Стрљаница (Дан косидбе на Купресу)

Можда ја и нисам у праву, али ми се чини да сваки купрешак у рано прољеће, некако одмах након што се прве ливаде зазелене, а снијежне крпе остану само на обронцима осојних страна Стожера, Радуше, Малована или Виторога пође размишљати о Стрљаници. Некада, као дијете, осјећао сам стварно треперење од узбуђења при самој помисли на Стрљаницу која долази, а да ни сада не знам шта сам то од ње очекивао. Тешко је данас наћи одговарајуће ријечи да се тај осјећај и узбуђење опише.

Објавио: Милан Зјајић, у категорији Сјећања, 18.7.2010. 12:47:16

Можда ја и нисам у праву, али ми се чини да сваки купрешак у рано прољеће, некако одмах након што се прве ливаде зазелене, а снијежне крпе остану само на обронцима осојних страна Стожера, Радуше, Малована или Виторога пође размишљати о Стрљаници. Некада, као дијете, осјећао сам стварно треперење од узбуђења при самој помисли на Стрљаницу која долази, а да ни сада не знам шта сам то од ње очекивао. Тешко је данас наћи одговарајуће ријечи да се тај осјећај и узбуђење опише. Онима који су некада као и ја, одмах након што би се по забрани слободне испаше почимало са редањем за чување сеоских говеда 'сриде' или 'алаше', узимали календар, или без њега,  започињали захтјевну рачуницу редања чобаније до дана у који пада Стрљаница, како би сазнали који ће то баксузи бити ускраћени за одлазак на највеличанственији годишњи догађај на Купрешкој висоравни, не требам описивати своје осјећаје, јер су њима познати. Онима пак који нису тако доживљавали Стрљаницу узалудно је и покушавати описати раскош, свечаност и некакав понос при самој помисли, на ту манифестацију која је тако разигравала срца свих, а посебно дјеце. У животу сам имао привилегију да, што намјером, а што стицајем околности, присуствујем неким значајним догађајима и дешавањима. Био сам, као гимнализајац на првом 'Мега' концерту Бијелог дугмета у Сарајевској Скендерији, био сам на отварању XИВ Зимских олимпијских игара на стадиону Кошево, био сам на концерту Пола Макартија на Црвеном тргу у Москви у мају 2003. године, био сам на лудим журкама на Бурбон стриту у Њу Орлеансу у љето 2005. године, када се знало да долази ураган Катарина. Све ово што сам набројао није ми произвело ни половину узбуђења који је носила и сама помисао на Стрљаницу. Вјерујем да моје искуство дијеле и они који су уживо слушали хук Нијагариних водопада, хук сто хиљада навијача Звезде на Маракани, дернечили на Октобар фесту у Минхену или Гучи или можда трчали трку са биковима у Памплони.

Ни данас не могу са сигурноћу тврдити која је то магија била, шта се то дешавало и гдје су нестали адитиви који су производили такве осјећаје.

На питање: 'Шта је то Стрљаница?' Може се лако одговорити: 'То је Дан косидбе, традиционална купрешка манифестација?'

Наведени одговор би био тачан, али непотпун. Стрљаница се мора објаснити и схватити као социолошка, историјска и психолошка појава.

Назив Срљаница води поријекло од локалитета на којем се одржавала ова традиционална манифестација. Стрљанице или Стрељанице је назив ливада испод села Горњи Малован, на лијевој обали рјечице Милач у јужном дијелу Купрешког поља. До 1960. године Стрљаница се одржавала на овим ливадама, а касније је мјесто одржавања промјењено. Помјерено је у средишњи дио Купрешког поља код Рилићког моста.  Тамо је одржана и прошла 2008. године, на којој је козбаша био Винко Чичак Винара. Само би се наивни истраживачи задовољили објашњењем поријекла назива Стрљаница. У називу локалитета крије се пуно тога. Откуд тај назив? Ко је и кога стрељао? Када се то дешавало? Покушаћу одговорити на нека од ових питања. Највише сазнања о томе ми је пренио мој дјед Стојан Зјајић, нешто сам некада читао, али нисам записао нити прецизно запамтио, а понешто сам и пишући ово, истражио.

