земља не дочека.


Певао уз гусле Марко Дувњак (1914) из купрешког села   Доњег   Малована   9.   фебруара   1992.   године.

Српска зора, 7/1993, 348 – 360; Јово Бајић, Перунов траг на лупоглавском језеру, Нови Сад, 1995, 98 – 116.                        

 
 

Ваш коментар на текст:




Поља означена са * су обавезна за унос
Уредници сајта www.malovan.net не одговарају за садржај порука и коментара посјетиоца овог сајта. Уредници задржавају право да поруке и коментаре са увриједљивим, вулгарним и непримјереним садржајем бришу или мијењају. Уколико мислите да је нека од објављених порука или коментара по било ком основу увриједљива за вас, молимо да нас контактирате на адресу info@malovan.net са захтјевом да уклонимо непримјерени текст.

Коментари посјетилаца:

Тренутно нема коментара на овај текст.

Facebook коментари

Текстови из исте категорије:


Најновије на сајту:

Umro Mirko Duvnjak Mirišan, 12.6.2019. 9:18:03

Овај сајт је посвећен народу крашног краја и камењара који је кроз вијекове успио остати и опстати на овим просторима, очувати своју вјеру, своје обичаје и традицију, али у далеком свијету многих има којима за родним селом срце пате, и који у Малован често пожеле да се врате, да слободно удахну чари Маловањских лијепих гора и мириса његовог цвјетног поља, снаге буре с Малована, видјети стада небројена, коње вране неседлане равним Купрешким пољем разигране, косце дичне гдје зелену траву косе, и остаје нам само да у мислима често тамо одемо сада, али тамо сада тишина се расула свуда.
Остало нам усамљено само, наше село, наша родна груда, и питамо се дал излази над Малованом сунце и дал су јутра као некад иста. Памтићемо заувијек Малован своје село, Милач ријеку бистру и студену и Малован портал који гаји и чува наш Малован успомену.

© Copyright © 2006-2015. Малован у срцу    Web design: Kreativnije.com