У вријеме турске окупације Купрешка висораван је била једно од најсигурнијих подручја и база за хајдучку ускочку војску. На Купрешком пољу је у више наврата своју војску окупљао и спремао за нове нападе легендарни ускочки војсковођа Стојан Јанковић.

Стојан Јанковић је био син Јанка Митровића (1613—1659), харамбаше, главног поглавара морлачке народне војске у Кандијском рату, чији отац Митар је из Жегара. Митровићи су се доселили заједно са другим Жегаранима 1647. у Будим код Поседарја на млетачкој територији.

Стојан Јанковић се прославио као вођа Далматинских Срба у борби против Отоманског царства. У фебруару 1666. године у чувеној битци код Обровца на ријеци Цетини Стојан Јанковић је заробљен. Иако је том приликом погинуло више чувених заповједника Турске војске, Стојан Јанковић се на чудесан, необјашњив начин успио ослободити ропства и вратити из Цариграда након 14 мјесеци.

За војне заслуге и исказану храброст 1670. године Млетачка република је одликовала Стојана Јанковића Златном колајном св. Марка, која је вриједила 100 дуката и доламом. Именован је за каваљера (витеза) св. Марка и добио је велики посјед код мјеста Ислам у Крајини.

Истакао се у многим биткама и борбама, а 1686. године је ослободио град Сињ, Лику и Крбаву. Опјеван је у многим епским народним пјесмама.

Са Купрешког поља је кренуо и у напад на Дувно 1687. године у којем ће и погинути. Прије тог судбоносног боја опјевани војсковођа је на Видовдан испод Малована организовао вјежбање, тренинг своје војске. Такмичили су се у разним витешким дисциплинама, а прије свих у вјештини сјечења, мачевања, гађању, стрељану. Тако су те питоме маловањске ливаде добиле име које ће вјечно подсјећати на то да су на њима боравили витезови Јанковић Стојана. 

У знак сјећања на тај велики догађај и Косовску битку, сваке године од 1687. године се на истом мјесту за Видовдан одржавало саборовање  и такмичење у традиционалним дисциплинама као што су пјешачке трке, бацање камена с рамена, коњске трке и слично. Тако по дужини одржавања и традицији купрешкој Стрљаници може само парирати Сињска алка. 

Масовно окупљање је само по себи било прилика да се 'загледају' дјевојке за удају, а уз то су ишле пјесме и кола. Исто тако сама по себи је ишла и трансформација овог окупљања у дјелимично привредну манифестацију. Видовдан је велики празник који се увијек обиљежава 28. јуна, а то у купрешким условима значи непосредно пред кошевину. Зато су вјешти столари, ковачи и трговци почели на ливадама Стрељаницама нудити, продавати и куповати производе неопходне за кошевину: косе, косишта, клепце, бавке, брусове, грабље, виле, конопе и слично. Наравно да су се понуђени производи морали пробати, а посебно они чији квалитет се није могао утврдити само оптичим путем. Морале су се пробати косе, а онда се из тога родило и испробавање косаца и њихово такмичење. Најбољи косац је проглашаван косибашом. Тиме би преузимао дјелић славе легендарних војсковођа у чију част се манифестација заметнула. На Купресу није било веће части и угледа од угледа косибаше. Кошевина и спремање сијена неопходног за исхрану стоке у дугим купрешким зимама је најзначајнија, за опстанак судбоносна активност. Зато су најбољи косци и имали углед. Зато се посебно славило рођење мушког дјетета, јер је рођен будући косац. Листа побједника, косибаша није сачувана, али купрешани старијих година ће потврдити да су двојица купрешака неприкосновени. Један је Ђуро Братић из Кудиља, а други Стипе Ћурковић познатији као Раде Соколов. И Соко Ћурковић, Радин отац, је био добар косац, али га је Раде надмашио. Од косаца који нису са Купреса памте се Лазо Лакета из Мркоњић Града и Марко Марковић из Дувна Томиславграда.  

Стрљаница се временом користила и као згодна прилика да се честити домаћини похвале са резултатима свога рада доводећи том приликом најбоље коње, краве и волове, овце и овнове. Државе и власти које су се долазиле и пролазиле су знале стимулисати побољшање пасминског састава стоке и награђивањем би стимулисале најбоље.

Коњске трке су се стално одржавале као директна веза са витешким надметањем у чију част је и настала Стрљаница. До недавно је и за саму манифестацију био уобичајени назив 'трка'. У почетку су то биле трке домаћих пасмина, а касније уз масовнију појаву раснијих грла су биле трке 'великих' и 'малих' коња. На прелима у дугим зимама и на слававам и другим пригодним окупљањима се причало о 'државном дорату' и његовом бињеџији Јуриши Смољи, Бриксиној кобили, а касније и кобили Јове Цветића из Баљака.  

У неким периодима су лидерство такмичења у кошевини дјелимично згрожавале неке дисциплине. То је значајније једино успијевало такмишењу у пјешачким тркама. Пред други свјетски рат, непобједив је био Шпиро Зубић, Шпиран (асније познати партизански комадант и руководилац послије Другог свјетског рата). На Стрљаници која је одржана 1940. године озбиљан такмац му је био 'млад шокац' из Горњег Купреса, могло би бити да је то био Пепука, Перо Ивковић из Оџака. Спонзори су им биле познате, финансијски јаке, трговачке породице. За Шпирана је то била српска породица Спремо, а за Пепуку хрватска породица Ребрина. У то вријеме националне тензије су биле јаке, а кроз спортско надметање доведене до усијања (ово је као нешто познато). Такмичари су били изједначени и до циља (колац са наградом) су дошли упоредо. Изгледа да је Шпиран био вјештији и јачи. Бацио се, па је награда са коца (без-платно за гаће и кошуљу) након потезања остала у његовим рукама. Створила се велика гужва. Потегли су се и ножеви, а било је и пуцања. Стрљаница је прекинута. Нико није знао ко је пуцао. Да ли су запуцали жендари у намјери да се прекине гужва, неко од припадника усташког покрета или неко трећи. Сљедећа је одржана послије Другог свјетског рата. Најприје је промјењен датум одржавања. Није то више био Видовдан, него прва недјеља у јулу мјесецу. Изузетно и за вријеме Краљевине Југославије знало се десити да се Страљаница одржава у августу након кошевине.

Полако, али неминовно се ишло ка комерцијализацији Стрљанице. Тај процес је кренуо са 'Државном томболом', наплатом улазница, паркинга и плацарина за угоститељске радње – шаторе и све друге који су нешто продавали. Слиједио је још опаснији процес кичераја који је пријетио да манифестацију са традицијом потпуно претвори у сеоски вашар, 'параду пијанства и кича' што би рекао Балашевић. Срећом то се није догодило и мислим да се неће ни догодити.

Многе Стрљанице су обиљежили интересантни догађаји. Ја се сјећам једног таквог. Можда то за данашње услове изгледа стварно бизарно, посебно што данас велики број купрешака живи по свим континентима, али се те 1964. или 1965. године радило о истинској сензацији.

Наиме, први пут је на Стрљаницу дошао један црнац. У то вријеме на Купрешкој висоравни је било мало ТВ пријемника. Само мали број људи је био у прилици да на ТВ-у види црнца, а уживо, су то имали прилику само неки купрешаци. Велики број неуког сеоског становништва једва да је и чуо да постоје црни људи, а одједном су били у прилици да га виде, или чак додирну, што су многи и чинили. Никада се више није крстило на стрљаници у чуду измолило Оченаша и Здраво Марија и никада нису на Стрљаници тако често изговаране ријечи: ђаво, враг, сотона и шејтан.   

Наил Манџука, Сакибов син, је студирао у Сарајеву и довео је другара, црнца са собом у Купрес. Не знам из које је он земље био, али вјероватно није ни у току распуста ишао кући у Африку. Био је баш црн, ко 'угарак' рекле би купрешке бабе. Сигурно је знао да ће долазак црнца на Стрљаницу бити велика атракција, али оно што се дешавало је било као ништа до тада. У сваком тренутку је око младих студената било на стотине знатижељника. Највише је било баба и дјеце. Неке бабе се по пола сата и више нису одвајале од чуда невиђена. Да се наплаћивала улазница могло се зарадити богаство. Мјесецима су, посебно старе бабе, препричавале како је то све изгледало. Причале су: 'инсан ко инасан, ал црн ко вранило, ода, мени се чини и да говори и смије се, а башко да су му дланови мало свиетлији'. Да је неко наговорио необичног госта да се мало трзне или пак избељи на коју храбру бабу или дијете могао их је смртно испрепадати. И ово чудо као и свако друго трајало је до сљедеће Стрљанице, можда и краће и полако почело падати у заборав. Данас неке од жена које су се ибратиле гледајући црнца студента на Стрљаници чувају црначку дјецу у Чикагу, на Флориди или у Мелбурну, односно Сиднеју за прве комшије имају црнце.

Ера снажног удара кичераја је започела средином седамдесетих година. Шатори би се постављали неколико дана прије одржавања Стрљанице. У борби за већом зарадом угоститељи су користили сва средства. Ангажовали су оркестре са познатим пјевачима народне музике, али је кроз купрешко поље продефиловало и мноштво анонимних, разголићених дјевојака чије су пјевачке способности веома упитне. Храбри и домишљати су ангажовали и велике звијезде као што су били Бора Дрљача, Винко Брнада и слични, а други пак евентуалне недостаке младих и згодних певаљки надокнађивали прегласном музиком, прејаким озвучењем. Када се томе дода неколико рингишпила и музика са њих, каца смрти и њена реклама, мноштво других реклама па и званични разглас организатора, Стрљаници је био угрожен основни смисао постојања, саборовање. Од силне буке није се могло проговорити, ни чути саговорника. 

Данас се наступ на естради, било ког пјевача, не може замислити без плесне бпратње згодних дјевојака. Некада није било тако. Сјећам се да смо се негдје 1977. добро исмијали када смо испод једног шатора доста нападно почели удварати неким дјевојкама које су чекале да се монтира озвучење. Биле су у минићима и били смо убјеђени да су певаљке, што је једна од њих и потврдила, а двије друге су рекле да су мешаљке. Мени се и данас отме овај назив за дјевојке које плешу крај пјевача које гледамо на Пинку, Викому, ДМ тв и слично.  

Прије двадесетак и нешто више година дане око Страљанице је обиљежио један догађај за који су сви знали, али није било очевидаца. Наиме у једној ноћи која је претходила централној прослави у тренуцима делиријума и тоталног пијанства великог броја људи нико не зна како, претпоставља се да је била у питању нека опклада, неколицина 'веселих купрешака' се уз пјесму дигла испод шатри и кренула у поље и то до мјеста за старт пјешачких и коњских трка. Било је очито да се хоће тркати. Почели су се скидати за трку и један од њих је са скидањем отишао до краја. Вјероватно у нади да ће без гардеробе бити бржи, јер му нема шта сметати. Његов потез су слиједили и други, те су у сред купрешког поља у мрклој ноћи забјеласале голе стражњице. Многи су попадали по трави мокрој од ноћне росе од смијеха и од пијанства, а неколико голих 'витезова' се дало у трк. Нико са сигурношћу не зна ко је побиједио. Говорили су да би Џолац сигурно побједио, али му је обдареност била велики хендикеп. Имао је кратке ноге па је запињао за траву, а посебно су га успоравали кртичњаци и мравињаци. За једног другог се опет причало да је највећа јавна тајна како му је мали. 

И ова Стрљаница је прошла без мене. Нисам био ни на Косидби на Балкани коју организују као Меморијал косибаше Лазе Лакете. У Просјеку опет буде некаква Јањска кошевина. Она што нас је тјерала на рачунање без календара је нестала. На ту Стрљаницу некога подсјети пјесма: 'На Купресу крај широких међа цурина се усликала леђа...' Сада се тога треба чувати, реум.    
 
Бања Лука, Пале,  2008/2009.

 
 

Ваш коментар на текст:




Поља означена са * су обавезна за унос
Уредници сајта www.malovan.net не одговарају за садржај порука и коментара посјетиоца овог сајта. Уредници задржавају право да поруке и коментаре са увриједљивим, вулгарним и непримјереним садржајем бришу или мијењају. Уколико мислите да је нека од објављених порука или коментара по било ком основу увриједљива за вас, молимо да нас контактирате на адресу info@malovan.net са захтјевом да уклонимо непримјерени текст.

Коментари посјетилаца:

STRLJANICA ...a fra Grgo Lozić bilježi da su na tome mjestu «naši Didi Iliri za slobodu bili boj s Rimljanima», pa otuda: streljanje – streljanica i konačno, u narodu:STRLJANICA.E bas sam se dobro nasmijao fra Grginoj povijesnoj cinjenici. Kako se on znati za ovo, kad se Kupres prvi put pominje tek u 16 viijeku. Pozz
kupresak1, ., 12.7.2011. 0:00:00
Данас 3.јула је била Стрљаница, слушао сам преко интернета пренос са Стрљанице и чуо податак да се одржава већ 100 година. Чак је и водитељ Купрешког радија био изненађен када је чуо "званичан податак",али ето нека им буде ипак како Зјајо рече, Стрљаница се у знак Видовдана одржава од 1687. године, он сигурно не лаже јер је провјерио истиријски податак.Добро нису рекли да се почела одржавати од 1996. када је ХВО организовао.
Остоја, , 3.7.2011. 0:00:00
Slučajno sam došao do davno požutjelog primjerka beogradske Politike iz jula mjeseca 1974. godine te se u jednom tekstu, koji mi se učinio zanimljiv govori o tradicionalnom takmičenju kosaca na Kupresu koji se jedno vrijeme održavao za Vidovdan a kasnije početkom jula svake godine. Ova manifestacija se na svoj način održavala čak i u ratno vijeme. Tekst koji je napisao novinar Vezuv Tinjić, počinje ovako u nadnaslovu „Dan kosidbe na zvjezdanoj visoravni“, a u podnaslovu „Rade Ćurković došao na odsustvo iz JNA radi kosidbe“. „Svake godine u julu široka pusta kupreška visoravan oživi. Od ranog jutra pod jedan bezimeni ćuvik hitaju ljudi, peške dolaze seljaci iz okolnih sela, automobilima hrle gosti iz udaljenih krajeva, dan ranije stigli su trgovci, birtijaši, kolačari, travari, kovači, pevači, muzikanti i sav onaj svet bez kojeg se veliko narodno veselje i zborovanje ne može zamisliti. Okupilo se deset, dvadeset hiljada... ko bi ih prebrojao. Za sve njih ovo je izuzetan dan, ovo je prilika da se ljudi okupe, za zdravlje priupitaju, da pazare i prodaju, momak će ovde devojku da zaruči, suza će da blesne u oku Kuprešaka koji je posle rata odselio u Vojvodinu, pa sada u ovoj prilici, ponovo doživljava susret sa rodnim krajem, oseća čar svoje visoravni koju su nazvali zvezdanom, jer u letnjim večerima, na hiljadu i tri stotine metara nadmorske visine, grozdovi zvezda čine se čoveku bližim i sjajnijim...Ljudi otišli trbuhom za kruhom eno pogledajte, veli Mihajlo Velemir iz sela Baljci, onog visokog momka zove se Mladem Mašić, davno je odselio i radi u Požarevcu, tamo se oženio. Na Kupres ga povukla želja da se sa koscima ogleda. Da se ogleda na velikoj kupreškoj priredbi na kojoj najsnažniji momci pokazuju koliko su vični da kosom najbrže i najbolje pokose pet ari ljute planinske trave iz koje izviruje cveće u najraskošnijim bojama ranog leta. Negde oko podne hiljade ljudi okružile su cvetnu livadu. Pozdravljaju sedmoricu kosaca koji ustreptali čekaju znak da naprave prve otkose. Ko će biti bolji? Da li će srednjovečni, stameni planinac Đuro Bratić, odeven u bogatu narodnu nošnju, i po četvrti put zaredom pobediti svoje mlađe suparnike? Ali gle tu je i već pomalo legendarni Soko Ćurković koji je, kako ovde kaziju dvanaest puta zaredom pobeđivao protivnike u daleko jačoj konkurenciji. Samo on se više ne takmiči, zamena mu je sin Rade koji je iz Postojne doputovao gde služi vojni rok. - Uredio sam da mi odsustvo padne u julu, samo da stignem na kosidbu, da dokažem Bratiću da sam bolji; - Bolji si od njega hrabri otac, naša familija bila je uvek najbolja u košenju, na tebi je red da me odmeniš; - Đuro, Đuro uzvikuju navijači prošlogodišnjeg šampiona. Uz Đuru je čuveni Mrkonjički kovač Tihomir Duvnjak, tapše ga po širokim plećima i uzvikuje: Pobedićeš, moja varcarka neće omanuti. Tri puta si s njom pobeđivao, od najboljeg čelika je iskovana... Kosci zamahnuše kosama. Sunce se prelomi na sjajnom čeliku. Varcarke uronuše u visoku ljutu planinsku travu koja odoleva svakom vremenu. Fijuče čelik leđa kosaca se povijaju. Uz njih devojke u narodnim nošnjama dodaju vodu da kosci brus nakvase, da lice rumeno umiju. Uz snažnog Ćurkovića pored devojke je i otac... Đurin otkos je najčišći govore prijatelji šampiona. Članovi komisije koja proglašava pobednika, sve od reda ugledni domaćini ipak se prikloniše mlađem: pobedio je rekoše Rade Ćurković. Otac i sin, okruženi prijateljima uputiše se pod šatru, da popiju pivo, da pobedi nazdrave. Posetioci, opet krenuše do druge livade na kojoj su rzali konji za veliku trku. Neki opet ponovo zaigraše u kolima. I sve tako duboko u noć na visoravni gde se čoveku čini da su zvezde bliže i sjajnije.“ Ovaj tekst mi se učinio zanimljivim i mislim da će ga mnogi sa sjetom pročitati, jer smo mnogo godina išli na Strljanicu, računali vrijeme do Stljanice i od Strljanice. Dugo se planirao odlazak na ovaj sabor, odgađale su se mnoge obaveze, računalo se ko neće iz objektivnih razloga biti prisutan, odsustva iz JNA su mnogi planirali za ovaj period, kao što je i u tekstu pomenuto, mnogi, koji su živjeli daleko od Kupresa svoje godišnje odmore su planirali za ovaj period. Ipak je to bilo lijepo. Z.Duvnjak
Kuprešak1, -, 30.4.2011. 0:00:00

Facebook коментари

Текстови из исте категорије:


Најновије на сајту:

Овај сајт је посвећен народу крашног краја и камењара који је кроз вијекове успио остати и опстати на овим просторима, очувати своју вјеру, своје обичаје и традицију, али у далеком свијету многих има којима за родним селом срце пате, и који у Малован често пожеле да се врате, да слободно удахну чари Маловањских лијепих гора и мириса његовог цвјетног поља, снаге буре с Малована, видјети стада небројена, коње вране неседлане равним Купрешким пољем разигране, косце дичне гдје зелену траву косе, и остаје нам само да у мислима често тамо одемо сада, али тамо сада тишина се расула свуда.
Остало нам усамљено само, наше село, наша родна груда, и питамо се дал излази над Малованом сунце и дал су јутра као некад иста. Памтићемо заувијек Малован своје село, Милач ријеку бистру и студену и Малован портал који гаји и чува наш Малован успомену.

© Copyright © 2006-2015. Малован на Интернету    Web design: Kreativnije.com